Ima nekih čudnih ljudi koji ne vole sneg. Iz samo njima znanih razloga, oni trpaju na sebe majice, potkošulje, dukseve, košulje, džempere i guraju glavu u ramena čim prolete prve pahulje ostajući u tom, krajnje nedoličnom položaju, sve dok ne budu sigurni da su uplovili u sigurnu luku meseca aprila. Zbog nekih, sasvim izvesno, krajnje bizarnih razloga, oni ne idu na skijanje. Sa nepoverenjem gledaju skije kao na dve daske koje sputavaju normalan hod, pancerice ih podsećaju na gvožđa koja krvnički stežu stopala, dok u štapovima vide obične motke koje, daleko bilo, prizivaju ortopedska pomagala koja čekaju sve one koji izazivaju zlu sudbinu. Dobro sad, dešava se da neko scottove karbonske štapove zameni za grubo obrađene proizvode „Ruda“, ali i najbezazlenija šetnja do lokalne prodavnice može da se završi višenedeljnim druženjem sa artiklima ove firme. Možda bi njen prosperitet jedino zaustavilo sedenje između četiri zida, ali je u takvom ambijentu teško naći srodne duše za ekscentrično lamentiranje nad prirodnom ljudskom potrebom da se juri niz zaleđene padine.
Pritom je najmanje važno da li to radite na Jahorini gde ste se našli u organizaciji srpske sekcije Međunarodnog udruženja novinara skijaša (SCIJ), koja je i ove godine, u prijatnom ambijentu „Bistrice“, besprekorno funkcionisala; Kopaonika gde morate svakodnevno da prolazite pored VIP parkinga koji se zagreva kako točkovi vašeg pajera ne bi dodirivali sneg; ekstravagantnom Kurševeleu, gde je nepristojno da se pojavljujete bez lacroixovog skijaškog kompleta u kožnom koferu marke Pinel&Penel ili Tari gde se pojedine staze još uvek tabaju skijama sa natpisom JNA, jer se ogromni ratrak koji je nedavno kupljen u prethodnom životu borio sa višemetarskim smetovima negde po Alpima, tako da je staze na ovoj nevelikoj planini uredno pretvarao u oranice. No, i ta skalamerija je na ovoj planini tehnološki iskorak u odnosu na doba golih sajli na žičarama uz koje se dobijala metalna kuka sa drvenom letvom i kanapom, tako da je trebalo mnogo više umešnosti, pa i sreće, da se popnete na vrh nego spustite u dolinu, ili vremena staza večno okrenutih prema jugu, dok su na onoj jednoj-jedinoj gde se zadržavao sneg, vlasnici eksproprijisanog imanja motkama vijali nedužne skijaše čije su noge bile zarobljene vezovima koji su se oslobađali tek ako uspete da otkočite onu ručku sa federom. Skijaške cipele su bile obične zimske cokule sa tvrđim đonom, krplje na štapovime znak čistog prestiža, ali to nije umanjivalo onaj karakteristični doživljaj da na skijama letite po zemlji.
Možete trčati koliko vas noge nose, ganjati bajs do pogibeljnosti i juriti na rolerima do iznemoglosti, ali nigde nećete osetiti nešto slično onome kao kada se obrušite niz strminu potpuno sigurni da će vas ritmično krivudanje dovesti do sigurnog utočišta na dnu. Ni to što se prsti ponekad udrvene od hladnoće, a obrve slede, ili što vam vetar šiba sneg ravno u lice, a magla sprečava da vidite dalje od vrha nosa, ne mogu pomutiti osećaj da ste istovremeno u vazduhu i na tlu. Ima nečeg od tog doživljaja u letačkim sportovima, ali tu nedostaje čvrsta podloga; nešto slično se može sresti u atletskim disciplinama, mada su tu noge previše dugo zadržavaju na zemlji; osećaj brzine se može naći uz pomoć točkova, ali tu nema neposrednog odnosa sa tlom, tako da je skijanje jedini sport, razonoda, zabava, hobi, gubljenje vremena… ili-šta-god-već gde se sve to dobija u jednom paketu. I koliko god u toj, pomalo samotnjačkoj, raboti ne nedostaje društvo, pošto nije uvek lako naći nekoga kome se u usto vreme odmara, pije čaj, jede, sunča, ide na crne ili crvene staze i slično, desiće vam se da sretnete neke nove drage ljude koji strahovito liče na one stare koje ste negde pogubili tokom odrastanja, čije su vikendice na raznoraznim planinama iste poput vaših, a njihovi roditelji, bez obzira na to da li žive u Sarajevu, Zagrebu ili Beogradu, kao oni čiji su vas glasovi pratili kada ste prvi put stali na skije.
Stoga se valja strpeti dok ne prođu proleće, leto i jesen, a u vazduhu oseti onaj karakterističan miris nadolazećeg snega. Do tada će vas slučajni susret sa skijama po ostavama uveriti da je kraj skijaške sezone samo jedna pauza između dva spusta, doduše malo duža i zamornija od čekanja da vas žičara odvuče na vrh planine, ali da se jedino tako može na pravi način iskusiti beskrajna sloboda.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve