Pravda umesto plate

Iako je mandatar za sastav nove vlade, vođa socijalista Ivica Dačić, sa svojim koalicionim partnerima s kojima „pravi“ većinu u Skupštini Srbije, potpisao opširan koalicioni sporazum sa nabrajanjem mnogih ciljeva buduće vladajuće ekipe, njegova temeljna shvatanja i ekonomsku koncepciju nije moguće prepoznati u ovom dokumentu, koji, kao i sve političke nagodbe, sadrži samo opšta mesta i opšte prihvatljive ciljeve. No, mandatar Dačić, ne krije svoje ideje i ciljeve, nego preko televizije govori o potpuno „drugačijem konceptu“ ekonomske politike u narednom razdoblju. Sa gomilom pompeznih i populističkih izjava on zapravo zagovara povratak u državni socijalizam.

NARODNI NEPRIJATELJI: U tom pravcu, na primer, Dačić je (Prva srpska TV, 15. jula) rekao da kada ljudima ne možete da isplatite plate, morate bar da obezbedite pravedniju raspodelu sirotinje. Ova rečenica bila je zapravo temeljno obrazloženje svih onih koji su „gradili socijalizam“ u 20. veku – u stvari, izgovor zašto treba trpeti decenijsko siromaštvo, dok kapitalizam ne skonča na globalnom planu. Dakle, „pravda umesto plata“. Problem sa ovim sloganom nije u njegovoj moralnoj sadržini, nego u istorijskom iskustvu. Setimo se da su svi internacionalistički i nacionalistički socijalizmi morali da objasne ko stoji na putu ostvarenja socijalne pravde bez plata. I Dačić je to učinio.

Prvo treba istaći njegovu izjavu (od 12. jula) koju su preneli svi naši mediji – da je „finansijski sektor najveći neprijatelj našeg naroda zato što ima za cilj da što više opljačka ovaj narod i to tako više neće moći. Pogledajte gde idu profiti banaka, da li ostaju u Srbiji ili idu u inostranstvo. Zar smo dotle došli da naš siromašni narod finansira strane banke?“. Dakle, ovde pored finansijskog sektora kao neprijatelja naroda imamo i „elemenat inostranosti“ – a oba ta „neprijatelja našeg naroda“ iz sveta finansija i inostranstva isprobale su sve despotije ne samo proteklog, nego i svih ranijih vekova novog i starog doba, od početka novčane civilizacije.

Pošto sa finansijskim sektorom obično idu i bogati ljudi koji svoju moć ne duguju glasovima naroda, Dačić je logično nastavio: „Nije narod glasao da banke i bogati budu još bogatiji. Narod nije zadovoljan ekonomskom situacijom, a ni ja lično, a naročito nisam zadovoljan izjavama koje dolaze iz finansijskog sektora, a koje su u nesaglasju sa stavovima stranaka koje su pobedile na izborima.“

Kako nijedna haranga nema pravu efektnost ako ne sadrži imena ili ako se ta imena ne mogu lako prepoznati, mandatar Vlade Srbije je, na pitanje da li cilja na guvernera NBS i da li će biti smenjen guverner Dejan Šoškić (kao nekakav guru „inostranog finansijskog sektora“ u njegovoj glavi) odgovorio relativno jasno – da svako ima svoju odgovornost i da to što je neko izabran za vreme prethodne vlasti ne znači da treba da bude smenjen, ali ni da ostane do kraja mandata ukoliko ima nesaglasja sa drugim državnim organima. „To pitanje treba da se reši kada se vlada formira“, dodao je Dačić i istakao da „Srbija, dok cela Evropa sa sistema stezanja kaiša prelazi na sistem podsticanja rasta, stalno kaska i živi u zabludama i teorijama.“

Zatim je mandatar Dačić naglasio da naša ekonomska teorija ne prati modernu ekonomsku teoriju Evrope i da on pod tim uslovima neće biti predsednik vlade. „Neće meni niko da diktira nešto što je za ovaj narod loše“, rekao je Dačić i dodao da poreski sistem i sve ostalo treba da bude takav da oni koji imaju najviše i snose teret krize. „Ne verujem finansijskom sektoru, oni ne učestvuju u izborima, ali uvek vode glavnu reč, to više neće moći. Finansijski sektor, tajkuni pežorativno, ne upravljaju ovom zemljom“, poručio je Dačić i dodao da država ne treba da im preti, ali ni da oni „ne treba da varaju narod“. Uz ovu izjavu lepo se nadovezuje Dačićevo potonje objašnjenje na televiziji, da on vidi da se stvara „nekakva nova aristokratska klasa“ koja živi mimo muka naroda u Srbiji, „a neki i ne žive u Srbiji, nego samo ovde ubiraju profit“ (ako sećanje dobro služi).

ODLIČAN ŠUVAROV ĐAK: Radi dodatnog osvetljenja svih ovih izjava, treba ovde dodati još neke ocene Ivice Dačića date od trenutka kada je imenovan za mandatara – kako bi se još jasnije oslikala njegova ekonomska koncepcija. On je tako, na primer, zapretio direktorima javnih preduzeća da će listom biti smenjeni ako nastave da najavljuju poskupljenja svoje robe i usluga zbog ekonomskih problema koje imaju zbog pada deviznog kursa dinara, inflacije i viška zaposlenih. Zapravo, Dačić se ovom pretnjom već opredelio za jedan od dva osnovna puta za uništavanje državnog kapitala – jedan je da se državne firme rasprodaju, a novac podeli zaposlenima i penzionerima, narodu i „ovlašćenim prijateljima naroda“, a drugi je da se „socijalnim cenama“ državni kapital u javnom sektoru podeli privilegovanim poveriocima i narodu – i siromašnima, ali i bogatima. Uzgred rečeno, prvi sistem je nešto prihvatljiviji sa gledišta ekonomske teorije, jer na kraju javna preduzeća ostaju da funkcionišu pod rukom kupaca (dok ih neka „narodna vlast“ ponovo ne ekspropriše), dok uz drugi sistem idu oskudice, nestašice i devastacija cele privredne infrastrukture dok se ne nađu politički prihvatljivi „strateški partneri“.

Zatim, Dačić uvek s neskrivenim gađenjem govori o profitu kao motivu poslovanja, naročito ako on nije reinvestiran „u funkciji razvoja“, to jest po naredbama države. Vidi se da je bio odličan đak u svim „šuvaricama“, u vreme kada se profit bio sinonim omraženog kapitalizma, kada se u domaćem sistemu uporno sakrivao iza raznovrsnih floskula („ostatak dohotka za raspodelu“ itd) i kada su činjeni uzaludni napori da se izgradnja socijalizma, to jest postizanje socijalne pravde postavi kao osnovni motiv privređivanja. Što je istorijski gledano i urušilo socijalizam – kada dodavanje državnog nasilja nije više moglo da zameni motiv privatnog interesa za rad.

Kada je reč o evropskoj perspektivi Srbije, za koju se mandatar ritualno izjasnio mnogo puta, karakteristična je Dačićeva izjava da, dok u tu zajednicu ne uđemo, treba da preživimo – valjda na naš stari način, komandama i centralizovanim odlukama. Moglo bi se reći da Dačić ni ne razume šta je to „proces pridruživanja i uključivanja“, nego ulaz u EU vidi kao ulaz u kafanu u pratnji čuvenih srpskih trubača.

Iako mandatar Dačić poslednjih mesec dana upadljivo izbegava da se izjasni o oživljavanju aranžmana Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom (valjda pod pritiskom koalicionih partnera), teško ga je zamisliti za pregovaračkim stolom sa nekom misijom ovog svetskog finansijskog policajca u Beogradu. Možda ga je lakše zamisliti na nekoj skupštini Svetske banke i MMF-a – kako objašnjava da su svi oni prevaranti i da su izazvali svetsku krizu, a Srbiji pri tome skupo naplaćuju kredite za isplatu penziju i plata.

NARODNI PREMIJER I PREJAKE REČI: Ima mišljenja da izjave mandatara Ivice Dačića ne treba shvatati suviše ozbiljno i da on, u nedostatku neke prirodne harizme ili lavovske podrške u biračkom telu, mora da ide na onu klasičnu političku harizmu „narodnog premijera“, kako bi nužno bolna ekonomska politika buduće Vlade Srbije bila lakše prihvaćena i sprovođena. U tom pravcu idu komentari o „prejakim rečima“ (Jorgovanka Tabaković, SNS) ili „prejakoj retorici“ (guverner NBS Dejan Šoškić). Teško je to prihvatiti kao objašnjenje kada se uoči sa koliko elementarnog neznanja ekonomije i privrede Dačić „šamara“ i levo i desno. Naročito je u tom smislu simptomatična njegova simplifikacija programa novog francuskog predsednika Fransoa Olanda. Bolje reći, upadljivo je da on ignoriše ogromne razlike između francuske i srpske privredne pozicije, ali i razlike u demokratskom ustrojstvu. On bi, izgleda, da ekonomski polet obezbedi „pendrekom“, kao samoproglašeni najbolji ministar u Cvetkovićevoj vladi.

Drugi koji pokazuju izvesno razumevanje za Dačićeve „muke s ekonomskim pojmovima“, ističu da je on „inteligentni taktičar“ i da, blefirajući da je spreman da primeni i silu i smenu u privredi, suzbija unapred raznovrsno zanovetanje tajkuna i novčanih barona ili nepoštenih intelektualaca (sada su svima i oni krivi, po celoj paleti političke scene, jer su uzeli male pare, a nisu rešili velike probleme). Ili pokušava da unapred suzbije Mlađana Dinkića, navodno budućeg ministra finansija i privrede – i prikaže se kao stvarni lider u Vladi Srbije. Teško da će s Dinkićem imati suviše uspeha, taj zna uvek da uhvati poene kod javnosti, a još manje je verovatno da će ambiciozni „nadzornik“ najjače stranke u eventualnoj novoj vladi Srbije, Aleksandar Vučić, dozvoliti Dačiću da uvek sakuplja kajmak – kad se u nečemu uspe ili se nešto proglasi uspešnim. Najteže će mu, možda, biti sa patronom buduće vlade, novim predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem, za koga je nemoguće reći da je čovek koji je odustao od povlačenja konaca na koje će biti okačena nova ekipa – i koji uvek u džepu ima „rezervno rešenje“ (a bolje bi bilo reći – koji će sa obaveštajnim službama pod rukom, silno uvećati „ucenjivački kapacitet“).

U tom smislu valja zapaziti detalj iz intervjua guvernera Dejana Šoškića (RST, 16. jula) – koji je rekao da je već izvestio novog predsednika države o finansijskoj situaciji u zemlji, stepenu zaduženosti države (koji se od 2008. godine, sa oko 29 odsto BDP-a, do ovih dana popeo na preko 50 odsto BDP-a) i mogućnostima da se servisiraju spoljne obaveze. O tom susretu, mislim, nismo bili tačno izvešteni – pa neki čak spekulišu da je odlučnost koju je guverner Šoškić pokazao kada je rekao da neće davati ostavku, možda posledica tog susreta na najvišem nivou. U tom kontekstu može se Šoškićev autorski članak u Politici (od 15. jula) različito tumačiti.

On je u tom članku, da podsetimo, osuo paljbu po korupciji i njenim negativnim posledicama na privredni razvoj, podsmevajući se kritičarima monetarne politike NBS iz redova krupnog kapitala (kako nisu spasli nijednu firmu iz industrije i ne znaju ni fen za kosu da proizvedu i izvezu) i aludirajući, gotovo neskriveno, da su bogatstvo stekli korupcijom i prodajom uvozne robe („jedan za dva“). Naime, ovaj tekst većina shvata kao ogorčeni oproštaj guvernera od onih koji su ga srušili, to jest, koji će ga srušiti, ali taj članak bi se mogao shvatiti i drugačije – kao „amortizacija“ argumenata za njegovu smenu i kao neki tajni dogovor sa vodećom strankom koalicije (onom Nikolićevom i Vučićevom), da se drži svoje monetarne tvrđave dok se drugačije ne naredi.

PREKI PUT: I spomenuti predstavnici krupnog kapitala (uglavnom okupljeni u društvu „Privrednik“) nisu u ovoj kriznoj situaciji ponudili neko racionalno čudotvorno rešenje. Ideja da se proglasi opšti dvogodišnji moratorijum na zaduženja građana i privrede kod banaka, koju je iznela Jelena Krstović, potpredsednica Delte („Blic“, 12. jula) čini se neizvodljivom, jer onda neće ostati kapitala za normalan ekonomski život, a „strane banke“ će listom početi da beže iz Srbije, glavom bez obzira. Ukoliko je Srbiji obećan takav kapital, a mi to ne znamo, to je druga stvar, i u velikoj meri zavisi od odluka banaka, s kojima ni Viktor Orban, iz susedne Mađarske, nije uspeo da se „dogovori“, nego im je nametnuo porez na profit (koji će kasnije nadomestiti građani Mađarske kroz povećane kamate). Uostalom, i naša privredna istorija pokazuje kakve sve posledice može izazvati državna intervencija u dužničko-poverilačke odnose između banaka i njihovih klijenata. Naime, početkom tridesetih godina Kraljevina Jugoslavija je naredila moratorijum na otplatu zemljoradničkih kredita, što je u znatnoj meri oslabilo banke, ali i urnisalo industriju – pa je Stojadinović bio prinuđen da „podržavi“ ne samo tešku industriju, nego i Narodnu banku Jugoslavije. Problem Srbije danas je u tome što je ona u toliko lošoj ekonomskoj situaciji da „standardna rešenja“, koja predlažu stručni ljudi i profesori teško mogu da daju brze rezultate, a siromaštvo i strah kod poslodavaca i naroda su toliki, da bi brza olakšanja bila neophodna.

U takvim prilikama, neko staloženiji od mandatara Ivice Dačića, možda je primetio da nije mudro vređati strane finansijske investitore u Srbiju, baš kada su Srbiji njihove pare neophodne, ili kada se bez banaka registrovanih u Srbiji ne mogu za državne deficite obezbediti i njihovi komercijalni krediti (pošto god bili) ili, ako prodaja Dačićevih obveznica bude išla loše, itd. Jednostavno, malo je reći da nam se crno piše ako mandataru padne na pamet neka istorijska misija spasavanja naroda nekim prekim putem i, u tom smislu, Ivica Dačić je već zabrljao.

POVRATAK U DRŽAVNI SOCIJALIZAM: Ivica Dačić foto: tanjug