foto: vlada dimitrijević
Kakav bi bio život da je SFRJ opstala sa istim političkim sistemom, i istim odnosima među republikama kao za vreme Titove vlasti?
Generacija ’71. je bila jedna od poslednjih koje su odrasle i formirale se kao ličnosti u bivšoj Jugoslaviji a, sa druge strane, generacija ‘91 je prva koja je odrastala u samostalnim državama, nastalim raspadom SFRJ. Reč je, dakle, o dve generacije sa potpuno različitim socijalnim okruženjem, koje su, kako se kaže u istraživanju, ipak snažno povezane: „Raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili predstavljaju središnji događaj u životima obeju proučavanih grupa, pri čemu je starija generacija prošla kroz njih, a mlađa živi sa posledicama.“
Kroz odgovore na politička, ekonomska, društvena i kulturološka pitanja, došlo se do dva osnovna zaključka: najpre, ne može se govoriti o međugeneracijskoj povezanosti i sličnosti razmišljanja vršnjaka u regionu. Rezultati istraživanja pokazuju mnogo veće podudaranje odgovora dveju različitih generacija u istoj zemlji, nego što se poklapaju odgovori istih generacija kroz region. Velike razlike u odgovorima vršnjaka sa različitih teritorija se, po autorima istraživanja, objašnjavaju „nasleđem prošlosti i nacionalnim kontekstom“, koji su u mnogome uticali na formiranje individualnog mišljenja. Drugo, posmatrane zemlje se, barem prema dobijenim odgovorima, nikako ne mogu posmatrati kao jedinstven kulturni prostor, čak ni kao jezikom podeljena „Jugo-sfera“ i „Albanska sfera“, jer se veoma veliki značaj u obe generacije pridaje nacionalnoj i etničkoj pripadnosti. Najzad, u jednoj od zemalja regiona (Bosna i Hercegovina), razlike u odgovorima između bošnjačke, hrvatske i srpske etničke grupe su bile tolike, da su istraživači bili prinuđeni da i rezultate posmatraju odvojeno, za svaku etničku grupu – po generacijama i po entitetima.
Žal za prošlošću
„Kakav bi bio život da je SFRJ opstala sa istim političkim sistemom, i istim odnosima među republikama kao za vreme Titove vlasti?“, jedno je od pitanja na kome se prelamaju razmišljanja ispitanika o bivšoj zajedničkoj državi. Više od tri četvrtine mlađe i čak 86 odsto starije generacije bosanskih Srba smatra da bi se sada živelo bolje, da je SFRJ „pretekla“; ne zaostaju mnogo ni Bošnjaci (76 odsto starije i 64 odsto mlađe generacije), kao ni građani Srbije (75 i 62 odsto). Sa druge strane, najveći procenat ispitanika koji smatraju da bi u nekoj današnjoj SFRJ živeli lošije su građani Kosova – preko polovine u obe generacije (tabela 1).
I poređenje kvaliteta sopstvenog života sa životima svojih roditelja, rečito govori u prilog zaključku istraživača – da generalno uzev, „većina ljudi u regionu još uvek žali za gubitkom zajedničke države“, što se povezuje sa razočaranjem u sadašnje države. Osim obe generacije u Albaniji i Kosovu (skoro polovina ispitanika), i mlađe generacije u Hrvatskoj, u svim ostalim zemljama ispitanici misle da je život njihovih roditelja bio bolji u poređenju sa njihovim – taj stav je najviše izražen u generaciji ‘71 u Srbiji, čak 76 odsto (tabela 2). Dodatno, oblast u kojoj se ogleda taj bolji roditeljski život je mogućnost zaposlenja – izuzev starije kosovske generacije, svi ostali ispitanici sa ubedljivom natpolovičnom većinom smatraju da su njihovi roditelji imali bolje šanse za zaposlenje.
Kada je reč o odgovornosti za rat, za građane Albanije, Crne Gore, Makedonije i Srbije, i sve tri etničke grupe u BiH, ona najviše leži na Međunarodnoj zajednici. U Hrvatskoj, pak, 51 odsto anketiranih smatra da su za rat krive političke vođe, a na Kosovu je 45 odsto ispitanika odgovornost prebacilo na kolektiv – naciju, odnosno narod. Kod građana koji najviše krive političke vođe, najviše „glasova“ od svih je dobio Slobodan Milošević (92 odsto ispitanih građana Kosova, 69 odsto Federacije BiH, 65 odsto Makedonije, 64 odsto Hrvatske, 54 odsto Albanije i 42 odsto građana Srbije smatraju Miloševića najvećim pojedinačnim krivcem; jedino u Republici Srpskoj je to Franjo Tuđman, sa 46 odsto odgovora).
Standard, budućnost, integracije i pesimizam
Uprkos podacima CIA World Factbooka, koji kažu da je 2011. procenat nezaposlenih na Kosovu bio iznad 45 odsto, a da skoro trećina ljudi živi ispod granice siromaštva, jedino su na Kosovu generacije ‘71 i ‘91 ocenile svoj životni standard kao „dobar“: u svim ostalim zemljama oko polovina ispitanika svoj standard ocenjuje kao „prosečan“. Slično, na pitanje „Da li se slažete sa tvrdnjom da za vašu generaciju u vašoj zemlji dolaze bolji dani?“, najveći broj pozitivnih odgovora su dali stanovnici Kosova, za kojima slede građani Albanije. Najpesimističnija je generacija ‘71 iz Srbije, koja se u 65 odsto odgovora ne slaže sa ovom tvrdnjom, a sledeće su po nepovoljnoj percepciji budućnosti takođe generacije ‘71. kod bosanskih Srba, i u Hrvatskoj. Štaviše, i u mlađim generacijama ove tri grupacije više je negativnih nego pozitivnih odgovora (tabela 3).
Osim bosanskih Hrvata, građana Kosova i Makedonije, generacija ‘71. kod ostalih etničkih grupa smatra da bi život, u manjoj ili većoj meri, bio bolji u SFRJ nego u EU; građani Hrvatske, pak, smatraju da ni EU ni SFRJ nije dobar izbor za njihovu zemlju. Mlađa generacija Srbije i Republike Srpske pretpostavlja život u SFRJ životu u EU, dok su, kao i u 20 godina starijoj generaciji, građani Kosova ubedljivo za EU opciju. Pomalo začuđujuće, ali, iako je Hrvatska jedina od posmatranih zemalja koja je primljena u EU, čak 39 odsto njene starije generacije se protivi članstvu svoje zemlje u EU. Skoro jednodušnu podršku članstvu svojih zemalja u EU daju ispitanici sa Kosova i Albanije, a ove dve grupacije u većini smatraju i da će učlanjenje u EU ojačati njihov nacionalni identitet. Sasvim suprotno mišljenje o tome imaju građani Hrvatske, Srbije i Republike Srpske – obe posmatrane generacije u ovim zemljama imaju utisak da će članstvo u EU ugroziti njihov nacionalni identitet (tabele 4 i 5).
Devetog marta u beogradskom Medija centru je na konferenciji za novinare predstavljeno istraživanje pod nazivom „20 godina posle 1991: Priča o dve generacije“. Predmet istraživanja koje je obavio Evropski fond za Balkan, u saradnji sa IPSOS – Strateškim marketingom, bili su stavovi i razmišljanja dve generacije građana zapadnog Balkana: rođenih 1971, i rođenih dve decenije kasnije, u godini početka raspada bivše Jugoslavije. U istraživanju je učestvovalo skoro dve i po hiljade građana iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Srbije, a teme o kojima su ispitanici govorili su percepcija ratova i raspada SFRJ, prošlost, budućnost i trenutno stanje regiona, evropske integracije, poređenje svog sa životom svojih roditelja, te hipotetička pitanja o kvalitetu života da je, kojim slučajem, Jugoslavija preživela.
Zašto je istraživanje rađeno baš na ovim dvema generacijama? Broj dvadeset se višestruko ponavlja: dvadeset godina života deli dve generacije ispitanika, a tokom septembra i oktobra 2011, kada je ispitivanje vršeno, potonja generacija je napunila dvadeset godina, onoliko koliko je prošlo od početka ratova i raspada zemlje. No, nije reč o simbolici brojeva.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
