Treći put je otišao u noć samo dan nakon druge posete brlogu: ovog puta ga je večernje očekivanje već ispunjavalo opasnim poletom, šunjanje praznim ulicama, kraj prozora, osvetljenih i mračnih, mimo ždrela na kojima bi svakog trenutka mogao da se upiše par svetlećih zenica i da mu sudbinu usmeri na put munjevitog, slatkog i skandaloznog izopštenja. Zakoračiti, ići, utonuti u tamu, oko jedanaest, kada većina građana umire pred treperenjem televizijskih ekrana, kada većina mladih već ućute ili nađu mesto gde bi u miru mogli da provedu noć.
Jedan od večnih, valjda doslovno neistrošivih motiva moderne proze jeste i motiv kamijevskog „pada“: Ugledni Građanin male (ili velike) varoši, dika i ponos smernog građanstva i poretka Moralne Većine, sopstvenom voljom ili sticajem okolnosti biva lišen milosti sopstvenog „ugleda“, i njegova se egzistencija nepovratno zapućuje ka margini, ka otpadništvu. A tamo, na drugoj strani, možda će pronaći nesreću i smrt a možda i novi, bolji početak – to čak i nije najvažnije. A šta jeste najvažnije? Pa, verovatno to da se drugačije zapravo nije moglo: u pećini laži se može životariti neko vreme, ali proživeti život u njoj zapravo znači umreti za života. Nema cene koju čovek neće biti spreman da plati da se oslobodi tog ropstva… Pa čak i ako mu se čini da nije spreman: drugi će to, ako treba, učiniti za njega. Ta, uvek će se već naći neko da vam pomogne u padu, da vas odgurne u stranu udovoljavajući – ako ništa drugo – sopstvenom potmulom ubeđenju da samo još vi stojite između njega i nepravedno izmičućeg životnog ispunjenja…
Roman jednog od vodećih slovenačkih prozaika Aleša Čara Igra anđela i šišmiša, izvorno objavljen 1997. a sada dostupan na srpskom u ediciji „Sto slovenskih romana“, u bitnom sledi ovu matricu. Otac Faus (!), rimokatolički sveštenik u ranoj sredovečnoj dobi, stiže u provincijski rudarski gradić za župnika. Gradić mu je, pokazaće se, ne baš tako stran, jer njegova ranija životna priča ima veze s njim. Tiho mestašce ušuškano među brda i rudnike dobra je baza za spokojan život ispunjen blagoutrobijem, a bogme i za neko buduće napredovanje u crkvenoj hijerarhiji, i sve bi to kanda baš tako i bilo da jedan susret u ocu Fausu ne rasplamsa kobnu strast: veoma mlada i od svake građanske čednosti raspuštena privlačna devojka Nasja postaje njegova erotska opsesija. Put ka njenom „ostvarenju“ vodi preko kuće u kojoj se okupljaju malovaroški „otpadnici“, u čijem alkoholisanju, duvanju i seksanju bogobojazno građanstvo male varoši vidi „satanističko“ zlo, zamišljajući ko-zna-kakve užase koji da se dešavaju tamo, u kući jednog od njih, u tom Svratištu Zalutalih u kojem će i otac Faus – kada jednom uđe – zapravo ostaviti ceo svoj dotadašnji život, da ga više nikada ne pronađe. Uostalom, neće više ni pomisliti da je to bilo nešto vredno pronalaženja… Ako je to, taj odlazak na „stranputicu“ – zločin, onda je i kazna tome primerena: na koncu je to slom celog – dakako, u temelju krhkog – sistema vrednosti na kojem je Fausov život bio zasnovan, izopštenje iz crkvene hijerarhije i iz „boljeg“ građanstva te na koncu „ludnica“ kao jedno od onih posvećenih mesta na kojima, preventivno izopšteni, obitavaju Nesnađeni u poslovima i danima „solidnog“ građanstva.
Igra anđela i šišmiša ipak nije samo priča oca Fausa, nego i njegovih mlađanih prijatelja: od Nasje koja će se neuspešno konformirati očekivanjima sredine udajom za „dobru partiju“ u vidu gradonačelnika (a što će se opet jako loše završiti…) do cele galerije marginalaca i zgubidana – u rasponu od semikriminalnog do poluumetničkog sveta – kojem će ta kuća biti kakav-takav izlaz iz provincijske čamotinje. Na toj se drugoj, „tamnoj“ strani pronađu, uostalom, i oni koje tamo nismo tražili niti su se sami tamo zamišljali, poput neugledne, naizgled samo veri predane župnikove domaćice Anje, koju opseda lezbijska žudnja za Nasjom – takođe jedan od „poganih“ biofilnih poriva po sili stvari suprotstavljenih samozaljubljenoj i nereflektovanoj Vrlini dobrih građana i hrišćana, uvek spremnih da potpale lomaču za grešnika-cu.
Radnju romana Čar smešta u rane devedesete (od 1992. do 1995.) u Sloveniji, mada se ime te zemlje – ni bilo koje iz južnoslovenskog okruženja – nijednom ne spominje, samo je Ljubljana tu i tamo poimenično prisutna kao razgovorni motiv, ali i kao mesto zbivanja manjeg dela radnje, a na jednom se jedinom mestu u knjizi – negde već pred kraj – spominje i ime rudarskog gradića: Idrija (rodni grad pisca). Vešto odmeravajući odnos „lokalnog“ i „univerzalnog“ pisac uspeva da mu roman ne ostane negde u onom neretko tako nadobudno-dosadnom limbu apstraktne univerzalnosti, a da istovremeno ne otkliza ni u odviše lokalno i plitko zavičajno-autobiografsko, čak i ako takve građe u romanu ima (što nije nerazumno pretpostaviti).
Istovremeno, pisac gotovo u potpunosti zaobilazi iole eksplicitan tretman društvenog i epohalnog konteksta (sveži raspad Jugoslavije, nova, samostalna država, zamena dominantne „socijalističke“ paradigme novom, kapitalističko-nacionalno-verskom), ali je sve to zapravo i te kako tu, samo što se autor razložno čuva da ga izvede u prvi plan jer mu je, reklo bi se, više stalo do priče Igre anđela i šišmiša kao prilično svevremene povesti o uvek visokoj, ali nikada previsokoj ceni za preuzimanje Slobode. Pa ipak, zanimljivo je videti kako kroz neke sveštenikove snove i literarne pokušaje probijaju motivi nelociranog „građanskog rata“ – recimo, scene najsličnije onima iz opsade Sarajeva, koja se dešava baš u tim godinama – što pokazuje kako je grmljavina i tutanj razularene Istorije ipak tu negde, iza ćoška, čak i u okolini prividno spokojnog župnog dvora podalpskog gradića.
Šteta što prvi i do danas najbolji roman Aleša Čara nije ranije preveden (uzgred, studiozan i neretko virtuozan prevod Ane Ristović zaslužuje svaku pohvalu), mada opet, ova knjiga ni na koji način ne gubi s protokom vremena, jer ono čime se prevashodno bavi nema tu blagotvornu osobinu zastarevanja.
