Kada je Napster uništio industriju izdavača muzike i filmova i naterao Stonse i Dip Parpl da sviraju uživo iz penzije, ćutao sam. Kada je Gugl njuz krenuo da satire tiraže najvećih svetskih listova i na plač naterao i tipove poput Ruperta Mardoka, možda smo se malo i radovali, opet u tišini. Kada su režimi po svetu počeli da padaju uz pomoć Fejsbuka i Tvitera, već je bilo kasno. Ove reči su se, verujem, vrzmale po glavi predsednika Francuske Nikole Sarkozija dok je otvarao samit G8 posvećen internetu. Nikada ranije svetska politička elita nije se okupila da sa toliko ozbiljnosti priča o nečemu što uporno potcenjuju, mada svakodnevno koriste. I nakon samita imam utisak da im suština povezivanja nije baš najjasnija, iako im je postalo jasno da je internet trenutno najjači medij. Koji bi da stave pod kontrolu, ama ne znaju kako.
Ako je za utehu, domete interneta ne razumeju ni oni koji ga kreiraju. I dalje se govori o fenomenu, što i nije neobično. Za nauku, uključujući i sociologiju, petnaestak godina koliko je internet masovno prisutan u našim životima je relativno malo. A u Srbiji je taj period još kraći, tako da je internet na marginama interesovanja društvenih nauka, umesto da bude hit tema. Nisam se bavio istraživanjem i voleo bih da me čitaoci dokumentovano demantuju i ismeju, ali verujem da je više studentskih i naučnih radova o internetu u Srbiji napisano na elektrotehničkim i računarskim fakultetima nego na sociologiji, psihologiji ili filozofiji. Iako je među korisnicima interneta broj onih koji znaju šta je to bajt zanemarljiv. Vesti iz Pariza u Srbiji su praćene šturo, zasenjene hapšenjem Ratka Mladića, što je tema nedelje i ovog broja „Vremena“. Ali i na tom primeru se moglo videti da je najveći broj građana pojurio da o hapšenju nešto sazna najpre na internetu. Jer je vest prvo objavljena upravo na internetu, doduše na hrvatskim sajtovima, što su takođe zanimljive teme.
Lideri najmoćnijih zemalja na svetu ne bi da sputavaju internet, ali ne bi ni da raste baš sve što bi htelo da raste. Ne veruju u samoregulaciju i ne vole to što ne mogu da kontrolišu informacije. Velikani interneta poput Marka „Fejsbuk“ Cukerberga i Erika „Gugl“ Šmita mole ih da puste da internet raste kako mu je volja, pa onda da ga tu i tamo podšišaju, ako baš mora. U suprotnom bi se razvoj mogao ukočiti. Zamislite da se nalog za korišćenje Fejsbuka dobija u opštini ili MUP-u, na način na koji se produžava lična karta ili pasoš. A onda zamislite mogućnost da dobijanje ličnih dokumenata traje koliko i otvaranje naloga za Tviter. Pa se zapitajte u kom pravcu biste voleli da se krećemo?
Od osam lidera na G8 njih sedam redovno tvituje, svi osim Silvija Berluskonija. Ne samo da tako komuniciraju direktno sa građanima, već i međusobno. Uključujući i ugovaranje sastanaka. Od lidera političkih stranaka u Srbiji, a tu slobodno uključite i sve ljude na funkcijama, počev od predsednika države, Tviter ne koristi niko. Jednostavno, ne kapiraju.
A zamislite da je predsednik Tadić vest o hapšenju R.M. objavio najpre na Tviteru (na srpskom i engleskom) uz poruku da će na taj način nastaviti da obaveštava javnost o svemu što se dešava. I zamislite sedam svetskih lidera koji ga sa podijuma u Parizu razrogačenih očiju grozničavo dodaju na listu onih koje prate i čije će poruke pomno čitati narednih dana. Možda i duže.
Zašto je srpskim političarima važno da se dopadnu samo Berluskoniju?
