Šta je kome Jugoslavija

Poznata je ona Benjaminova opaska da će pobeda neprijatelja biti tako potpuna da ni mrtvi neće biti sigurni u svojim grobovima. Međutim, jedno je to znati a drugo je biti suočen s tim. Tako su rođendani dve Jugoslavije izvukli iz skrovišta mnoge koji su poput pučkog tribuna Antonija (prototip frajera – samo pitajte Kleopatru) počeli da razvlače pokojničine stvari, pokazuju njenu krvavu togu i drže slovo o mrcu koji možda ne zna da je mrtav, ali zasigurno nije u prilici da odgovori.

Na primer, Muharem Bazdulj je iskoristio ovu priliku da pod redakcijskom opremom u vidu dvoglavog orla Karađorđevića kaže koju o Jugoslaviji. Kaže on, danas svaka mala nacionalna skupina ima svoj narativ o Jugoslaviji. Na nju kukaju i Srbi i Hrvati i Bošnjaci. Čak se i Makedonci žale, ali Bazdulj ne može da se seti šta bi to bila njihova primedba. Pa kaže da oni koji stalno govore o tome da je klanica plemenskih ratova grobno mesto Jugoslavije, zapravo prikrivaju činjenicu da su ti zločini i te strahote kolevke novih država-naslednica te da od njih takvih ništa bolje i ne možemo očekivati. So far, so good. Zatim da je jugonostalgija jedna vulgarna pokrivalica koja nam skriva politički sadržaj Jugoslavije, koji se između ostaloga – a po Bazdulju čini se ekskluzivno – sastojao u politici nezavisnosti i nepristajanja na diktat proverbijalnih Velikih sila. Eto, uz onu malu ogradu, i ovo bih mogao da potpišem.

Međutim, Bazdulj nastavlja, tu nije kraj. Kraj i početak, alfa i omega jugoslovenstva zapravo je u frajerstvu. Meštrovićeva karijatida je, zapravo, bila jedan frajer. Ili ako već ona nije, onda su to bili oni koji su je pravili. I ti i takvi koji su je pravili stoje nasuprot onima koji telale (opet Bazdulj) činjenicu smrti Jugoslavije. I među tim telalima nisu najgori oni koji su se povukli u svoje etničke zabrane, već oni drugi koji iz Jugoslavije ekstrapoliraju još nešto mimo frajerstva. Ko su ti ljudi? Evo šta pisac veli:

Dobro, da ne griješim dušu, ima u svim tim postjugoslovenskim zemljicama i provizorijumima, kao i u takozvanoj dijaspori, i nekog organizovanog svijeta što se ne loži toliko folklorno na svoje (nacionalne) države. Ne gade se njima, istini za volju, ni te države, ali finansijski su ipak više naslonjeni na različite međunarodne fondacije, pa avionski skakuću s konferencije na konferenciju (conference–hopping, što bi rekle kolege sa BBC-ja) lijući suze zbog nepravdi i obespravljenosti svih mogućih ugroženih marginalaca. Ipak, nemaju ni oni za Jugoslaviju pretjeranih riječi hvale. Ona je za njih, kako veli stih koji u posljednje vrijeme strašno često citiraju, „završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima“. Oni su pravdoljubivi ljevičari koje zanimaju globalna pitanja.

Eto fantoma pravdoljubivog levičara-kosmopolite, na čijem mestu, poput psa od slame, staje mučeni Aleksandar Dragaš, rok-kritičar (kako se to u moje vreme govorilo) koji je napisao jednu duhovitost o tome da je EKV deo jugoslovenskog kiča ništa manje od Doris Dragović te da ako je nešto vredno spasavanja iz tog brodoloma onda je to ideja socijalizma, odnosno Šarlo Akrobata.

I čisto da ne ostane nimalo sumnje gde ko stoji, sve to autor teksta začini i Crnjanskim. On je taj frajer s iskrom u oku, koji jeste jugoslovenstvo.

Kakvo je to frajersko jugoslovenstvo? Zapravo, kakvo može biti jugoslovenstvo koje kao svoj barjak uzima Crnjanskog, do upravo onakvo kakvo je i bilo?

Srboslovensko, monarhističko, zagledano u slike moći (od Franka do Staljina), centralističko i ORJUN-aško. Na kraju krajeva, ono jugoslovenstvo kome su Makedonci, kada već Bazdulj ne može da se seti, direktno obratili svoje zamerke hicima koje ni on ni Crnjanski ne bi glorifikovali ali koji su poput onih sarajevskih iz obzira plemenske sreće usmrtili jednog krunisanog tiranina. To je Jugoslavija čubrilovićevskih (ta mračna strana srbohrvatskog mladobosanskog pakta) rasnih fantazija i planova za iseljenje Albanaca s Kosova. Jugoslavija u kojoj je jedan novi nacionalizam trebalo da zameni sve druge i Jugoslavija koja je trebalo da pojede Bosnu, Makedoniju, Kosovo i Crnu Goru a da zube očisti četničkom kamom. Drugim rečima, frajerska Jugoslavija bez ijedne natruhe levičarske brige za svetske probleme.

Eto, to je Jugoslavija koju zaziva Bazdulj. On mrtve ne zove da se uvere da su zaista to ili da im saopšti činjenicu smrti, već zato što priziva aveti. Njemu bi trebala jedna Jugoslavija-utvara. Ona Jugoslavija koja nije rođenja 29. novembra 1943, već je tada sahranjena u autentičnom činu i emancipacije i pravdoljubivosti i univerzalnosti svih naših naroda i narodnosti.

U Jugoslaviju koja se rodila 29. novembra bio je uračunat i socijalizam, koji je tada stajao za ravnopravnost (ne samo etničku), pravdu (ne samo pradedovsku), umetnost (ne samo folklor) i slobodu (ne samo od stranog zavojevača).

Marko Ristić, pesnik te i takve Jugoslavije, čija knjiga Politička književnost nosi podnaslov ZA OVU JUGOSLAVIJU, piše o jugoslovenstvu: Kad ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj Planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilničkom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom, neofašističkom svetu u kome nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasti – ja bih se možda internacionalistički dosledno, proglasio „građaninom sveta“, to jest Utopije. Ovako Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša, minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvarnost.

I to bi bilo to. To neizbežno relativno jugoslovenstvo je ono koje je uračunalo u sebe socijalizam i koje stoji za OVU JUGOSLAVIJU a protiv one Crnjanskog i njegovog krunisanog patrona. I danas kada se ti fantomski levičari iz Bazduljovog teksta ZA NEKU DAJ ŠTA DAŠ JUGOSLAVIJU bave svetskim problemima, oni se zapravo bore za svoje pravo da budu Jugosloveni. Za njih je svaki marginalac (a ne frajer) koga zastupaju i u čiju odbranu ustaju Jugosloven. Biti marginalcem, onaj koji je odbačen, je biti Jugoslovenom. Tako su i neki drugi levi Jugosloveni shvatili, za razliku od Crnjanskog, da je biti za Kataloniju isto što i biti za jednu moguću Jugoslaviju.

No da ne završim ovo na ratnoj nozi. Nije lepo telaliti smrt Jugoslavije. Štaviše, nije ni tačno. Jugoslavija ne samo da nije umrla već se zapravo nije, u svojoj punoći vremena pred nama, ni rodila. Kao što piše Kafka – po Brehtu najveći boljševik među piscima (a kako je stajao s Turskom, ne znam) – revolucionari koji kao nevažno odbacuju sve što im je prethodilo su u pravu – ništa se još nije ni desilo a odlučujući iskorak ljudske istorije nam je uvek pod rukom.