Ekonomska kriza je nezgodno vreme za pravljenje reklama. Potrošačka korpa je sve praznija, a budžeti tanji. Istraživanja pokazuju da su se potrošačke navike u Srbiji promenile, pa narod sve ređe odlazi u one velike kupovine, gde tata gura kolica, mama u ruci drži spisak, a nasmejana dečica samo trpaju slatkiše i džidžabidže u kolica u pokretu. Roditelji priprete prstom, dosta je, al’ ne vade, nego guraju dalje. Sećate se, onda su se pojavile reklame u kojima spiker ima zadatak da što glasnije kaže cenu proizvoda (obavezno svinjski but ili mesnata slanina), a sve cene počinju rečcom „samo“ i završavaju dvodecimalnim „…devedesetdevet“!
Bilo je to srećno doba „trpanja“ koje je izgleda prošlost.
Danas potrošači (opet prema istraživanjima) izvesno dva puta mesečno dobiju penziju i onda odlaze u najbližu prodavnicu po dnevnu dozu namirnica. Kao u vreme naše mladosti, kada su me slali po veknu hleba, mleko, jogurt, pavlaku i 20 deka šunkarice. Utanjilo!
Sve ovo možete videti ako malo obratite pažnju na reklame naših maloprodajnih lanaca. OK, za mene je potpuno fer da reklamirate sniženje i pomenuti but ili slaninu. Navali, narode, pala cena, roba taze!
Međutim, prodavci su želeli da nas dirnu u tanku žicu, nas, TV manijake. Valjda su se zato u reklamama pojavili likovi iz popularnih TV serija. Prvo su kupovali Giga Moravac i Valerija. Posle su u prodavnicu ušli Onur i njegova družbenica Šeherezada. Suljo je šarmirao kasirku, a Šeherezada pravila ljubomorne scene. Kasnije su im se pridružili likovi iz Montevidea sve pimplajući pomorandže. U prodavnici su se našli omiljeni glumci, ali ne kao kupci, ne kao mi potrošači, nego mitski TV likovi. Pitao sam se šta to reklama želi da mi poruči? Ako odem u tu samoposlugu – videću Sulejmana ili Gigu ili smem da šutiram grejpfrut. Da li ću se možda osećati kao lik sa malog ekrana, pogotovo u svetlu kvazidokumentarnog trenda? Kao, glumim u „Preljubnicima“ ili „Porodičnim tajnama“, upravo me snimaju iza gondola kako zaverenički gledam etikete. Drugi prodajni lanac je dramatizovao cene pretvorivši ih antropomorfistički u živa bića – naše sugrađane. Cene su padale i davale izjave – za medije, opet se slava stiče u samoposluzi!
Sve bi ovo prošlo nezapaženo da se u marketinšku trku nije uključio domaći lanac koji kupce privlači specifičnom vrstom potrošačkog patriotizma!
Sve počinje u Kremnima, gde Kvazitarabić ima „viđenje“ i umesto sokoćala vidi današnju krizu i „našu situaciju“. Javlja mu se da nas „drugi“ neće gledati lepo, al’ ima jedan (tu uskače Nole) koji kao ponosan Srbin sve tuče. Čiča tada sa štapom ko srpski Gandalf ulazi u samišku!!! Umesto plaštom, ogrnut je šatorskim krilom (simbol vojničke tradicije i podsećanje na Balkanske ratove). Posle gleda neku nejač kako beru jabuke, al’ pare ostaju kod nas, nije gazda stranac. Na kraju jabuka dopadne Noletu. Slogan je „Kupićeš više!“. Da li je zaista sve ovo bilo potrebno da shvatimo kako ćemo za iste pare kupiti ponešto više. Ideja konkurencije jeste bila (i nadam se biće) sniženje cena i izbegavanje monopola. Onaj isti but ili slanina (prošarana) merljivi su po težini i ceni. Gde bude lepo meso i jeftino – kupićete, a prodavci će se nadmetati ko će ponuditi povoljniju cenu ili uslove plaćanja.
No, namerno ili ne, žanr je rođen i sada očekujem sledeća izdanja. U bus-plus će ući Hajduk Veljko i uredno validirati kartu, jer nisu komunalni policajci Turci ni poturice, već naši, Srbi. Pokojni Arkan je tako u Prištini prodavao beli hleb po nižoj ceni, al’ je na sebi imao 4S i ocila, pa ko od Albanaca želi jeftin hleb, ima se simbolički pričestiti ovim pravoslavnim hlebom. Evo prilike da se u auto-industriji primeni isti princip jer su punto i fijat 500L sad našinci. Možemo mi još da koristimo Tarabiće (kad je mogao Koštun za izbore 2000) pa da im se ukažu i automobili, kafe, domaća piva i da štede u jedinoj (za sada) domaćoj banci. Marko Kraljević, car Lazar, Miloš Obilić, vila Ravijojla (kozmetika za vile i devojke), majka Jevrosima (protiv bora), Karađorđe, to ne može, već ima crno pivo sa sloganom (nije za svakoga!) i Miloš (zauzet kiselom vodom). Čudi me samo kako je onda nezapaženo prošla navala arapskih investicija u Srbiju, od Al Prokopa, preko Al Jata do Al hektara koje će zakupiti firme iz Katara, Emirata ili Saudijske Arabije. Ispade da će ona nejač iz reklame brati jabuke za Crnog Arapina, te da globalizaciju čovek ne može više da zaobiđe ni u desetercu!
