Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
XIII Guitar Art Festival; Tudo Mundo; Long Night; Beograd, mart 2012.
‘Sinonim za gitaru na Balkanu’, ‘bosanska Bili Holidej’, ‘Rolling Stones Sahare’… obasipaju nas glupostima i netačnostima, iako u muzici nema predizbornih kampanja. Kao da nam namerno vređaju inteligenciju i ponižavaju bogatu koncertnu ponudu, celu sezonu ili recimo prethodnu nedelju kad su se ‘nalepila’ čak 3 od najboljih muzičkih festivala koje Beograd ima.
U svojim završnim danima, u maloj ali akustičnoj i toploj dvorani KNU (oko 800 posetilaca), XII Guitar Art Festival ponudio je i ne-gitarističke programe (ulaznice svega 790d.), najpre u zvanično/naslovom ‘ograđenoj’ večeri tradicionalne muzike. Grk Jorgos Jorgopulos (Giorgos Georgopoulos, r. ‘83), uz pratnju ne naročito ubedljivog akustičnog gitariste, oduševljavajućom tehnikom i muzikalnošću predstavio je buzuki van stereotipa sirtaki/suflaki/suzuki. Ništa slabiji, ali sasvim drugačiji nastup pružili su Amira Medunjanin i klasični gitarista Boško Jović (BiH), sa trad/narodnim pesmama, pretežno sevdalinkama i tzv. starogradskim. Elegantna i neposredna Amira još je bez pravog/svog beogradskog koncerta, a ni ovo nije bila promocija njenog fino džeziranog albuma Amulette (2011, World Village/Harmonia Mundi) sa Bojanom Z. ‘u kontroli’. U dosadašnjim pojavljivanjima ovde zavidno su je pratili internacionalci, džez-pijanista Bojan Zulfikarpašić (Dani Sarajeva) i lautista/lutnjista Edin Karamazov (Veče sevdalinki). Uzdržana pratnja akustične gitare možda ostavlja i više pažnje prelivima Amirinog glasa i izvođenja, bilo u opštepoznatim i raznoliko eksploatisanim kao ‘Ajde, Jano, opštim mestima poput Kiša pada, trava raste, ili osetljivijim Imam jednu želju, Kradem ti se u večeri, Ah što ćemo ljubav kriti. Ipak, odmah s druge strane tanke linije osećanja/suze, najlepše sevdah-numere Stade se cvijeće rosom kititi i Sejdefu majka buđaše – suštinski ženske po nastanku i tumačenju – podsećaju otkud je došla i Silvana Armenulić, posle koje su na našoj estradi stvari srca sistematski zamenjivane punjenjem dekoltea.
Nažalost, i Guitar Art je pretovario program, s praktično dva koncerta (od 20h, i ovaj od 21.30 + kašnjenja), pa su em izvođači stiskani u polu-satove, em je većina publike utekla ka poslednjim redovnim gradskim prevozima, ne čuvši Kemo Sundiulu Sisokoa (Soundioulou Cissoko, Senegal/Švedska), na kori – afrička harfa s 21 žicom, donekle i preteča gitare – i s perkusionističkom pratnjom našeg Igora Vincetića.
Poslednje večeri, sastav Antonija Šainja (Chainho) predstavljao je svoj ‘projekat’ Lisgoa. Na pola puta između Lisabona i Goe, ‘fado sreće indijsku muziku’ i… ništa se naročito nije desilo. Doajen portugalske gitare Šainjo ni približno nam nije dopustio da uživamo u raskošima tog prastarog, čudesnog instrumenta, štaviše teško je pravdao sopstvenu reputaciju, a pomenute raznorodne tradicije/kulture mimoilazile su se kao ulje i voda, kao odlutala kolonija i uvela metropola. Portugalci sa sitarom i tablama/udaraljkama ostali su površni, kao brojni nadobudni rokeri, delimično koristeći samo zvučne boje a ne i harmonsko i dinamičko bogatstvo indijske muzike. Tako su glavne tačke programa bile pevačice, Anton(i)eta Ibrahim za indijske vokale, i grlena Rut(e) Mar(r)eiros za fado, a veterani jedne vrste trebalo je da angažuju svoje izvorne kolege iz druge muzike radi pravog dometa.
Dvodnevni World Music festival Todo Mundo potpuni je novitet za Beograd, ali i logičan izdanak odavno redovnog festivala Ring Ring i sve češćih pojedinačnih gostovanja ove vrste. Uz galicijski trio Talabarte (Španija), doslovno limeni, kanta-autorski orkestar Konono No1 iz Kinšase (Kongo), i domaće uzdanice Svetlanu Spajić/Bokana Stankovića, glavne zvezde u Domu omladine Beograda bili su Tinariwen (Mali), već proslavljeni Tuarezi s električnim gitarama. Na tragu njihovog prvog gostovanja kod nas (2005. pre najvećih pohvala, nagrada Grammy itd.), sala Amerikana dobro je popunjena (ulaznica 1.000d.) i plesno reagovala na svojevrsni nomadski fank s afričko/arapskim skalama i harmonijama, povrh plemenskih ritmova. Pretpostavljeni bunt i dah arapskog proleća svakako doprinose mistici zamotanih u pustinjske nošnje, ali dalje od toga uživo je stvar ukusa, jer nije imalo puno veze s novijim izdanjima Tinariwen. Njihov nastup i ceo festival Todo Mundo važni su nam kao pozitivni dometi globalizacije, i ‘poprečne/specijalne veze’ s Trećim svetom, iz koga smo takođe uspeli da ispadamo.
A onda, jednonoćni festival Long Night (Duga noć, i to baš skraćena/ubrzana pomeranjem satova) s maksimalnim iskorištenjem sva 3 koncertna prostora Doma omladine Beograda (ulaznice 1.500d, oko 2.500 posetilaca). Posle World Music, ona koja je gradila i moj svet – rokenrol. Privlačna ‘demonstracije sile’ jedne od najboljih ovdašnjih koncertnih agencija (Long Play), koja je prošle godine počela da angažuje (i regionalne, i svetske) bendove s kojima sarađuje da odjednom nastupe pod istim krovom, Long Night pokazao se i kao zanimljiva ponuda zabave, koja bi se mogla i drugde/češće primeniti. Uz domaće manje poznate sastave (Vibrator u rikverc) i neke favorite (Jarboli, S.A.R.S, KkiN, Autopark), ovog puta značajnu ulogu imali su i hrvatski (Hladno pivo, te ovde nedovoljno dokazani Pips, Chips & Video Clips, i premijerni Urban & 4). Toliko mator da me više i ne pretresaju, ušao sam da proverim koliko su živo, zdravo i žestoko Buzzcocks i Godfathers. Što i mlađima želim.
Jer, posle i van ovih festivala, duga je noć: opet i mi i proleće u Srbiji, gde većina misli da je Dr. Filgud onaj zdravljak na TV-u. I to na kanalu kojem je kuvar-naturščik, ponavljač Velikog brata, ostao glavni čuvar stava.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve