Plate i rate: Mišković se ne javlja
Nemam dobre vesti za redakciju. Miroslav Mišković se ne javlja; ništa od onih miliona za kampanju protiv Vučića. A proveravali smo račun svaki dan. Ode, izgleda, sav novac Đorđu Vukadinoviću. Nismo napravili trobroj i otišli na Havaje, mada su neki lakoverni, posle mog prošlonedeljnog teksta, vadili bermude iz ormana da vide mogu li još da ih obuku.
Morali smo, opet, da pozajmimo milion dinara da bi smo nekako namakli nedostajuća sredstva za plate, mada se, kao i obično, ispostavilo da nam treba nešto više.
Usput smo konstatovali da smo mi jedini ispali glupi u društvu i da ne samo da smo vratili „Univerzal banci“ kredit od dva miliona dinara, nego smo greškom uplatili i ratu više i tako pomogli napor države da smanji štetu još jedne srpske bankarske propasti. Da je naš menadžment završio „Megatrend“, nikad nam se to ne bi dogodilo.
Eto, to je, u najkraćem, slika od prošlog do ovog utorka u dvadeset i kusur godina dugoj finansijskoj i dosadnoj istoriji „Vremena“ svedenoj na prostu formulu da nam je stabilno loše. S naglaskom na – stabilno. Dakle, ništa Mišković, ništa Havaji, ništa jedan pristojan trobroj pa da, kao ozbiljni ljudi, preskočimo izbornu kampanju, nego se, eto, i dalje moramo baviti „tricama i kučinama“ slabo, gotovo ničim izazvane izborne groznice koja trese političku elitu, ali se narod rekao bih slabo tim zamajava.
Spopala sirotinja, nemaština i beda pa se to vidi i u anketama. U jednoj internoj, koliko čujem, Dragana Đilasa, kao gradonačelnika Beograda, anketirani visokom ocenom hvale zbog mosta, ali očajno je prošao zbog „Bus plusa“. Jer, to se plaća. Da se kojim slučajem neko dosetio da se plaća mostarina, ne bi Đilasa ni Sava oprala.
Na taj san o besplatnom vidim da se oslonio i Marko Janković, kandidat „Dveri“ za velegradskog gradonačelnika, pa bi on, kad pobedi, odmah ukinuo plaćanje parkinga. To je kao ono kad nam je Tomislav Nikolić nudio hleb po ceni od tri dinara za standardnu veknu, a mi ga na tim izborima odbili, pa ga posle birali za predsednika. Dakle i Janković ima šanse ako bude strpljiv.
Medijske podele: Informisani kuriri
Izborna kampanja, inače, izuzetna je prilika da zbog mnogo govorenja čujete i mnogo, narodski rečeno – lupetanja. Opasna su, dugoročno, ona izborna arlaukanja koja kopaju rovove između grupa ljudi i koja polarizuju zajednicu.
Preti opasnost da posle izborne kampanje ti rovovi ne budu zatrpani i da se uspostavi neka vrsta trajnog antagonizma. Čik posle pokreni neku opštu akciju, makar to bilo – menjanje svesti, što je inače nepotrebna i nemoguća misija.
Pobedniku u izbornom nadlagivanju često se osladi da ostane na svojoj strani rova i da s pozicije vlasti učvršćuje taj bedem sve verujući da će ga ono što ga je dovelo na vlast na vlasti i očuvati.
Barem, dva rova vidljiva su golim okom.
Jedan je u medijskoj sferi. Ko god se ne slaže sa stavovima Srpske napredne stranke (čitaj Aleksandra Vučića) odmah je plaćenik. Za razliku od prošlih vremena, sada to nisu „strani plaćenici“ već plaćenici tajkuna i kriminalaca.
Teško je običnom konzumentu medijskih sadržaja objasniti ono što profesionalci vide golim okom. Plaćeni su, sinekurama, poverljivim informacijama, oglasima, pa i parama, baš oni koji su bliski vlasti, dok se ovi drugi, kao i ostatak Srbije, guše u besparici i lošim uslovima za fer poslovanje. U ovom broju o tome, u intervjuu za „Vreme“, govori i Lila Radonjić i to je jedno od boljih svedočenja o aktuelnoj medijskoj situaciji u Srbiji.
Naprednjačko i napredno: Liči, ali ne mora biti isto
Drugi rov, dugoročno opasniji, je rov koji se iskopava između prepoštenih naprednjaka i nepoštenih tajkuna. U toj raboti zaneseni trbuhozborci izbornog favorita, među kojima prednjači Zorana Mihajlović, otimaju se kontroli i počeli su da dele narod na one koji su za Vučića i one koji su za tajkune.
Igra je jeftina, ali nije bezopasna. Srbiji nema opstanka, a kamoli razvoja, bez ohrabrivanja preduzetničke klase, bili oni krupni, srednji ili sitni, i u svim oblicima poslovanja.
Preduzetnička klasa je sada satanizovana i uplašena od svakog investiranja. A u javnom govoru pominju se samo strane investicije, kao da su domaće – gubave. Jorgovanka Tabaković, guvernerka Narodne banke Srbije, u nedelju dana dala je dve važne izjave. Rekla je da dolazi do oseke investicionog kapitala, što vidimo i sami, ali je to bila potvrda sa nadležnog mesta. A par dana posle, gle čuda, izrazila je zadovoljstvo zbog uspešnog poslovanja „Delta holdinga“, a dobro obavešteni izvori bliski Vladi Srbije kažu da ju je oko te izjave ohrabrio Aleksandar Vučić.
Možda je i on shvatio da smo u odsustvu jasne definicije tajkuna u državi siromašnoj kao što je Srbija na putu da u narodnoj, većinskoj percepciji, kao tajkun bude prepoznat svako ko porodici može da priušti tri obroka dnevno.
Ohrabruje donekle i to što je Vučić na partijskom skupu u Merošini pomenuo privatno preduzetništvo, i da će „se uštedama države omogućiti sredstva kako bi se njima pomoglo i privatno preduzetništvo razvijalo“.
Samo bogata Srbija, s bogatim pojedincima, može biti naprednjačka. Pardon, napredna.
