Fudbal i beda: Dobrovoljni danak u krvi
Aleksandar Vučić se založio za privatizaciju fudbalskih klubova u Srbiji, što evo javno i sa oduševljenjem prihvatam. Privatluk u fudbalu koji je odavno postao vrhunski biznis poslednja je faza u razvoju ovog sporta, kao što se verovalo da je imperijalizam poslednja faza kapitalizma. Zar braća šeici ne drže kontrolne pakete akcija nekih vodećih britanskih klubova, a ovi se prave važni da su oni izmislili igru i podarili je ostatku sveta.
Srpski fudbal je u velikoj krizi i to je dobrim delom posledica nerešenih statusnih pitanja pa su se tu ugradili mešetari različitih struka, a najpre oni što obavljaju političke funkcije. Vodeći klubovi se izdržavaju od dobrovoljnog danka u krvi, prodajući pre vremena golobradu decu po belom svetu.
Tu se svi malo ogrebu, obezbedi se neka crkavica za opstanak u domaćem takmičenju i tako do novog prelaznog roka i nove sezone. Pretpostavljam da bi interes privatnika bio drugačiji i da bi ulaganje kapitala u fudbal shvatio kao prirodan investicioni ciklus gde bi par godina morao da ulaže da bi na kraju maksimizirao profit.
Evo kako bi, recimo, danas mogao da izgleda sastav fudbalskog kluba Partizan da sledeći igrači nisu prodati u poslednjih pet godina:
1. Mladen Božović (Videoton) 2. Antonio Rukavina (Valjadolid) 3. Marko Lomić (Dinamo Moskva) 4. Stefan Savić (Mančester siti) 5. Matija Nastasić (Mančester siti) 6. Ljubomir Fejsa (Benfika) 7. Zoran Tošić (CSKA Moskva) 8. Adem Ljajić (Roma) 9. Aleksandar Mitrović (Anderleht) 10. Stevan Jovetić (Mančester siti) 11. Lazar Marković (Benfika)… a kandidati za taj idealni tim od rasprodatih fudbalera bili bi još Marko Jovanović (Visla Krakov), Ivan Obradović (Real Saragosa), Radoslav Petrović (Genčelerbrigli), Nemanja Tomić (Genčelerbrigli)…
Ovakav sastav imao bi nesporno zapaženu ulogu u Ligi šampiona. To takmičenje donosi klubovima mnogo novca, ali glavna zarada vlasnika kluba bila bi u razlici u ceni. Pomenutih 15 igrača mnogo više vredi danas nego u trenutku kada su prodati, a svaki timski uspeh na međunarodnoj sceni povećava i njihovu individualnu vrednost.
Čestitke i želje: Šta je poručio Jelko Kacin
Rekonstrukcija srpskog fudbala mnogo je teži proces od rekonstrukcije vlade, pa se taj proces nekako završio i ako je nekom za utehu zadovoljstvo je iskazao i Jelko Kacin, onaj što nas duži u Evropskoj uniji, upozorava, hrabri i referiše tamo gde treba. U poruci Ivici Dačiću Kacin je napisao: „Smatram da je proces rekonstrukcije doneo neophodan presek i novu energiju za izazove s kojima se Srbija suočava.“
U saopštenju vladine Kancelarije za saradnju s medijima navedeno je i ovo iz poruke: „Rekonstrukcijom Vlade stvoren je pozitivan politički momenat koji treba iskoristiti za ubrzavanje reforme pravosuđa i implementaciju Strategije za borbu protiv korupcije.“ Srbija je, prema njegovim rečima, sada u prilici da iskoristi svoj ljudski, ekonomski i geografski potencijal i povede ceo region ka bržoj integraciji u Evropsku uniju.
„Preduslov uspeha ovog procesa ostaje regionalna saradnja i normalizacija odnosa sa Prištinom. Uveren sam da ćete ostati jedan od predvodnika u naporima koji se ulažu na ovom polju“, poručio je Kacin.
Srbi u ovoj diplomatskoj poruci teško mogu da prepoznaju sopstvena očekivanja od rekonstruisane vlade. Oni očekuju bolje zarade i više posla, a reforma pravosuđa, recimo, ili primena antikoruptivne strategije, na dnu su narodnih prioriteta, kao i apstraktna laskanja o „pozitivnom političkom momentu“, „neophodnom preseku i novoj energiji“, a obaška ono o predvoditeljskoj ulozi.
Kacin jednostavno kaže šta Evropa od nas očekuje, a za hleb i posao moraćemo sami da se postaramo. Naravno, u centru poruke je „normalizacija odnosa sa Kosovom“.
Kosovsko pitanje: Reč po reč, ostao bez reči
Ta tema je što veštim spinovanjem, olakšanim narodnom potrebom da okrene glavu od teških poraza, što naturanjem drugih tema kao dominantnih, gurnuta u zapećak. Iz tog budžaka javne pažnje pitanje Kosova pokušao je na svetlost dana da izgura Marko Jakšić, poslanik DSS-a u Narodnoj skupštini. Nije mu to do kraja uspelo, jer mu je posle dve javne opomene isključen mikrofon i udaljen je sa sednice do kraja zasedanja. Evo kako je to izgledalo:
„Briselski sporazum koji je potpisala ova vlada, rekao je Jakšić, predstavlja čin najveće nacionalne izdaje u istoriji srpskog naroda.
Sam sporazum je na najsuroviji način – satiranje temelja duhovnosti srpskog naroda u celini. A pre samo pet godina – u istom ovom domu – ondašnji poslanici Skupštine Srbije, od koji se neki i danas nalaze u poslaničkim klupama, odbili su mnogo bolji i za Srbe na KiM Ahtisarijev plan.
Koje su to sile nebeske nagnale političku elitu Srbije da promeni nacionalno stanovište? Samo gola vlast.
Vlast koja je bila od 2008. do 2012. godine, kao i ovu sadašnju, skrojili su ambasadori zapadnih zemalja, pre svega Amerike. Cena dolaska na vlast bila je fleksibilnost ili bolje rečeno – izdaja Kosova i Metohije.
Zato smo za vreme prethodne vlasti imali Borkove dogovore, a danas Briselski sporazum, koji u suštini predstavlja kapitulaciju države.
Ova izdaja se brani izgovorom da je to zbog boljeg života građana Srbije jer će ulaskom u EU, a predajom Kosova, njihov materijalni status biti bolji. U stvarnosti, što bliže Evropskoj uniji – građani žive sve teže. Po sistemu: što bliže Nišu – sve gore pišu.
Glavni ‘uspeh’ današnje vlade Srbije je njena navodna borba protiv korupcije i kriminala, ali da vas podsetim da je najveći kriminal u pravnom sistemu svake države – tzv. čin nacionalne veleizdaje.
U Americi je 25-godišnji Bredli Mening za odavanje državne tajne dobio 35 godina strogog zatvora. Ako bismo sledili američki sistem pravde – bojim se da bi zbog izdaje na KiM naše državno rukovodstvo bilo večito na robiji…
(poslanik Jakšić ovde dobija od predsednika Skupštine Nebojše Stefanovića prvu opomenu)
… Za utehu možda mogu da očekuju da im separatistička vlast u južnoj srpskoj pokrajini dodeli ime jedne od ulica zbog zasluga u stvaranju nezavisnog Kosova, za šta ja preporučujem Ivicu Dačića kao potpisnika Briselskog sporazuma…
(Stefanović izriče drugu opomenu poslaniku Jakšiću)
… Da li bi ta ulica bila pored ulice Bila Klintona ili Tonija Blera – ostaje da se vidi.
Dame i gospodo, danas biramo rekonstruisanu vladu Republike Srbije, ali ipak treba da se podsetimo šta su prvaci iz ove vlasti govorili u predizbornoj kampanji.
Ondašnji predsednički kandidat, a danas predsednik Srbije – magistar Tomislav Nikolić – obećao je da će da poništi Borkove dogovore i da nikada neće postojati granica između KiM i centralne Srbije.
Slagao nas je! Napravio je granicu na Jarinju i Brnjaku i umesto da poništi Borkove dogovore – on nam, zajedno sa vladom Srbije, plasira deset puta gore Briselske sporazume.
U našem narodu postoji poslovica, zapisao ju je Vuk Karadžić, koja glasi: ‘Niko krupno ko Turčin ne laže!’
Meni se čini da ova vlast to čini još krupnije, možda i zato što smo pet vekova robovali pod Turcima pa se ovaj pelcer jako dobro primio kod našeg državnog rukovodstva. Uostalom, do pre nekog vremena – prvaci Srpske napredne stranke imali su za politički program Veliku Srbiju. Koliko se sećam, sadašnji predsednik SNS bio je i urednik lista Velika Srbija. Danas kad su na vlasti – sprovode politički program Velike Albanije.
Pojednostavljeno, nije važno da li je Srbija ili Albanija, važno je da je – velika…“
(na ovom mestu je Stefanović isključio poslaniku Jakšiću mikrofon i izrekao mu meru udaljenja sa sednice).
Evo šta je poslanik Jakšić, po agenciji Fakti, hteo još da kaže u svom govoru:
„… Posle potpisanog Briselskog sporazuma Srbima na KiM preti veliko etničko čišćenje. O tome govori i Nacrt zakona koji je pripremila vladina Kancelarija za KiM, koji predviđa da između 10 i 12 hiljada ljudi ostanu bez svojih radnih mesta posle lokalnih novembarskih izbora koje je raspisala Atifete Jahjaga.
Za Srbe se predviđa da svi idu na socijalni kazan sa platom od 9000 dinara, koja može biti refundirana i u naturi (brašno, šećer, ulje).
Takvih ljudi, sa članovima njihovih porodica, biće gotovo 50.000.
Nekad su Srbe sa KiM proterivali Turci, Nemci i Arbanasi, danas to rade Srbi Srbima. Nekad su Srbe progonili ognjem i mačem, danas to čine uskraćivanjem prava na rad, što je suprotno Ustavu države Srbije.
Ovoj tzv. rekonstruisanoj vladi ne predviđam dugo trajanje.
Vlada koja ima za ekonomsku politiku prazne fondove EU i krezubog arapskog šeika – nema veliku budućnost. Doduše, priznajem, ima i drugačijih tonova. Predsednik Srbije, magistar Tomislav Nikolić, snishodljivo moli rukovodstvo Belorusije da pomogne posrnulu mašinsku industriju ove zemlje. To traži od Belorusije kojoj je Srbija – na zahtev EU – uvela ekonomske sankcije.
Licemerno, nema šta!
Tako ne biva, ili bolje reći – ne može dugo da traje.“
