Kultura prijateljstva

„VREME„: Vaša ekselencijo, ove godine navršava se 130 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Japana. Kako biste ocenili odnose naše dve zemlje danas?

TOŠIO CUNOZAKI: Ove godine slavimo 130 godina od razmene zvaničnih pisama između japanskog cara Meiđija i srpskog kralja Milana, što je bio prvi zvanični kontakt naše dve zemlje. Zadovoljstvo mi je da mogu da kažem da je bilateralna saradnja između Srbije i Japana danas veoma dobra. Prošle godine u martu tadašnji srpski predsednik Boris Tadić bio je u zvaničnoj poseti Japanu. Potom je, u novembru, Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Srbije, na poziv kolege, predsedavajućeg japanskog parlamenta, posetila Japan. S druge strane, gospodin Jamane, ministar inostranih poslova Japana, posetio je Beograd prošlog septembra. Što se tiče ekonomske saradnje, dosadašnja japanska pomoć Srbiji dostigla je vrednost od 260 miliona evra. Što se tiče japanskih direktnih investicija u Srbiji, tu postoje tri najveće. Na prvom mestu je ulaganje JTI-a („Japan Tobacco International“) u fabriku u Senti, u Vojvodini, koja je počela sa radom 2006. godine. Potom je „Asahi Beer Co.“ zajedno sa korporacijom „Micui“ partnerski investirao u „Altek“, fabriku za proizvodnju dodataka u ishrani na bazi kvasca u Senti. A tu je i „Panasonik“, koji je u Svilajncu otvorio fabriku 2010. godine. Iskreno se nadam da će biti još japanskih investicija u Srbiji, jer postoji veliki potencijal za dalju ekonomsku saradnju.

Japanska kultura je globalno veoma prisutna i prepoznata kao jedna od najvećih svetskih kultura. Možete li reći nešto o strategiji japanske države da svoju kulturu predstavi u svetu? Kakav je, po vašem mišljenju, značaj predstavljanja i prisustva nacionalne kulture na svetskoj sceni?

Uvodni deo japanskog ustava kaže da japanski narod odlučno treba da čuva svoju bezbednost i postojanje, verujući u pravdu i u miroljubive narode širom sveta. Stoga se mi trudimo da uspostavimo i negujemo dobre odnose sa svim narodima, a kulturna razmena jeste najvažnija u cilju produbljivanja prijateljskih odnosa među nacijama. Zbog toga, japanska vlada mnogo ulaže u kulturnu saradnju sa drugim državama. Značaj ove saradnje ilustrovao bih jednim globalnim primerom. Svaka nacija ima svoju kulturu, ali ako pogledate svetsku istoriju umetnosti, naići ćete na mnogo slučajeva u kojima se nova kultura razvija pod snažnim uticajem starijih umetnika iz drugih tradicija. Na primer, veliki zapadni slikari, Van Gog, Dega i Mone, stvarali su pod jakim uticajem stare japanske grafike Ukijo-e stila, i kada su prvi put videli ove jedinstvene impresionističke crteže, bili su zadivljeni.

Srpski izdavači objavljuju prevode japanske književnosti, a japanska kinematografija uživa kultni status u krugu ovdašnjih ljubitelja filma. Koliko je, po vašem uvidu, japanska kultura prisutna na srpskoj kulturnoj sceni? Na osnovu vašeg iskustva, koliko građani Srbije uopšte znaju o kulturi, tradiciji i istoriji Japana?

Da. U Srbiji često srećem ljude koji gledaju Kurosavine filmove i čitaju knjige Harukija Murakamija. To je normalno, jer su ovi umetnici ipak poznati širom sveta. Ali, pre neki dan sam upoznao Srbina koji je pročitao više od mene knjiga Koboa Abea i Rjunosuke Akutagave. Lepo je znati da ima Srba koji vole japansku kulturu.

Koliko su srpska kultura i srpski umetnici prisutni i poznati u Japanu? Kakva je, po vašem mišljenju, kulturna razmena između Japana i Srbije, i kako bi ona mogla da se unapredi?

Nobelovac Ivo Andrić je poznat u Japanu. Ali, ne mislim da Japanci dovoljno poznaju srpske umetnike. S obzirom da sam četiri godine proveo u Srbiji, upoznat sam sa Savom Šumanovićem, slikarom, Milošem Crnjanskim, piscem koji je voleo japansku haiku poeziju, Emirom Kusturicom, režiserom, Aleksandrom Vujićem i Rajkom Maksimovićem, kompozitorima. Srbija ima mnogo talentovanih umetnika. Pošto su Srbija i Japan geografski udaljene zemlje, putovanje od jedne do druge je dugo i skupo. Bez podrške vlade je teško premostiti ove poteškoće. Zahvaljujući materijalnoj i drugoj podršci japanske ambasade, japanski umetnici posećuju Srbiju.

Srbija i Japan su međusobno udaljene zemlje i pripadaju različitim civilizacijskim i kulturnim krugovima. Da li, po vašem mišljenju, postoji nešto zajedničko kulturama naše dve zemlje?

Ako biste sve ljude na planeti podelili u tri grupe, a to su ratnici, seljaci i trgovci, mislim da bi Srbi bili napola seljaci, a napola ratnici. Stoga vi više polažete na pravdu i poštenje nego na svoj interes. Srbi vole ratničku umetnost, poput japanske Budo tradicije, a razlog tome može da bude i to što je karakter Srba sličan karakteru japanskih samuraja.

Srbija, i šire Balkan, smatra se prostorom u kome se ukrštaju kulturni uticaji Istoka i Zapada. Da li vi lično primećujete nasleđe Istoka u Srbiji i njenoj kulturi, i u čemu se ono manifestuje?

Mislim da se uticaj Istoka, naročito onaj koji potiče od Turaka, vidi u mnogim segmentima kulture u Srbiji. Na primer, narodne igre u Vojvodini se razlikuju od onih u Vranju, gde je turski uticaj očigledan. Taj uticaj se vidi i u srpskoj kuhinji, gde primećujem mnoge turske nazive jela.

Koliko vi lično pratite srpsku kulturnu produkciju i kako je ocenjujete?

Imao sam prilike da posetim vajarsku radionicu u Kikindi, filmski studio u Beogradu, nekoliko slikarskih ateljea i uživao sam u brojnim koncertima, baletskim i operskim predstavama. Moj utisak je da Srbija ima brojne talente na polju umetnosti i mada oni nisu u finansijski zavidnoj poziciji, apsolutno su posvećeni svom radu.

Šta bi Srbija, po vašem mišljenju, trebalo da učini da bi svoju kulturu na valjan način predstavila svetu?

Smatram da je za Srbiju veoma važno da svoju kulturu što više predstavi svetu. Ona je nedovoljno poznata u globalnim razmerama. U svetu sporta imate Novaka, Anu, Jelenu ili Piksija, ali je isto tako važno da pomognete svoje talentovane umetnike da rade i promovišu svoj rad ne samo na lokalnoj ili regionalnoj, već i na svetskoj umetničkoj sceni. Siguran sam da je njihov talenat takav da može da bude prepoznat i konkurentan i na mnogo većoj umetničkoj pozornici. Na primer, Japanska agencija za kulturu pri našem Ministarstvu za kulturu, nauku i obrazovanje, počela je da svoje mlade talentovane umetnike koji se bave japanskom tradicionalnom kulturom šalje u različite zemlje kako bi tamo pokazali svoj talenat i predstavili svoju nacionalnu kulturu. Ovaj projekat bi mogao i Srbiji da posluži kao ideja šta bi po pitanju predstavljanja sopstvene nacionalne kulture u svetu ona mogla da uradi.

foto: m. milenković