Čovečanstvo, čovečanstvo, do juče si juče se jagmilo da budeš u mojoj blizini, da bih naglo ostao sa dnevnikom, samcijat sam, kao Sveti Augustin kad mu je umrla mati, Monika beše? Treba li čovek da teži dobru, ako ga dobrota ovako mnogo košta, je li pametno da partiju ili državu stavi iznad onoga što je samo njegovo? Odjednom kao da sam propao i kroz karatavan, i kroz patos, i obreo se u podrumu pored prašnjave plastične kace koja još čuva miris pokojnog rasola, pored bicikla bez jedne pedale, i gramofona sa zvučnicima u poklopcu, pa i ti moji savetnici, zašto ne smognem snage da im kažem: „Zar ne shvatate, o pali idoli moje mladosti, da je ovo što se sa mnom desilo vaša bruka, kao što je rđavo ispeglana kravata ili uflekana košulja sramota supruge, a ne muškarca koji je to sa prirodnim nemarom, ali i poverenjem obukao!“ Ali neka! Savetnici padaju zajedno sa onim ko ih je stvorio, kad faraon ispusti poslednji dah, sa njim u piramidu odlazi i njegova žena, iako je mlađa od njega i zdrava kao dren (ili možda faraonica i nije bila živa sahranjivana, nego samo ovi proleteri starog Egipta, trebalo bi ovo zbog opšte kulture da proverim, ali i ne moram! ovo je dnevnik, neka vrvi netačnostima ako će da vrvi, ovo je jedno od malobrojnih lepih lica obezvlašćenosti).
Ah, nisam verovao da ću se ovoliko navući, navići, šta htedoh reći, eto i jezik drži te glagole u prisnosti, na moć, faraonština me je neosetno okružila, kao što školjke i alge nečujno opkole potonuli brod, olupina misli da je još glatka i sjajna kao kad je o njezin pramac razbijena flaša prilikom sveč. porinuća, a sva je optočena plodovima mora, kako mi je samo bogat rečnik, odakle navirete, lepotice, trebalo je da budem književnik, da, mogao sam stvoriti izmišljene likove, a ja sam načinio hibris! (Toma i ne zna šta je hibris!) Stvorio sam nove ljude od njihovog prethodnog materijala i oblika, ja, koji sam, opet ne moram da pazim na polit. korektnost, odrastao u kući sa onakvom bibliotekom, koji sam pročitao toliko književnih i filozofskih dela, koji sam gledao toliko predstava i filmova, dok su moji protivnici išli u ŠUP i na zanate kojima svaka čast, ali koji su daleko ispod naobrazbe moje i mojih roditelja – kako nisam uočio glavnu nit, centralno naravoučenije sviju tih parabola? Gledao sam „Pseće srce“ u Ateljeu, čitao sam posle i knjigu – glavni junak Šarikov, i sad mu znam prezime! Stvorio ga sovjetski naučnik, ukrštajući čoveka i psa, ne kažem da je ovaj nepomenik koji me izneveri Šarikov, niti da je bio ker pre nego što sam mu ja presadio dva važna ljudska organa, ali oholost i neblagodarnost o kojoj govori Bulgakov bumerangovali su se u ovo lice koje, našto kriti, rado gledam i na ekranu, i na slikama, i na snimcima: umorno si na velikomučenički, anđeoski način! Ali, nisam ja Preobraženski, ja sam pre Đepeto, i moj Pinokio, umesto da mi bude dika i uteha uz skromnu penziju drvodelje, srlja iz laži u laž, iz slabosti u slabost? Zar nisam čitao Meri Šeli – tačno sto godina posle nje pravim ja svoga Frankenštajna, ili su svi koje sam stvorio moj kolektivni Frankenštajn? Možda sam kažnjen, mada ne verujem u telelologiju, za to što sam kao ispriku za svoj kreacionizam izvesio crni barjak, zajednički bol za mrtvima: možda ima neka sila koja nadzire i meri iskrenost onih koji se u zajedničkom bolu zbog nestalih vođa uplakani naslanjaju jedan na drugog? Ma nisam stvorio baš Frankenštajna, ali nije trebalo nikoga da stvaram, kako to nisam shvatio, pa gledao sam „Odiseju“! Naučnici stvorili kompjuter, dali mu i ime, Hal beše, ovaj posle digao nos i tera po svome, dobio svoju volju, karakter, oholost – ko ste vi da jednom ovakvom inteligencijom i dalje komandujete?! Ah, kažnjen sam i prognan zbog svoje dobrohotnosti, ja sam Prometej našeg doba i našeg regiona, samo što je onaj Prometej ljudima dao vatru, a ja sam gasio vatru koju su prethodni mali bogovi raspalili po celoj bivšoj Jugoslaviji, dobro, Prometej je okovan na Kavkazu, meni moj protivnik kraljevski dozvoljava da ispaštam na Dedinju… Ovi su me moji – ah, zamenice nežna, šta si dočekala! – nazovi moji su me posle kukute koju sam ispio na izborima presaldumili da budem premijer, što je za mene silazak ne sa konja na magarca nego sa Velikih kola na drvenog konjića iz Balaševićeve pesme, i na to sam poniženje pristao, kad – i ta mi sramota izmače ispred nosa, i tu mi crkavicu od funkcije uze moj lični Šarikov!
Tako smetenom naravno da mi se išlo u Dubrovnik, zelena voda na mesnoj plaži zvanoj Buža, za koju turisti i ne znaju, mešala se sa zelenom bojom hodnika u gimnaziji, umesto svog života ugledah beskrajnu zelenu svetlost, to beše Crnjanski, da mi je sad videti ranog mene kao sa dnevnikom u ruci lakohodim ka zbornici, ili da vidim sebe kao kandidata za dužnost na Šolti – kako li bi izgledala istorija Balkana da sam primljen za svetioničara? Bih li u tom jednostavnom, a humanom poslu imao više uspeha, jesam li imao prava na jednolični život rođenog medidativca, i šta bi u tom slučaju bilo sa Srbijom, Republikom Srpskom!?
Na prijemu mi se jedan čovek učinio poznatim, ja kao predsednik stekao sam veštinu da se ljudima obraćam kao da ih znam i pamtim, tako sam i ovome pružio ruku, ispostavilo se da je to Hašim Tači, i kome sad ja da kažem: „Ljudi, nisam u magnovenju shvatio da pružam ruku osobi osumnjičenoj za kojekakva krvoprolića, nisam hteo da pozdravim trgovca ljudskim organima, predstavnika lažne države!“ Nego idem na šarm, hvala dragom Bogu te me on jedini, to jest šarm, ne napušta ni u ovom gorkim danima, pa što god mogu nehajnije odgovaram, a sam ne znam odakle mi snaga da se osmehujem: „Ne bih ja tom jednom šakohvatu pripisivao ne znam koliki značaj!“
&
U narednom broju „Lisica i ždral“ će samovoljno preneti neautorizovani dnevnik pobednika.
