Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Au, Srbijo, ako i "1389" budeš zabranila, prežalila si ne samo savremeno i buduće Kosovo nego da su ti već i kosovski junaci (premda mora da je bilo i kukavica, polazim od sebe) dodijali
1389: samozvano ministarstvo ćudoređa, nadzorni organ koji motri li motri jesmo li ostali pravoverni (heteroseksualni, antiamerički nastrojeni i sl.) – nisu li osnivači držali da će ih i samo ime „1389“ čuvati od Srbalja ometenih u rodoljubivom i mačo razvoju? Ispade da će i o njima javno raspravljati Ustavni sud: pokret sa najuzvišenijim i najsvečanijim imenom mogao bi biti zabranjen!
Odvajkada deca dobijaju imena kao znamenje i štaviše jamstvo barem prosečne njihove dugovečnosti, Neven/a, Živka/o, pa to ode i na prezimena, evo Živkov, mada ima i drugih, posezalo se i za nazivima zverinja: ako ti se dete zove Vuk, ili Lav, ni čumi nije prijatno da na njega udari.
Ima nadimaka zasluženih u mladosti ili u muževnijoj dobi, onih gde čovek biva sam sebi kum, kao što je možda bilo sa opštepoznatim Zvekijem, gde se ime zmije zvečarke tak krasno spaja sa glagolom „zveknuti“ koji u žargonu opasne momčadije zna se šta znači, dobro, drugde ima i kontriranja praiskonskom sujeverju, nedavno sam video plakat, bend se zove „Bolesna štenad“, što je odlično ime, ali zar od samog imena „1389“ nije trebalo da sinovima Srbije dostojnim preslavne domaće istorije svaki put zaigra srce, a dušmanima zar nije trebalo da se ledi krv u žilama: „Nemoj da se mi okupimo, da izginemo svi do jednog za krst časni i slobodu zlatnu, pa ćete nakon te vaše pobede u kojoj ćete i vi izgubiti cara, uta-ta, ući u naš deseterac kao teški negativci!“
&
Kad radnici krenu u protestni marš (ah, malo nas je u poslednje vreme) zar pored proleterske crvene zastave ne nose i barjake zemlje u kojoj su eksploatisani?! Taj drugi barjak treba da pokoleba komandira žandarmerije kojoj isto ne cvetaju ruže, a mora tu i tamo da izdeveta siromašnu sabraću, kad protivnici gej-parade krenu iz Saborne crkve okite se crkvenih barjacima i pokojom ikonom: udarite li na nas, kerovi, udarićete šamar Svetom Savi, nokautiraćete Trojeručicu, zamerićete se Velimirović Nikolaju!
&
Moj deda proveo je četiri godine u logoru nadomak Linca, te su godine najslikovitije, najoslikanije razdoblje njegovog života: nema nijedne fotografije kad je bio dete, prva slika mu je iz vojske, sledi pauza od sedamnaest godina i onda imamo serije njegovih zarobljeničkih fotografija. Nemci su svojoj opsednutosti fotografijom dali oduška i u logoru, sumnjam da je deda tolike svoje slike platio, pre će biti da je kuća častila tj. lager, uglavnom su te slike u Farkaždin stizale poštom: valjda zato što je Banat pripadao Trećem rajhu neko je morao te slike koje su imale status razglednica da donosi primaocu, iako na poleđini nema poštanske marke: samo paralelne linije iznad kojih treba napisati adresu (dedini domaćini nisu voleli da išta bude van stroja, van geometrije), i karta-slika je stizala.
Rekao bih da je ulogu marke igrao sam pečat lagera, elipsast, sa mastilom jednim te istim, nešto između crvenog i roze, na svakoj slici video sam Stalag XVII, Stalag XVII, majku mu, ako ovo nije neki nemački „Foto Urošević“ ja imam možda naziv mesta u kojem umalo da ostanem bez dede. Ispostavilo se da je logor prilično slavan poradi toga što je ugostio i savezničke zarobljenike, pa su Amerikanci o tome snimili i istoimeni film!
Deda je rodonačelnik tetoviranja u našoj familiji (zasad doduše bez sledbenika), imao je na prsima priličan krst a na krstu Isusa odgovarajućeg formata; ako bi se oko toga opisala kružnica, njezin bi prečnik bio bezmalo dva pedlja, čuo sam (ne od dede, nisam ga nikad pitao šta mu bi da se podvrgne igli) kako su zarobljenici verovali da neće biti streljani, jer su fašisti pobožni kao i mi te neće pucati u Isusa koji ne zna se ni je li živ u tom trenutku. Nisam baš kupio to objašnjenje: streljački vod ne skida metama košulje da bi komandir ustuknuo pred biblijskim prizorom i otišao pred preki sud, pa opet, pa ipak, zar nije i to bila zastava? Kad odlaziš na valov da se ujutro umiješ i opereš iznad pasa, stražarima poručuješ, hej, i ja sam hrišćanin!
Doduše, doduše.
Deda je na unutrašnjoj strani nadlaktice imao istetoviranog konja, ne celog, nego otprilike onolikog koliki je potreban šahistima, samo bez postolja, ne znam je li ga sam nacrtao, dobro je crtao životinje našeg klimatskog pojasa, ili je tetovator imao tu mustru. Možda je pak mislio na svoje konje za koje je sam sazidao jasle (sa beočuzima pravljenim za velike brodove) i za koje je iznad jasala ukoso kako bog zapoveda postavio krasne merdevine gde bi i danas moglo da im se servira seno ili detelina; možda se setio Smederevske Palanke i konjice u kojoj je služio (zarobljen je kao rezervista u Pančevu), u svakom slučaju istetovirani at neodređene pasmine teško da je bio totem pred kojim bi nacisti ustuknuli, još manje bi ih potresao treći dedin tattoo: na prstima ruke je imao sa spoljne strane napisano ćirilicom: LJUBA
&
Ne znam redosled tetovaža – na početku beše Raspeće, pa konj, i tek onda skraćena verzija ličnog imena?… Nedavno mi je jedan tattoo addict, poverio kako jedva čeka da još nešto istetovira i da žali što nema još kože da ju podvrgne akupunkturnoj umetnosti, ali deda nakon oslobođenja nije nastavio da se tetovira. Pričao mi je da su iz ruskih baraka svakog jutra bila izvlačena zaprežna kola puna golih logoraša umrlih prethodne noći, možda se plašio da će to sutra zadesiti i njegovu baraku pa je pomislio: u masovnu grobnicu da, ali sa svojim identitetom.
Ne znam, ali već njegov sin, u to vreme partizan, nije imao toliko slobodnog vremena i uslove da se tetovira; kao jedinac imao je pravo da nosi zlatnu minđušu, poruku udavačama da su kuća, zemlja i marva njegovi, ali ni to nije dao da mu se zahefta za uvo.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve