Igra prestola u Demokratskoj stranci

Nikada mi, priznajem, nije bila baš najjasnija ona proslavljena Tolstojeva sentenca da „sve srećne porodice liče jedna na drugu“ (dok je, je li, svaka nesrećna, nesrećna na svoj način). Zašto bi ličile? Kao i nesreća, i sreća može imati mnogo varijeteta. Zapravo, kad malo razmislimo, nesreća ih ima mnogo više. Na stranu što nekima sreća može biti ono što bi druge činilo nesrećnim. Ali, bilo kako bilo, i ma kako stvar stajala sa porodicama, siguran sam da, kada je o strankama reč, važi upravo suprotno, tj. da sve nesrećne stranke liče jedna na drugu. Ovo je priča o jednoj od njih.

VREME PLAKANJA: Kada pojedinac izgubi vlast, to, u zavisnosti od čoveka i okolnosti pod kojima se gubitak dogodio, može teoretski imati i neki pozitivan efekat na njega i njegovu porodicu. Ali za stranku koja vlast izgubi, pogotovo za stranku koja se na vlast navikla, i koja je izgubi iznenada i pod dosta nejasnim okolnostima, nema izuzetka. To je uvek „vreme plakanja“, dani drame i tuge. Stranka ne može da ide na pecanje, ne može da se igra sa unucima ili da piše memoare. I, kao što rekoh, tu nema izuzetka. Osim što, eventualno, intenzitet nevolja može biti nešto veći ili malo manji.

Izgubiti vlast nije jednostavno čak ni za stranku u Velikoj Britaniji i znamo koliko je čak i jednoj tako stabilnoj i ukorenjenoj partiji kakvi su britanski konzervativci (a slično je bilo i sa laburistima posle pobede Margaret Tačer) bilo potrebno vremena da se oporavi nakon silaska s vlasti. A kamoli da je jednostavno izgubiti u današnjoj Srbiji koja, po demokratskim kapacitetima i tradiciji, da se ne lažemo, znatno bliža, ne Britaniji, nego Kolumbiji ili Pakistanu, gde gubitnika po pravilu očekuje zatvor, kriminalizacija, dugogodišnji sudski procesi, a ponekad i smrt.

Ali, čak i ako ne idemo u taj ekstremni scenario, generalno, poražene svuda čekaju isti problemi i slična iskušenja. Šok, neverica, nervoza, potraga za žrtvenim jarcem, rat svih protiv svih, raspad starih prijateljstava, osipanje članstva, kriza liderstva, spektakularni raskidi, borba za prevlast, iznošenje prljavog veša, zaboravljeni kosturi koji ispadaju iz ormana… Ponekad ponešto od navedenog može i da izostane. Ali u slučaju DS-a – i ne bez njihove debele krivice za to – repertoar nedaća je bio potpun. Takoreći, ol inkluziv.

Tri su različita, mada donekle povezana pitanja. Zašto je Tadić izgubio izbore? Zašto je rejting DS-a u ovih godinu i kusur dana tako opao? Da li i pod kojim uslovima DS može očekivati da se vrati u igru (i šta bi taj povratak doneo)? Ovo treće je, razume se, najzanimljivije i najaktuelnije. Ali se odgovor na njega ne može dati bez, barem, delimičnog osvrta na prva dva pitanja.

LEKCIJA I KAKO JE NAUČITI: „Akila je promašio!?“ Čoporom je prostrujala jeza. Vođa je ispustio plen i nakon toga više ništa neće biti isto. Ova scena iz Knjige o džungli je možda najbolja asocijacija na atmosferu u vrhu DS-a, nakon šokantne vesti da je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore. Baš kao što se i ono što se kasnije dešavalo u vrhu DS-a, pa i na srpskoj političkoj sceni generalno, verovatno najbolje da opisati i razumeti upravo imajući na umu „zakon džungle“, to jest, devizu „pojedi, ili ćeš biti pojeden“.

Sticajem okolnosti, razlozi Tadićevog poraza nikada nisu detaljno analizirani. Odmah se ušlo u dvomesečnu priču o formiranju vlade, koja je završena neuspešno po DS, a posle toga i u dramu sa osporavanjem Tadićevog liderstva, koja je (privremeno?) okončana smenom na vrhu i dolaskom Dragana Đilasa.

Tako je ostala ključna nedoumica kojom se, izgleda, ni javnost (ko će da se bakće sa „luzerima“), a ni stranački organi nisu dovoljno bavili. Da li je, naime, Tadić izgubio izbore zbog (nesumnjivih) unatrašnjepolitičkih grešaka i propusta – naročito u oklevanju da se ozbiljnije uhvati u koštac sa kriminalom i korupcijom – ili, ipak, zbog toga što je, svojom poslovičnom neodlučnošću, iznervirao spoljnopolitičke faktore od čije je naklonosti zavisio. Drugim rečima, nejasno je da li je Tadić izgubio zato što je bio „premali“ i „preveliki“ patriota? Ili, što će najpre biti, zato što nije uspeo da nađe uverljiv „srednji“ put između Koštunice i Čedomira Jovanovića. Jer gotovo da se zaboravlja kako je čitava lavina napada na Tadića kao „diktatora“ i onoga ko se „u sve meša“, a što je kasnije rezultiralo „belim listićima“ koji su ga na kraju koštali glave (zanimljivo bi bilo analizirati šta ti isti kritičari imaju da kažu povodom sadašnje, gotovo božanske „omniprezentnosti“ (vice)premijera Vučića, spram koje nekdašnji Tadić deluje povučeno i diskretno poput stidljivog skandinavskog monarha), da je ta lavina, dakle, krenula neposredno posle posete Angele Merkel i njegovog, hajde da kažemo, „oklevanja“ da ispuni zahtev za ukidanje srpskih „paralelnih institucija“ na severu Kosova i Metohije.

Ne treba zaboraviti da je i DS-ov politički brod, uz sve svoje unutrašnje probleme, podele i sukobljene interese, godinama delovao moćno i suvereno – sve dok se, više-manje, kretao po koordinatama i notama zapadnih prestonica i ambasadora. Kada je Tadić pomislio da bi možda mogao i sam, i da mu uspešno pacifikovanje SPS-a i radikala, marginalizacija Koštunice, kao i činjenica da je njegova vlada uhapsila i izručila Karadžića i Mladića, daje kredit da, možda, i ne mora ispuniti baš sve što se od njega traži, ili ne baš odmah, naprosto su ga zaobišli i sklopili dil upravo sa tim „mračnim snagama“ iz devedesetih čijem povratku je on, navodno, stajao na putu. (I „mračne snage“ su naučile lekciju. Kad je tako lako niz vodu puštena tako važna i decenijska akvizicija poput Borisa Tadića i Demokratske stranke, oni sami se podršci mogu nadati samo dok zahteve ispunjavaju bespogovorno. I tako je lestvica zahteva i očekivanja od svake buduće srpske vlasti dodatno podignuta.)

Ali lekciju je, izgleda, naučio i Tadić, pa tako za slučaju svog novog povratka najavljuje (još) veću kooperativnost i još tešnju saradnju da LDP-om i ostalim „proevropskim“ snagama, a za svoju zlehudu sudbinu javno optužuje „mangupe iz svojih redova“ i Vuka Jeremića koji ga je „svađao sa svetom“.

Rekao bih da detalj koji sledi nije samo anegdotalno zanimljiv. Poznajem, naime, dva Tadićeva relativno bliska saradnika, od kojih jedan, danas, po blogovima i tvitovima javno lamentira što njegova vlada nije smogla snage da sama sklopi ovakav ili sličan sporazum sa Prištinom (a možda i pohapsi one „kriminalce od predsednika opština na severu Kosova“), dok drugi – doduše, malo manje javno – govori da je Briselski sporazum veleizdaja i da bi („u nekoj normalnoj zemlji“) njegovi protagonisti bili uhapšeni još na aerodromu pri povratku iz Brisela.

Pretpostavimo da su obojica iskreni u tim svojim stavovima (meni se čini da jesu). I pretpostavimo da su negde na liniji tih svojih iskrenih uverenja savetovali Tadića dok je bio predsednik. Šta hoću da kažem? Pa, samo ono što je, čini mi se, očigledno. A to je da politika koja nastaje kao rezultanta ovako divergentnih uticaja (nezavisno sad od toga kojoj ste od ove dve „škole mišljenja“ naklonjeniji i koja vam je bliža srcu) ne može biti drugačija nego konfuzna – a verovatno bi bio pogodniji i neki klinički termin iz Tadićeve primarne struke.

RUŠI, VRAĆAJ, RUŠI: Dragan Đilas je – uz Nikolića i Dačića – bio jedan od tri pobednika majskih izbora. Lista DS-a u Beogradu je osvojila preko 35 procenata glasova, odnosno čak trinaest procenata više od republičkog rezultata Demokrata i skoro deset odsto više od naprednjačke liste koju je u Beogradu predvodio Vučić. I donekle slično drugoj dvojici, u toj pobedničkoj euforiji Đilas je napravio nekoliko pogrešnih poteza čije posledice danas snosi i kojima se još ne nazire kraj. (Uzgred rečeno, interesantno je primetiti da su upravo njih trojica – dakle, Đilas, Nikolić i Dačić – u prethodnih godinu dana bili predmet najžešćih medijskih napada, iako je prvi u dubokoj opoziciji, a druga dvojica na čelnim pozicijama izvršne vlasti.) Elem, Đilas je u leto 2012. bio psihološki, a delom i stvarni politički pobednik, čvrsto je držao fotelju gradonačelnika Beograda, imao odlične odnose sa svima iz vlasti, kao i iz opozicije, bio miljenik medija i poslovnih krugova – i svuda doživljavan kao „budućnost koja je počela“. Da je bio strpljiviji, kroz šest meseci bi ga verovatno čak i sam Boris Tadić molio da preuzme stranku, a svakako bi to tražila apsolutna stranačka većina.

Ali nestrpljenje je srpska opštenacionalna boljka i teško mu je odoleti, pogotovo kada vam skoči adrenalin, kada vas svi huškaju, a i sami osećate kao da je „kucnuo“ vaš čas. Tako je i Đilas prerano i pregrubo udario na ranjenog Tadića, umesto da mu pomogne, ili, što je realnije i racionalnije, da ga pusti da ovaj sam politički iskrvari.

Nije to bilo baš klasično političko „oceubistvo“. Niti je Boris Tadić Đilasu bio „otac“ u onom smislu u kojem je, na primer, to Šešelj bio Nikoliću i Vučiću. Ali ni DS-ova publika nije ona radikalsko-naprednjačka i, ma koliko da im je Tadić već svima bio pomalo „izašao na nos“, mnogi DS-ovci, a naročito obični glasači i simpatizeri, osetili su tada neku vrstu sažaljenja prema „starom“ i olako otpisanom lideru. Taj sentiment u tom trenutku nije mogao Tadića da spase od smene, ali je dragoceni zalog koji bi mu danas možda mogao olakšati politički povratak.

A nevolje se, kao što znamo iz života, obično nadovezuju jedna na drugu. A Đilasova politička sudbina tu istinu obilato potvrđuje. Teško je reći da li je takav obrt bio već od početka planiran u rišeljeovskoj glavi „pr(a)vog (pot)predsednika vlade“, ali čitava ona aparatura koja je u leto 2012. bila stavljena u pogon da bi na čelo DS-a dovela Đilasa, sada se okrenula protiv njega – i to, razume se, još žešće i beskrupuloznije nego onda kada su rušili Tadića.

Jedan od glavnih argumenata prilikom Tadićeve smene bilo je insistiranje na njegovoj „objektivnoj odgovornosti“ zbog lošeg izbornog rezultata – a taj rezultat je sada prava misaona imenica i gotovo pusti sanak za proređene i demoralisane demokratske redove. Naravno da nipošto nije isto kada ste u vlasti i imate sve resurse na raspolaganju, i sada kada vas progone, hapse i medijski razapinju. Ali, spolja i formalno gledano, Tadić i njegovi imaju puno pravo da se pozivaju na tu prošlogodišnju argumentaciju i traže odgovornost sadašnjeg rukovodstva.

Sem toga, mada to nije baš tako predstavljano u vreme njegove smene, Tadić je otišao zato što se stranačkoj nomenklaturi činilo da će se sa njim na čelu teško vratiti na vlast. Kada je, takoreći, preko noći ostao bez vlade i bez vlasti, Tadić je bio ozlojeđen i – ne bez razloga – ljut skoro na sve. A naročito na Dačića i Dinkića koji su ga – sa njegove tačke gledišta – „izdali“, na naprednjake koji su ga pobedili, pa na Đilasa, Jeremića i Ljajića koji su ga „izneverili“ itd. Njegov „koalicioni kapacitet“ je bio mali, a frustracija velika. Drugim rečima, niti je on želeo/mogao sa drugima, niti su drugi želeli i mogli sa njim.

A sada se stvar gotovo sasvim preokrenula. Danas je Đilas usamljen, ljut i frustriran – dok se Tadić, uz očigledan blagoslov „gospodara Vučića“, lagodno švrćka sa medija na medij, proziva stranačko rukovodstvo i neuvijeno podržava Vučićevu „borbu protiv korupcije“, kao i kosovsku i evropsku politiku aktuelne vlade. Moguće da je upravo to Tadićeva računica i nada. Oni koji su ga svojevremeno smenjivali zbog želje da se brzo vrate na vlast, sada bi ga, iz istog razloga, jednako „principijelno“, mogli ponovo ustoličiti u vrhu DS-a.

PARADOKS KAO LOGIKA: Ali, stvari tu nisu tako jednostavne – i to je glavni, a možda i jedini Đilasov adut u ovom trenutku, koji bi ga mogao zadržati na mestu na kome se trenutno nalazi. Ma koliko psihološki bio razumljivi Tadićev jed i želja za revanšom (a da i ne govorimo o tome da je premlad za unuke, penziju i šah na Kalemegdanu), on, realno, i sebi samom, a pogotovo stranačkoj i široj javnosti, teško da može objasniti kako to da mu je SNS danas prihvatljiv, pa čak i poželjan, za koalicionog partnera – a nije mu to bio pre godinu i po dana, kada su, zbog Tadićevog tvrdog stava da „nema ništa od koalicije sa naprednjacima“ demokrate ostale bez vlasti.

Nije ovde reč samo o očiglednom i teško branjivom paradoksu (jer da stvari funkcionišu po logici i izbegavanju paradoksa, SNS, recimo, ne bi nikada ni primirisao vlasti), nego i nekoj vrsti nelojalnosti prema kolektivu kojem se pripada – na stranu što ni taj „kolektiv“ nije bio previše lojalan prema njemu – a što kolektivna svest i te kako registruje i kažnjava. Jednostavnije rečeno, u trenutku dok se DS-ovi kadrovi hapse i procesuiraju širom Srbije, a stranački aktivisti privode i prebijaju, Tadićevo „konstruktivno“ i umiljato držanje prema SNS-u i Vučiću, teško da može naići na simpatije najšireg članstva.

Doduše, te simpatije Borisu svojevremeno nisu pomogle kada ga je koalicija Đilas-Pajtić smenjivala sa mesta predsednika stranke. (Kao što ga ni napor da se ne zameri previše Zapadu, a da im ipak ne da baš sve, nije spasio od dvostruke optužbe za izdaju – i to kako „srpske“, tako i „evropske“ stvari u Srbiji.) Ali je, imam utisak, svojim delovanjem i (ne)snalaženjem nakon gubitka vlasti u državi i stranci, na neki način, retroaktivno, poprilično opravdao mnoge optužbe na svoj račun i dao za pravo gotovo svima koji su svojevremeno bili protiv njega.

POČASNI I PRVI PREDSEDNIK DS-a: Boris Tadić i Dragan Đilas foto: vreme