Protekle nedelje na TV ekranima vaskrsao je jedan malo zaboravljeni oblik političkog delovanja – vanstranačka ličnost.
Ovo mitsko biće pojavilo se na političkoj sceni ranih devedesetih u obliku – Milana Panića. Tada je iz belog sveta ovaj biznismen srpskog porekla došao da spase našu posrnulu zemlju i ekonomiju. Sledeća ličnost takođe je bio ekonomista – famozni Deda Avram, bog da mu dušu prosti, čovek koji je vratio život dinaru i okončao hiperinflaciju. Od tada je vanstranačka ličnost retka zverka, čovek od posebnog poverenja, čiju biografiju saznajemo u trenutku imenovanja za neku od važnih državnih funkcija.
Vanstranačka ličnost može biti iz inostranstva, tada ima dodatnu težinu jer se dokazao u belom svetu, a može biti i „domaći“. To je onda stručnjak koji više nije mogao da sedi i gleda kako propadamo (a propadanje je ovde trajni glagol), nego je odlučio da skoči u ladnu vodu i hrabro zapliva.
Cela jedna stranka, sećate se G17, pa zatim G17 plus, nastala je na ideji da je „stručnost pre politike“. Kao što znate, ovaj eksperiment je neslavno propao, jer je politika, ili tačnije – partokratija i dalje dominantni oblik političkog organizovanja u Srbiji.
Prva vlada Zorana Đinđića je čak neskriveno imala dva neformalna dela. Prvi su bili predsednici DOS-a, koji su vlast dobili kao deo pobedničkog kolača. Drugi deo su činili – „eksperti“ među kojima su bili Đelić, Udovički, Pitić i još neki. Epilog je da su „eksperti“, kao bistri ljudi, shvatili da nema vlasti bez partije, pa su postali „članovi“ ili iz politike otišli u svet biznisa – za novcem.
Tako je „vanstranačka ličnost“ ostala forma bez sadržaja, pola riba pola devojka, oksimoron srpske politike do novog saziva. Tada su eksperti (domaći i strani) ponovo ušli u vladu, a pojavili su se čak i kao članovi kolektivnog tela za rukovođenje Beogradom. Ipak, teško je poverovati da su Siniša Mali ili Nebojša Čović – vanstranačke ličnosti. Znate, kada vas stranka iz vlasti kandiduje, onda ne morate biti formalni član vladajuće stranke – vi podržavate Vladu u njenom pojavnom obliku. Vanstranačke ličnosti u svetu zaista upravljaju – ali one dolaze na rukovodeća mesta institucija vlasti konkursima i ne menjaju se posle svakih izbora. Pitam se samo otkud potreba za mimikrijom, a jedino objašnjenje može biti svest naših političara da uprkos velikoj popularnosti – znaju da birači u suštini ne vole političare i ne veruju im. Tužno priznanje ograničenosti partijskih kadrova dao je nesvesno i ministar diplomatije Mrkić, kada je izjavio da nema kandidate za ambasadore u SAD, Kini ili Nemačkoj – pa da ga ubiješ! To ga nije omelo da neke lepe devojke i Fejsbuk prijateljice upiše na diplomatsku akademiju.
Sledeći apstrakt koji se pojavio protekle nedelje je tzv. pošteni Srbin u Hrvatskoj. Svaki šovinista na Balkanu ima živi primer iz nacionalne manjine – koji podržava ekstremističke stavove većine. Imali smo „poštene Albance“, a danas postoje, doduše anonimno, „pošteni Srbi“, koji prikupljaju potpise za obranu hrvatskog Vukovara. Josipović i Milanović su u Vukovaru shvatili da kolebljivost oko poštovanja i odbrane prava manjina ili „razumni nacionalizam“ predstavlja apsurd. Ili ste dosledni u poštovanju prava, ili ćete se suočiti sa ekstremizmom – na sopstvenoj koži. Na TV B92 smo videli kadar vukovarskog „toplog zeca“ jer je kamerman snimio veterane sa crvenim beretkama, bez zuba, sirotinju koju je HDZ narajcao da slobodno mrzi Srbe koji će biti krivi za bedu u kojoj žive. Milanoviću i Josipoviću je bilo aprijatno – kako je Srbima u Vukovaru, pardon, na transparentu je ipak pisala ćirilica sa Y – ВYKOBAP!
Na kraju, utisak populizma koji ne mogu da izbacim iz glave danima. Drugi krug izbora u Kosovskoj Mitrovici protekao je u znaku šinjela kandidata Pantića, crnog šinjela sa krznenom kragnom od mačje kože – ili je to ipak bila nutrija? Uz ovu odevnu kombinaciju, simbol neprekinute vlasti i birokratije širom socijalističkog sveta ide šubara, koju su nosili Čaušesku ili čak nesvrstani brat Nehru. Umeo je i Tito da je nosi, al samo dok je lovio. Gospodin Pantić, 5000 organizovanih birača i gotovo idilična slika, što reče Vulin, podsetili su me na Akakija Akakijeviča Bašmačkina iz Gogoljevog Šinjela, iz kojeg ispadaju ovakvi likovi. Njegov duh i danas kao nestranačka ličnost obilazi birališta i skida šinjele partijskim kadrovima kada padnu u nemilost!
