Priča počinje iznenadnom letnjom olujom 1900. godine koja je brodić grčkih lovaca na spužve odnela na neplanirano mesto uz obale Antikitere, ostrvca južno od Peloponeza. Ostrvce nije prejaka reč: i dan-danas ono ima samo jednog lekara, jednog policajca, jednog učitelja i jedan telefon u Potamosu (treba li dodati – jedinom tamošnjem naselju).
Zaranjajući da ipak okuša sreću, Elijas Stadijatos nije ni slutio šta ga čeka na pedesetak metara dubine. „Našao sam gomilu golih belih mrtvih žena!“, rekao je, jedva dočekavši da mu s glave skinu ronilačku kacigu posle paničnog izranjanja. „Gole bele mrtve žene“ bile su mermerni kipovi, rasuti tovar neprocenjivih dragocenosti i umetničkog blaga koji je prevozio neki rimski brod, najverovatnije krajem poslednjeg stoleća stare ere.
Među ostacima tog davnog brodoloma pronađen je i korodirani, krečnjakom zapečeni komad nečega što je predstavljalo ostatke nekakvog mehanizma, originalno smeštenog u drveni sandučić veličine omanje kutije za cipele. Bezoblični nalaz posle nekog vremena raspao se na nekoliko manjih delova. Ostaci bronzanih zupčanika postali su tako vidljiviji, a čvrsto uverenje onovremenih (i nekih današnjih) arheologa da Antika nije poznavala ili nije bila u stanju da proizvede složene mehanizme nalik časovniku ili mehaničkoj računskoj mašini dovela je do objašnjenja koje se čvrsto održalo sledećih skoro šest decenija. Po njemu, mehanizam sa Antikitere bio je navigacioni instrument ispao sa nekog broda vekovima posle brodoloma rimske galije natovarene umetničkim blagom, i tako dospeo među antičke dragocenosti.
Ta priča održala se do 1958. godine, kada je Derek Prajs, u to vreme mladi britanski istoričar nauka, zaključio da je mehanizam sa Antikitere zapravo astronomski kompjuter, „zvezdana računaljka“ složenija od bilo čega iz vremena ne samo potonuća rimskog broda, nego i bilo kakve slične sprave napravljene sve do osamnaestog, „naučnog veka“ zapadne civilizacije. Radi se o mehanizmu načinjenom od tridesetak bronzanih zupčanika pokretanih redovnim navijanjem, što je u krajnjem rezultiralo pomeranjem kazaljki na bar tri brojčanika. Oni su pokazivali zodijačke zvezdane grupe, položaj Meseca, Sunca i – sudeći po Prajsovom proračunu ukupnog broja zubaca na zupčanicima – položaje svih pet planeta poznatih Antici (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) kao i vremena izlaska i zalaska najsjajnijih zvezda tokom godine. Istražujući preciznost izrade zubaca – za šta se i u Antici koristila turpija trougaonog preseka, kao i danas – i njihov položaj u trenutku brodoloma, Prajs je zaključio da je mehanizam napravljen 82. godine stare ere, da je upotrebljavan dve godine i da je, zajedno sa ostatkom tovara rimskog broda koji je potonuo kod Antikitere, na dnu Egejskog mora završio negde između 80. i 50. godine stare ere – što je tridesetogodišnji period koji rekonstruisani položaj zupčanika u trenutku njihovog zaustavljanja astronomski pokriva. Prajsovim rečima govoreći, mehanizam „liči na veliki i nepogrešiv astronomski sat, nalik na današnji analogni kompjuter čiji mehanički delovi služe za računske operacije“.
Potkraj prošlog veka, uz pomoć novijih tehnologija 3D snimanja kroz ostatke mehanizma u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini, došlo se do nekih novih otkrića. Ona su ponovo pokrenula staru raspravu oko pitanja zašto stari narodi nisu razvili mašinstvo ili ono što danas nazivamo tehnologijom, primenu nauke na rešavanje svakodnevnih problema. Klasični odgovor glasi: stari svet nije osećao potrebu za mašinama, jer je na raspolaganju imao robovsku radnu snagu. No, mada besplatan, rad robova teško da je ikada bio efikasan, a u najvažnijoj privrednoj grani antike, poljoprivredi, nikada nije imao presudan udeo. Osim toga, Grci su smatrali da je fizički rad – bez obzira na to da li je reč o kamenorescu ili vajaru, drvoseči ili proizvođaču luksuznog nameštaja, rudaru ili proizvođaču carskog nakita, zidaru ili slikaru skupocenih vaza – nedostojan slobodnog čoveka. Ne znamo šta su o tome mislile zanatlije čijim se delima danas divimo, ali duhovna aristokratija Grčke smatrala ih je najnižim društvenim slojem, odmah uz robove – mada se Fidijinim i Praksitelovim kipovima, Iktinovom Partenonu i krasnim vazama divila ne manje nego mi danas.
Ništa nalik stavu Propter neressitatem inventa est mechanica – nužda je majka izuma – nije nigde i nikada zapisano u starini: ta mudrost javlja se tek u razvijenom, zapadnoevropskom Srednjem veku. Njome se ilustruju razlozi nagle fizičke, naučne i tehnološke ekspanzije Zapada, koja traje do danas. Na isti način možemo pretpostaviti da stari narodi nisu izmislili tehnologiju i mašinstvo – zato što za takvim izumima nisu osećali nikakvu potrebu. Ali to ne mora da znači kako bi nam danas na modernoj tehnologiji i postignutom napretku – zavideli.
Ali, to je pitanje za razmišljanje.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve