Jak dinar i još jače cene

Naizgled paradoksalno, u Srbiji su od početka godine do kraja aprila potrošačke cene porasle za 6,7 odsto, a cena evra je opala za 8,3 odsto. Kada se pogleda poslednjih šest meseci, pada u oči da je cena evra opala sa oko 107 na oko 96 dinara, a u istom razdoblju inflaciona stopa je stalno bila viša od 14 odsto na godišnjem nivou, čak sa tendencijom rasta u aprilu. To jednostavno znači da politika jačanja dinara još ne leči inflaciju, a po ekonomskim udžbenicima – trebalo bi, s obzirom na visoku „uvoznu zavisnost“ kako domaće proizvodnje tako i potrošnje.

Paradoks je jednostavno objasniti – i građani, i preduzetnici i država – svi su prezaduženi, a krizne godine su te dugove učinile gotovo neizdržljivim. Samo blokirane domaće firme duguju oko 2,2 milijarde evra, a državni dug je na polovini godišnjeg bruto društvenog proizvoda. To je osnovni razlog što Vlada ide u rizičnu politiku jačanja dinara, kako bi subvencionisala privredu i građanstvo. A cene i dalje rastu – zbog očajničkog pokušaja i države i svih tržišnih aktera da se nadoknadi, to jest preraspodeli ono što je izgubljeno u prethodne tri godine. Problem je što na kraju sve to mora neko platiti – po mogućstvu posle izbora. Verovatno novim talasom inflacionog poreza.

Taj spomenuti, već na prvi pogled nelogični sudar jakog tempa inflacije i istovremenog jačanja dinara prema evrozoni, odakle uvozimo najveći deo robe za široku potrošnju, ali i znatan deo poluproizvoda, pa i sirovina, izazvao je ponovo velike polemike o politici deviznog kursa Narodne banke, kao i njenoj antiinflacionoj politici u celini, a tu su i stalno dežurne teme o unutrašnjim monopolima, različitim motivima privrednika i države, strukturnim debalansima, razvojnim modelima i predizbornoj strategiji Vlade Srbije.

Koliko je ova tema medijski „zagrejana“ lako je ilustrovati i samo primeričnim navođenjem naslova tekstova koji se bave ovim fenomenom: „Moraju pasti ili cene ili dinar“, „Dinar sve jači, a inflacija sve veća“, „Kuda plovi ovaj dinar?“, „Inflacija iznad cilja NBS“, „Kriza prošla, proizvodnja raste, a cene skaču“, „Kurs dinara će pući kao mehur od sapunice“, „MMF se preplašio“ itd.

Ključno zvanično objašnjenje za ubrzano jačanje dinara prema evru jeste da je strani novac pohrlio u zemlju privučen visokim kamatama na hartije od vrednosti koje prodaje država, da bi pokrila budžetski deficit, pa, navodno, odnos ponude i tražnje na deviznom tržištu diktira jačanje dinara prema evru. Mada prihvatljivo, ovo obrazloženje nije poduprto uverljivim ciframa – jer prema podacima NBS-a, u prvom tromesečju priliv kapitala u Srbiju iznosio je 520 miliona evra, u čemu je (u februaru) oko 300 miliona evra onog novca koji je uložen u hartije od vrednosti. To za ovu malu zemlju nije malo, ali ipak ne može u potpunosti da objasni toliko jačanje dinara.

Ipak, ovo oficijelno obrazloženje viceguverner Bojan Marković podupire informacijom da su u istom razdoblju ojačale i valute drugih zemalja u regionu, zbog pojačanih spoljnih investicija, takođe motivisanih „kamatnim diferencijalom“, i da je Srbija postala jedina zemlja kojoj je povećan kreditni rejting (agencije Standard i Purs) posle svetske finansijske krize itd. Sam guverner Dejan Šoškić je sažeo spomenuta objašnjenja u ocenu da je „naša zemlja trenutno veoma zanimljiva stranim ulagačima, jer je finansijski stabilna i ima visoke kamate“ („Dnevnik“, 22. maja). Zemlja možda jeste stabilna, ali oni koji po njoj hodaju nemaju taj osećaj.

Devizna politika, koju zasad brane samo šefovi centralne banke Srbije, izazvala je niz žestokih kritika. Mlađan Dinkić, eksministar i nekadašnji guverner, čak je rekao da je „Narodna banka napravila kardinalnu grešku što nije kupovala devize kako bi sprečila prekomerno i nerealno jačanje domaće valute“.

Ova kritika već bi se mogla smatrati političkom, a ne stručnom kritikom, jer i sam Dinkić verovatno zna da novi guverner Dejan Šoškić nije toliko stručno neiskusan, pa da ne zna kome ide naruku jačanje dinara, po cenu destimulacije izvoza i eventualnog ugrožavanja platnog bilansa sa inostranstvom. Da podsetimo na taj respektabilni niz zagovornika „stabilnog i predvidivog“ dinara.

Prvo, jak dinar na trenutak je ugodan prezaduženom građanstvu – lakše se otplaćuju krediti vezani za evro, veselije se planira letovanje na moru, a i plate deluju jače – što sve zajedno može da popravi raspoloženje birača uoči parlamentarnih izbora. Zatim, dopingovani dinar odgovara državnom budžetu, jer je povećani uvoz veoma izdašan fiskalni izvor; a i očekivani trenutni rast konjunkture može značiti skok priliva svih poreza. Jak dinar, sledstveno tome, odgovara najviše velikim uvoznim kompanijama (Merkator, NIS i drugi iz te grupe već su objavili podatke o velikim profitima u prvom kvartalu ove godine), ali i zaduženim domaćim preduzetnicima – koji su, okreni-obrni, glavna armatura vladajuće koalicije.

Jak dinar načelno ne odgovara pre svega izvoznicima – ali izvoz je ove godine već uhvatio snažnu stopu rasta veću od 33 odsto u prvom kvartalu, pa se valjda računa na izvesnu „inerciju uspeha“, dok devizna politika ne krene u drugom pravcu. Deo njihove „računice“, inače, zbog tekuće devizne politike, preliće se nama ostalima. Apresirani dinar sigurno će destimulisati domaće investicije u proizvodnju namenjenu izvozu, ali to ne znači da država već neće naći način da od takvih rizika zaštiti svoj posao sa italijanskim Fijatom.

S tim u vezi, direktor Agencije za strana ulaganja (SIEPA) Božidar Laganin dao je „pažljivo izbalansiranu“ izjavu – da kursna politika „zabrinjava izvoznike“, da će njihov položaj biti „značajno ugrožen“, ali šta se tu može, jer je „nivo kursa tržišno uređen“, te da konkurentnost treba tražiti u jačanju produktivnosti.

Zapravo, najtemeljnije kritike trenutnoj politici deviznog kursa upućuju zagovornici „novog razvojnog modela“ koji smatraju da bez depresiranog dinara Srbija ne može suzbiti preteranu ličnu i javnu potrošnju i vratiti se industrijalizaciji i ambicijama za pristojnije učešće u međunarodnoj podeli rada. No, u zemlji toliko podeljenoj da posle svakih izbora, već sutradan kreće nova izborna kampanja, razvojna politika zasnovana na „kursnim preraspodelama“ nosi suviše napetosti i rizika – pa „postojeće stanje“ obično pobeđuje.