Uzlazna putanja bez deseterca

I eto, bio je Milo Đukanović u Beogradu. Velika su očekivanja u Crnoj Gori. Tamo ne misle da je sve (mada je dosta toga) u putnoj infrastrukturi, dvojnom državljanstvu i platnom prometu. Ima nešto, recimo, i u pokretanju procedure za vraćanje arheoloških nalaza iz nekropole otkrivene izgradnjom hotela „Avala“ koje su odneli Karađorđevići. Budvanskim liberalima je zapelo za to blago, te su tako ispratili Đukanovića u Beograd, da pita šta je s tim. I dokle će više Beograd s hegemonističkim pretenzijama… Javili su se i Crnogorci iz Lovćenca, sve u nadi da će premijer Đukanović dogovoriti s Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem da se crnogorski jezik konačno uvede u škole u Vrbasu. Premijer Dačić je posle razgovora s premijerom Đukanovićem rekao da nije bilo nijednog spornog pitanja koje ne bi moglo da se reši dijalogom. I da se Srbija neće inatiti s Podgoricom što je priznala Kosovo, kad se već nije inatila sa onolikim zapadnim zemljama koje su to takođe uradile. I još je čvrsto obećao premijeru Đukanoviću da Srbija nema nikakve skrivene namere prema državnosti Crne Gore ili njenoj budućnosti. Aferim.

Elem, Đukanović nije mogao a da se ne složi sa Dačićem da su odnosi dve zemlje „u uzlaznoj putanji“. Pa kako da nisu kad je lično premijer Crne Gore rekao šeiku Muhamedu – razgovarajte sa Srbijom, kad su ga privrednici iz Ujedinjenih Arapskih Emirata pitali sa kim da rade namenske projekte. Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je to potvrdio u intervjuu za TV CG. Ukratko, Srbija je zahvalna Milu Đukanoviću na preporuci Emiratima, tako da bi bilo nepristojno da se od Crne Gore dalje išta traži. Mediji su ovih dana samo prenosili šta očekuje Podgorica od posete svog premijera Beogradu, a o tome šta Srbija očekuje niko ništa nije rekao. Sam dolazak Đukanovića je za Srbiju najveće moguće, sad već ispunjeno očekivanje. Pa nije ga bilo deset godina, od sahrane premijera Đinđića, pišu jedni. Svratio je uoči referenduma u maju 2006, pišu drugi. Kako bilo, Đukanović je stigao, prvi put iz nezavisne Crne Gore, potvrdiše treći činjenicu vrednu pažnje istoričara. Nedeljnik „Vreme“ je povodom te činjenice pokušao da napravi anketu među političarima i javnim ličnostima iz Srbije i Crne Gore na temu crnogorsko-srpskih odnosa. Pred čitaocima su oni (trećina pozvanih) koji su pristali da govore. Većina koja je odbila, pravdala se da je tema ne zanima, ili da je premijer Đukanović, šta je imao, rekao pred dolazak u Beograd. I tu nisu oni najbrojniji, koji poslovično nisu imali vremena. Pred čitaocima su oni koji se nisu izvinjavali.

Zora Drčelić

Željko Ivanović, izvršni direktor crnogorskog dnevnika „Vijesti„:
Cane kao federalni premijer

Koliko su odnosi Crne Gore i Srbije nakon referenduma bili neprirodno hladni, gotovo neprijateljski, toliko se sada bojim ovog iznenadnog otopljavanja i bratstva. Iako mu se naravno radujem, jer dobrosusjedski odnosi Crne Gore i Srbije su ne samo poželjni i podsticajni za naše dvije države već i za region u cjelini. Zašto se pribojavam ove nove ljubavi, koja podsjeća na onu iz ratnih i zločinačkih 90-ih, kada su se Vučić–Nikolić i Đukanović–Vujanović hvalili kako smo „dva oka u glavi“!? Neću reći ništa novo i nepoznato ako konstatujem da je Đukanović nakon više od dvije decenije vladanja Crnu Goru pretvorio u privatni posjed. Što znači da njegovi privatni interesi određuju državnu politiku. Oko svih ključnih stvari, pa i oko odnosa sa Srbijom. Upravo iz tih razloga u vrijeme predsjednikovanja Tadića odnosi su bili dovedeni na najnižu granu, najviše zato što je Tadić krenuo u odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala i u toj borbi zahvatio neke Đukanovićeve partnere i investitore. Prije svih Stanka Subotića. Naravno, Đukanovića je iritirala i sama priča koja je dolazila i iz Srbije i sa Zapada o neophodnosti borbe protiv organizovanog kriminala jer je sve više upadalo u oči da Crna Gora po tom pitanju postaje problem. Tako što izbjegava tu temu, time što ugošćava neke od najvećih kriminalnih grupa, dok neke vođe iz kriminalnog miljea tretira kao ugledne investitore. To je, recimo, bio slučaj sa Darkom Šarićem ili Safetom Kalićem. Tadić je pao, pale su i ove barijere u odnosima Đukanovića i novog srpskog rukovodstva. U Podgorici se čak pričao vic da je Đukanović imao predizborni ugovor sa Nikolićem i Vučićem po kome je za lobističku potporu njihovim zapadnim stremljenjima dobio skidanje prijatelja Subotića sa Interpolove crvene liste. Zato danas u opozicionim krugovima Caneta zovu „savezni premijer“. On je glavna kopča između dva rukovodstva i glavni „krivac“ ovako dobrih i bratskih odnosa rukovodstava dvije države. A da se zaista radi o otopljavanju zasnovanom na ličnim i privatnim interesima a ne na principijelnoj i ozbiljnoj politici, govori i sljedeća činjenica – naime, Đukanović i njegova propaganda u CG i dalje, kao i u vrijeme Tadića, za unutarpolitičke borbe kao glavno sredstvo koriste vokabular tipa četnici, velikosrbi, izdajnici i sl. Čime prepadaju građane opasnostima od famozne velikosrpske asimilacije! Posebno se takvom u biti antisrpskom propagandom pridobijaju manjine, Bošnajci i Albanci koji su skoro 20 odsto biračkog tijela i temelj Đukanovićeve vladavine. Otuda logično pitanje – ako su sada odnosi sjajni, ako imamo rukovodstvo Srbije po meraku našeg vođe – otkuda onda staro prepadanje građana i birača sa KOS-om, četnicima i slično. Zato ovaj nenadani brak između dva rukovodstva djeluje neprirodno i kratkotrajno. I zato se bojim da on nije najava istinskog poboljšanja odnosa dvije države.

U svakom slučaju, biće zanimljivo pratiti dalji razvoj ove ljubavne veze. Daj Bože da se ona što duže održi ali ne u cilju zaštite kriminalnih i koruptivnih struktura iz obije države već u cilju podsticanja zdravih i transparentnih investicija s obije strane granice. I širenja saradnje na drugim poljima.

Radomir Uljarević, pesnik, direktor izdavačke kuće Oktoih:
Napadi jugonostalgije

Čini se, tako je svejedno da li se globalna politika distribuira iz Berlina, Vašingtona, Moskve ili Pekinga. Demokratska internacionala se mora riješiti međusobnih nesporazuma da bi se dostigao cilj, inače će demokratija proći kao i komunizam. Ako je tako, svejedno je da li se političke ideje distribuiraju iz nekoga od tih centara, važno je znati da su dužni da ih sprovode i u Zagrebu, i u Beogradu, i u Prištini, i u Podgorici. A vlastodršci u tamošnjim feudima danas, u zanosu jugonostalgije, zapravo to i čine. I u tom svjetlu valja gledati na poboljšanje odnosa i između naše dvije države.

Odnosi Crne Gore i Srbije se mogu posmatrati na dva plana: oni na planu zvanične politike i oni nezvanični. I kad su ti odnosi dobri, i kad su najpokvareniji dešava se da institucije i privredni subjekti odlično sarađuju. Razumljivo, teško je doznati kakvi su odnosi između dvije zemlje po izjavama zvaničnika koji nerijetko za unutrašnju, dnevnopolitičku publiku nastupaju javno, a njihovo stvarno doživljavanje druge strane je sasvim suprotno. Čini se da su danas ti odnosi najbolji u proteklih desetak godina, a uzmimo samo jedan primjer – upravo ovih dana neki veliki beogradski knjižari i izdavači ucjenjuju one manje tražeći od njih da bojkotuju knjige crnogorskih izdavača praktično uvodeći sankcije protiv izdavača iz Crne Gore. To i nije baš u skladu sa dobrim odnosima između dvije zemlje, ali nije ni dio zvanične politike.

Nažalost, kultura je uvijek ugrožena, ako se bavite kulturom uvijek rizikujete da osvanete sa novim političkim etiketama iako se ne bavite politikom (mada, sve je politika, reći će oni sumnjičavi). Teško je reći šta je bolje za kulturu Srbije i Crne Gore – to kad su odnosi odlični, ili kad su na najnižem nivou.

Gdje je mjesto onim kulturnim projektima koji su nastajali u vrijeme jedne države, i koji su se naslanjali na najveće domete duhovnosti i jezika. Lako je onim stvaraocima koji su čitavog života pisali srpskim jezikom a sada tvrde da su i ranije pisali jezikom koji je tek nedavno dobio svoju prvu gramatiku. Šizofreno kulturno biće unutar Crne Gore jednu stranu vodi u kulturni autizam, da bi se druga strana suočila sa podozrenjima i izazovima nacionalističkih etiketiranja.

Možda su bili najbolji odnosi između Crne Gore i Srbije kad su dvije strane bile stvarno (ili je to bilo samo naoko) najudaljenije, pomišljam na vrijeme referenduma za koji su jednako bile zainteresovane obje strane, bile su zainteresovane za istovjetan rezultat, a sve ostalo je bila samo predstava za javnost. Koristeći tadašnju iskrenost crnogorske zvanične politike koja nije krila da želi samostalnost, srbijanska vlast fingirala je da želi da nastavi sa Crnom Gorom u istoj državi ne bi li time onemogućili dolazak političkih protivnika na vlast,onih koji su u tom vremenu bili veoma jaki.

Crna Gora je bila realnija i u procjenama globalnih procesa, i nije imala problem da uradi ono što će Srbija uraditi deset godina kasnije, ali pri tome je optuživana kao antisrpska. Pa ko sada može da kaže da je crnogorska politika bila antisrpska. Jer ako je crnogorska politika bila antisrpska, onda je i srpska politika antisrpska. I to u kudikamo većoj mjeri.

Crna Gora je imala više elastičnosti i spremnosti za korjenite promjene, a da pri tome ne mijenja vlast. Taj kuriozitet govori prije o podanicima nego o vlastodršcima. Sad kad je na dnevnom redu Kosovo, Srbija praktično mora da se hvata za rukav Crne Gore da joj lakše padne ulazak u crveno, u onu zabranjenu zonu u vezi sa kojom je do juče važio konsenzus svih političkih subjekata, a danas su gotovo svi ti subjekti bliži politici koju vodi Milo Đukanović nego svakoj od onih političkih ideja u Srbiji od Miloševića do danas.

Nema nikakve sumnje da upravo ova dešavanja govore o dubini promjene u srpskoj politici rječitije od svih drugih pokazatelja, i zato, ne bi bilo iznenađenje, kad bi građani Srbije u sljedećem mandatu dali povjerenje gospodinu Đukanoviću.

Sudeći po najnovijim izjavama, može se očekivati snaženje pokreta za zajedničku državu Srba, Hrvata, Crnogoraca, Bošnjaka i svih onih jugonostalgičara koji sada imaju napade te nostalgije.

Branko Ružić, ministar bez portfelja zadužen za evropske integracije u Vladi Republike Srbije:
Idemo dalje

Stičem utisak, za poslednjih nekoliko dana, da se iz medijskih napisa da zaključiti da je najvažnije kada je gospodin Đukanović poslednji put bio u Beogradu. Ne znam da li je to bilo pre pet, sedam i po ili deset godina, nisam nadzirao njegovo kretanje. Ono što znam jeste da je u Beogradu u svojstvu predsednika Vlade prvi put od obnavljanja državnosti dve stare balkanske države, Crne Gore i Srbije. Ta činjenica je važna da bismo pokazali da su naši odnosi u usponu, ali i da bismo konačno počeli da o odnosima Crne Gore i Srbije govorimo tako što će u našem diskursu preovladati jezik činjenica i racionalno sagledanih odnosa dve države u kojem zajednička prošlost nije predmet brakorazvodne parnice, već je okolnost u kojoj smo naučili više da cenimo ono što nas spaja.

Često je lajtmotiv naših nastojanja da kao političari pokrenemo spiralu većeg razumevanja kroz region otežan medijskim stereotipima i recidivima prošlog doba. Boraveći pre samo dve nedelje u Crnoj Gori na konferenciji posvećenoj evropskim integracijama ostala je upamćena jedna sintagma koju sam u šali upotrebio upravo sa gospodom Đukanovićem i Lukšićem. Rekao sam da će Crna Gora i Srbija ući u EU kao dva oka u glavi. Mnogi mediji su preneli tu izjavu. Ne mislim da u toj izjavi treba tražiti bilo šta intrigantno. Ne moraju Srbija i Crna Gora biti u jednoj državi, a mogu imati više zajedničkih interesa i lakše realizovati te interese kao dve odvojene države.

Pitanje da li znamo šta nas to danas spaja, možda i jače nego kada smo bili deo iste države! Ja tu dilemu nemam i ponudiću viđenje koje ne mora nužno da bude utemeljeno u ciklusu epskih pesama već u onome što nas veže danas i što će nas spajati sutra. Najmanje su dve vezivne tačke za naše dve države. To su ljudi i to je naš zajednički cilj da postanemo deo Evropske unije.

Zašto je ovo drugo važno? Ne da bismo podgrevali idolopoklonstvo prema Briselu i prikupljali poene za naše glasače koji objektivno žele da žive bolje, već da bismo evropski put dve države iskoristili kao sredstvo za realizaciju brojnih ekonomskih i političkih interesa kako naših građana tako i naših država. Mnogo je projekata, od putne i železničke infrastrukture, platnog prometa, energetike ili turizma, u kojima su evropske integracije najbolji instrument da se svi ti projekti od zajedničkog interesa lakše realizuju.

Bogatstvo na tom putu su naši građani. Građani koji u Crnoj Gori, baš kao i u Srbiji, osećaju pripadnost i Srbiji i Crnoj Gori. To je bogatstvo koje nema veliki broj nacija u Evropi. Zbog te činjenice ohrabrujemo državotvornu notu Srba u Crnoj Gori i Crnogoraca u Srbiji i pozivamo na veće političko učešće u stvaranju zajedničke evropske budućnosti. Konačno, još jedino nismo probali kako je pod zajedničkim krovom EU.

Nikola Malović, srpski pisac iz Crne Gore:
Dekodiranje

Sudeći po izjavama zvaničnika, odnosi između Crne Gore i Srbije su odlični, ali ne bih rekao da su istiniti. Sa srpske strane makar su iskreni. Razlog odličnih odnosa leži u činjenici da su obje elite udružile samostalnost i suverenost, što je ionako fraza, sa EU projektom. I oko čega bi se onda bivša „dva oka u glavi“ sporila?

Zvanična i manjinska Crna Gora odlučila je da zamijeni kod, da promijeni svijest, i sreću okuša na Zapadu. Srbija će uvijek da voli Crnu Goru kao što se voli odmetnuti, bludni sin, a trećina Crne Gore, koju nazivamo montenegrinskom iliti dukljanskom, nalikovaće sasvim na Hrvatsku – u ljubavi prema Srbiji. Nikad je neće voljeti.

Ako je moguće izuzeti prezaduženost kao oblik ropstva, Crna Gora danas uspješno imitira državu. U očima naroda i narodnosti obje zemlje, Srbija čak ni to. Ko zamisli Srbiju kao sistematski silovanu ženu, nad kojom su se šlicevi možda i zatvorili ali prebijanje nogama nije prestalo – neće mnogo da pogriješi. Kao ni onaj ko zamisli koliki doprinos tom procesu, pa čak i trendu, daje mala – zvanična Crna Gora.

U svijetu u kome se opasno kuva, Srbi i Crnogorci nemaju nikog bližeg svog. Osmijehnuti nas političari ipak, s ispruženim rukama, drže na odstojanju. Da živimo bolje, makar to i ne mora da znači – istinitije.

Vladimir Božović, profesor PMF–a Univerziteta Crne Gore u Podgorici: Nježno, nježno, nježnije

Ono što se u međunarodnom političkom saobraćaju zove „zvanična Podgorica“ ili „Crna Gora“ je, nažalost, samo kodno, maskirno ime za volju i interese feudalnog gospodara teritorije na kojoj se prostire Crna Gora. Sve što se tiče odnosa Crne Gore sa drugim subjektima zapravo je odnos Mila Đukanovića i njegove interesne grupacije (Prve familije) prema istima. On kao „pragmatičan političar“ (eufemizam lokalnih snishodljivaca) pažljivo prati ključne pravce politike zapadnih centara moći u regionu, prije svih Amerike. Zauzvrat, dobio je odriješene ruke da od Crne Gore napravi pilot-selo orvelovske demokratije, u kom na izbore izlazi strogo kontrolisan broj onih koji glasaju protiv njega. U kontekstu prethodno rečenog, moguće je tumačiti odnos Mila Đukanovića i Srbije. Posebno, treba imati na umu vrlo važnu, determinišuću komponentu njegovog odnosa prema državnom rukovodstvu Srbije – stepen „operativne slobode“ crnogorskih kriminalnih grupa koje „posluju“ u Srbiji. Što je stepen te slobode veći, Milo Đukanović je zadovoljniji, pa se tada zakonomjerno emituje poruka iz njegovog kabineta da su „odnosi Crne i Srbije u usponu“.

Danas, stanje srpske zajednice u Crnoj Gori se najkraće može opisati riječju aparthejd. Tipičan primjer tog stanja je većinska (srpska) jezička zajednica, koja je u formalno-ustavnom smislu u drugom, manjinskom redu. Broj zaposlenih Srba u državnom sektoru je ispod 4 procenta, dok je učešće u stanovništvu 8 puta veće. Režimski mediji i državni aparat predano rade na uklanjanju kulturnih i istorijskih dokaza srpskog postojanja u Crnoj Gori. Nema pomaka nabolje nakon promjene vlasti u Beogradu. Naprotiv. Za sve vrijeme dok se iz Beograda čuje retardirana mantra o „bratskim odnosima“ sa Podgoricom, Milo Đukanović pojačava institucionalne mehanizme diskriminacije srpskog naroda. U novom talasu „nježnosti“ prema Srbima, Milo Đukanović priprema zakon kojim će se isticanje nacionalnih simbola (čitaj: trobojke) kažnjavati i do 20.000 evra.

Naše stanje je ovdje utoliko lošije koliko na svaki konkretan dokaz o brutalnoj diskriminaciji, dobijamo uniforman odgovor iz Beograda da Srbija želi „najbolje odnose“ sa Crnom Gorom. I time je zatvoren krug naše nemoći i nerazumijevanja Srbije.

Cvijetin Milivojević, direktor agencije „Pragma„:
Sao Tome i Prinsipe

Kardiogram relacija režima u Beogradu i Podgorici, sa svim krivuljama, uključujući i vreme incestnih veza, ali i doba kliničke smrti, ne prate, na sreću svih nas, stvarni odnosi između dva (ili dva dela istog?) naroda. Najpre, i ovi što vladaju ovamo i oni što tamo gospodare, svih ovih 20 i kusur godina bili su i prvi i najglasniji u (bespotrebnom) ratu i prvi i najbučniji u (kapitulantskom) miru. Bili najveći Gebelsi natprirodne ljubavi „dva oka u glavi“, ali i najokrutniji osvetnici, nakon što je „negde tamo“, 2006, definitivno odlučeno da se ugasi ovaj sado-mazo brak. Uzurpirali su naše male živote, pravo na tumačenje naših htenja, naših želja i naših identiteta.

Iskreno, dolazak Mila Đukanovića, „posle toliko godina“, tangira me otprilike koliko i eventualna vizita prvog čoveka Sao Tome i Prinsipe. Crnogorski režim i poslednji mu komunistički lider u istočnoj Evropi učinili su gnusno delo: ogadili su Srbe Crnogorcima, a Crnogorce Srbima. Učinili su sve da potru čak i svaku pomisao na neki zajednički element identiteta Srba i Crnogoraca; Crnogorce su via Duklja, za duga veka, odaljili od Srba, a državi „onamo, ‘namo, za brda ona“, na prvi mig Vašingtona, zadali mučki udarac priznanjem Kosova…

I zato, kad Đukanović pominje „bratstvo u interesu“, a ovi odavde mu gromoglasno aplaudiraju, pitam se čemu sve to. Hvala Bogu, ratovali međusobno nismo, pa nemamo čemu ni da se mirimo; svako je otišao na svoju stranu, treba da ostanemo na „zdravo – zdravo“, a „interes“ Srbije je, ako je moguće, „bratstvo“ sa mnogo važnijim faktorima na kugli zemaljskoj, a ne sa Đukanovićevom Podgoricom.

Sve dok građani Crne Gore glasaju za ovakvu antisrpsku politiku u svojoj državi, Srbija ne sme da izigrava Kalimera, ali ni da se šlihta režimu koji joj, očigledno, nije prijateljski naklonjen. Umesto toga, Srbija mora da, pozivajući se na najviše međunarodne pravne akte, ali i sopstveni Ustav, zaštiti svoje sunarodnike koji u Crnoj Gori čine najmanje trećinu stanovništva.

Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno–demokratske partije:
Šta je Srbiji Crna Gora

Simbolične stvari su u politici važne koliko i konkretne, a naši odnosi sa Crnom Gorom su puni i jednog i drugog. Ti odnosi su važni kao bilateralno pitanje, ali i kao deo regionalne politike Srbije. LDP i danas u drugačijoj, aktivnijoj, zrelijoj regionalnoj politici vidi jednu od ključnih pretpostavki za reforme u samoj Srbiji, njeno snažnije otvaranje, političku i ekonomsku rekonstrukciju. Na takvoj drugačijoj politici smo insistirali sve vreme, još od perioda razdvajanja Srbije i Crne Gore, preko perioda gotovo otvorenog konflikta u vreme kosovske nezavisnosti, do konfuzne politike odnosa prema Crnoj Gori u poslednjih nekoliko godina.

Srbiji je Crna Gora jedno od najvažnijih izvoznih tržišta, i pojedinačno i kao deo sistema CEFTA, što je jedino ekonomsko područje na kome Srbija ostvaruje suficit. Bez toga, ekonomska, socijalna, investiciona situacija u Srbiji bi bila još dramatičnija.

S druge strane, iako je pitanje ekonomske saradnje jedno od najvitalnijih, ne treba kroz ograničavanje na ta pitanja zanemariti ono što je suština i najvažnije za budućnost – političko partnerstvo koje bi regionu olakšalo osećaj trajne stabilnosti, mira, bezbednosti, evropske perspektive…

Između poštapalica o bratstvu i ozbiljnih sukoba i nepoverljivosti prema Crnoj Gori – u tim ekstremnim doživljajima, naročito u Beogradu, godinama se kretao odnos prema Crnoj Gori, nervoza u tim odnosima, preterana emotivnost. Konačno, Srbija danas mora da bude svesna činjenice da, uprkos krizi koja je opšta i razlikama u problemima, Crna Gora stabilnije i sa boljim performansama prolazi kroz krizu. Crna Gora ipak ima mnogo manju nezaposlenost od Srbije, manji deficit budžeta, stabilnije ekonomske uslove, razvijeniji privatni sektor, dalje je odmakla u procesima reformi i pripreme za članstvo u EU. Za razliku od Srbije, donela je stratešku odluku da kroz NATO želi da uključi sebe u političko-bezbednosni sistem koji je ekstremno važna garancija stabilnosti za naš region. Pred Srbijom su tek takvi veliki politički poslovi, a zemlja nam se guši u nemogućnosti da se postigne makar minimalni politički dogovor o prioritetima.

Borko Stefanović, šef poslaničke grupe Demokratske stranke u Skupštini Srbije:
Milove boje Beograda

Poseta Mila Đukanovića je pozitivna ali vrlo zakasnela. Ne vidim čime se to može opravdati. Sem iščekivanjem da se Beograd oboji bojama koje gospodinu Đukanoviću odgovaraju. Ovo je važan, ali ipak simboličan korak jer se odnosi dve države grade s velikim poteškoćama, preprekama i problemima (često zbog Beograda, ali i zbog Podgorice) i na drugim nivoima. U suštini sad bi trebalo gledati šta iz toga može pozitivno da se dogodi, ako išta može.

Zvanična Podgorica se često ponašala na simplifikovan način, smatrala je da Beograd povlači određene poteze prema Crnoj Gori zato što ne može da prežali crnogorsku nezavisnost. Ne negiram da taj sentiment u nekim važnijim krugovima u Crnoj Gori ne postoji, ali poslednjih pet godina, on je potpuno beznačajan, ne predstavlja nikakav značajan i presudni element u našem političkom establišmentu. Štaviše, većina onih koji poslednjih nekoliko godina predstavljaju Srbiju s olakšanjem su prihvatili njihovu odluku da budu nezavisna država. Najpre zato što svi znamo koliko je bilo opterećujuće držati takvu u svakom smislu asimetričnu zajednicu. Veoma je važno istaći da u Beogradu ne postoji niko značajan ko dovodi u pitanje njihovo pravo da budu nezavisna država niti iko ozbiljan dovodi u pitanje pravo na autohtonost crnogorskog naroda. Neki osnovni problemi koji postoje na relaciji Srbija – Crna Gora nisu samo u tome što zvanična Podgorica veruje da je taj sentiment u Beogradu preovlađujući, a sa druge strane odnos Beograda prema Podgorici su značajno odredili i crnogorski spoljnopolitički odnosi prema Kosovu. Kao i odnos Podgorice prema srpskoj zajednici u Crnoj Gori, koji je jako loš, i koji od referenduma nije doživeo napredak, zato što se oni koji su bili protiv razdruživanja Crne Gore i Srbije doživljavaju i dalje kao antidržavni element u Crnoj Gori. To mora da se promeni, i zato je važna ova poseta premijera Crne Gore jer bi ona mogla da pomogne da se ti problemi reše sa višim stepenom razumevanja.

Odnos prema srpskoj zajednici jeste unutrašnja stvar Crne Gore za koju Srbija treba da bude izuzetno zainteresovana kao i za odnos država prema srpskim zajednicama u okruženju. Mislim da je tu naša država jako podbacila naročito poslednjih godinu i po dana, mislim da se apsolutno ništa ne radi na poboljšanju položaja Srba u Crnoj Gori. Za to je potreban jedan otvoren dijalog bez subverzije između zvanične Podgorice i Beograda. Podgorica ima sistemsku grešku, ako mogu tako da kažem, zato što sve što dolazi iz Beograda doživljava kao subverziju, a s druge strane naši zvaničnici gledaju na odnos sa Crnom Gorom kao na lični odnos s Milom Đukanovićem ili kroz odnose unutar srpske zajednice, tj. da li je srpska zajednica u Crnoj Gori ujedinjena ili nije. Ne vidim zašto tim ljudima nije moguće dati prava i standarde koja uživaju pripadnici manjinskih naroda u okruženju, ne vidim zašto su Srbi u Crnoj Gori izuzetak? Podgorica je uspela da etnifikuje opoziciju a to je retkost na evropskom kontinentu.

Dr Bojan Dimitrijević, Institut za savremenu istoriju u Beogradu:
Ljudi su umorni

Na istorijskoj smo stajnoj tački gde slobodno može da se da sud o proteklom veku zajedništva Srbije i Crne Gore. Dve države, tačno pre sto godina, bile su u naponu svoje snage, opijene uspešnim vojevanjem za oslobođenje svoje braće ispod turske vekovne vlasti. Onamo, ‘namo, za brda ona… pisao je kralj Nikola I Petrović, ukazujući na krajeve u kojima su se potom, pre sto godina, srele srpska i crnogorska vojska, postavljajući nove međe svojih mladih kraljevina i nove obrise zajedničke države.

Vek koji je usledio, doneo je novu državu u kojoj su Srbija i Crna Gora živele zajedno. U različitim administrativnim i političkim formama, ali pod imenom Jugoslavija, zajedno sa drugim južnoslovenskim narodima. Zajednički život sa tim narodima uticao je da se pitanje međusobnih srpsko-crnogorskih odnosa nikad ne definiše do kraja, niti previše postavlja. Sve se nekako prećutno podrazumevalo između Srbije i Crne Gore. I Crnogorci, za stalno u Beogradu i Srbijanci, letom na primorju. Uočene razlike su bile samo folklorne. I u kraljevini i socijalističkoj republici Jugoslaviji pitanje odnosa sa drugima bilo je daleko bitnije nego međusobno definisanje stvari. Nije uočeno da je zajednička želja za jedinstvom često bila na iskušenjima i bez razumevanja jedne ili druge strane.

I potom, posle novog rata, ostale su samo Srbija i Crna Gora u novoj, „trećoj“ Jugoslaviji, sastavljenoj samo od dva aktera, dva oka u glavi, Beograda i Podgorice. Tada su od decenijske prevelike sličnosti, počele da se traže prevelike razlike. Srbija, koja je slavljena u Crnoj Gori kao majka, često je potom viđena i kritikovana kao maćeha, a Crna Gora, obožavana u Srbiji kao mlađa sestra, postajala je teret kao usedelica u kući po koju prosci nikako da dođu. Autorovo političko iskustvo iz rada u Ministarstvu odbrane uverilo je istoričara u njemu, da je nemoguće adekvatno spojiti dve države koliko god bile bratske, kad je odnos u svemu 95 odsto prema 5 odsto. Matematika ljudskih i ekonomskih interesa je bila neumitna. I bilo je jasno da se stvari vraćaju na svoj istorijski početak od pre sto godina. Na dve samostalne države, ma koliko bile bliske.

Politička mudrost dve vlade koja je pokazana 2003, uticala je da ne dođe do još jednog krvavog raspleta i da svako ide svojim putem bez mnogo trzavica. Razlaz dve republike 2006. protekao je gotovo neprimetno u Srbiji. Samostalna Crna Gora je slavila svoju nezavisnost, a u Srbiji je počinjao još jedan radni dan. Čini se da je to pokazalo nizak stepen zainteresovanosti za istrajavanje u bratstvu, od koga sve boli glava. Ali i umor običnih ljudi za velike teme. Ništa se nije desilo od onoga što su predviđali mrzovoljni intelektualci iz kruga dvojke ili takozvani Crnogorci sa Terazija. Srbija danas funkcioniše bez mora, a Crnu Goru još nisu progutale okolne i uvek neprijateljske nacije…

foto: fonet