Biznis i rat

Vilijam Rendolf Herst je u vreme američko-španskog rata 1898, koji su nazvali i „novinskim“, poručio svom izveštaču i crtaču sa fronta: „Ti završi crtež, a ja ću završiti rat…“, a izgleda da je tako i sada u vezi s Ukrajinom neko nekome tvitovao: „Ti nekako završi rat, a ja ću da nastavim poslove…“ Ratni konflikt u Ukrajini se zamrzava, reklo bi se ne toliko voljom generala, gerilskih i ustaničkih vođa, političara i neshvaćenih pacifista, već voljom biznismena – tih najprevejanijih igrača.

Povlačenje teškog oružja iz gradova, tampon zona između zaraćenih strana od 30 km, zabrana leta iznad istočne Ukrajine, povlačenje stranih najamnika i teške tehnike s teritorije Ukrajine – to je rezultat novog memoranduma od devet tačaka koji je, posle dugih pregovora, rano ujutru 20. septembra potpisan u Minsku. To je razrada sporazuma o prekidu vatre postignutog, takođe u Minsku, 5. septembra, koji je u međuvremenu delimično poštovan, uz žešće borbe na nekoliko kritičnih tačaka (aerodrom u Donjecku, Gorlovka, Debaljcevo) i međusobne optužbe za kršenje prekida vatre.

Može biti zanimljivo da su se pre tog drugog sporazuma iz Minska u nedelju 14. septembra, u sedištu Svetskog ekonomskog foruma u Ženevi, na privatnoj večeri našli milijarde dolara teški biznismeni iz Rusije, Ukrajine, SAD i Evropske unije – predstavnici veoma krupnih korporacija kao što su nemačke BASF i Siemens, ruske Sberbanka i Severtsal, ukrajinski KM CORE, američke Ernst&Young i PepsiCo… U 10 tačaka formulisali su Ženevsku inicijativu za Ukrajinu, kojoj se nude međunarodne garancije bezbednosti i preporučuje da razmotri primenu politike neutralnog vojnog statusa (poput Švedske i Finske, što je ranije kao ideju pominjao Henri Kisindžer).

Uzgred su istakli da je važno i da se utvrdi kako da se ukinu postojeće i osvetničke sankcije.

foto: fonet / ap

POGODI KO JE DOŠAO NA VEČERU: Iz Rusije je u Ženevu otputovao Anatolij Čubajis, svojevremeni strateg liberalnih ekonomskih reformi koji je trenutno na čelu ruske državne tehnološke firme Rusnano. Tu su bili i šef VTB banke (nekadašnje spoljno trgovinske Vneštorgbanke – trenutno pod sankcijama) Andrej Kostin, a i Aleksej Mordašov, direktor Severstalja, čija fabrika Južorskij trubnij zavod radi na gasovodu „Sila Sibira“ Jakutija—Habarovsk—Vladivostok.

Iz Ukrajine u Ženevu putovao je Viktor Pinčuk, osnivač međunarodne investicione grupe Easton (jedan od najbogatijih Ukrajinaca, po „Forbsu“ težak 2,150 milijardi dolara). On je u sve tri ture na predsedničkim izborima 2004. glasao za Janukoviča, uz izjavu: „Ja ne mogu da budem politička prostitutka“, mada je u vreme Narandžaste revolucije posećivao Majdan nezavisnosti rekavši da bi on, da je student, sigurno bio tamo.

S ukrajinske strane je pregovarao i Sergej Aleksejevič Taruta, u Marijupolju ordinirajući ukrajinski guverner oblasti Donjecka, suvlasnik metalurške korporacije Industrijski savez Donbasa (ISD) sa sedištem u Donjecku – u kojoj kontrolni paket akcija pripada švajcarskoj firmi Carbofer, a neki kažu da se iza svega zapravo krije pul ruskih investitora.

Bio je tamo i ukrajinsko-ruski preduzetnik Jevgenij Utkin, predsednik korporacije hi–tech holdinga KM CORE koja zastupa Intel, Oracle, Microsoft („biznismen godine“ u Ukrajini 2007. i laureat konkursa „Top10 menadžera Rusije“, koji je od 1998. do 2001. bio predsednik saveta poslodavaca pri kabinetu ministara Ukrajine).

Pa Mark Vajnberger, generalni direktor Ernst&Younga, globalnog lidera u oblasti osiguranja, transakcija i savetodavnih servisa, kompanije koja od 1989. ima kancelariju u Moskvi, St. Peterburgu, Novosibirsku, Jekaterinburgu, Kazanju, Krasnodaru, Toljatiju, Južno-Sahalinsku… Jedna od analiza te kompanije odnosi se na investicione prioritete u Rusiji – to su infrastrukturni projekti od kojih je samo železnica na zadovoljavajućem nivou, dok ostale komunikacije nisu. Realizacija tih infrastrukturnih investicija oslanja se na zapadnu tehnologiju, a sukob Rusije sa Zapadom ugrožava sposobnost Rusije da privuče kapital.

foto: reuters

Oni koji su tamo započeli megaprojekte nisu naravno sedeli skrštenih ruku. U Ženevu je došao i Kurt Bok, predsednik BASF, hemijske kompanije koja sa 109.000 zaposlenih ostvari godišnji prihod od 63,9 milijardi dolara (jedan i po BDP Srbije), a u Rusiji je prisutna 130 godina (1874. napravila fabriku boja za tekstil). Njen portfelj uključuje naftu i prirodni gas, hemikalije, plastične mase… Osim u Rusiji koncern BASF radi u Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu, Azerbejdžanu, Uzbekistanu…

Da li je uopšte neko očekivao da se u Ženevi neće pojaviti i Džo Keser, direktor nemačke korporacije Siemens, koja je 2013, u 160. godini poslovanja u Rusiji, prodala tehnologije i robe za 2,17 milijardi evra i ugovorila poslove za još 2,04 milijarde evra.

Siemens pravi turbine za elektranu u Permu, parne turbine za termoelektranu Kurganskaja, kompresore za fabriku tečnog gasa Jamal, fabriku briketiranog čelika za rudarsku kompaniju Lebedinski, brze vozove na liniji St. Peterburg – Moskva, uz ugovor o razumevanju za proizvodnju 675 lokomotiva za Ruske železnice do 2020, dijagnostičku opremu za moskovske bolnice…

UČITI, UČITI, UČITI – OD PEPSICO: Iz SAD su učestvovali direktor Alcoa (Aluminum Company of America), trećeg po snazi proizvođača aluminijuma, iza korporacija Rio Tinto Alcan i Rusal, a naravno i Klaus Kleinfeld, predsednik američke kompanije PepsiCo, prisutne u Rusiji od 1959.

Pepsi je otišla tamo nakon čuvenog televizijskog „kuhinjskog razgovora“ (kitchen debate), između Dika i Nika – američkog predsednika Niksona i generalnog sekretara KP SSSR Hruščova – u modelu kuhinje „tipične američke kuće“ 1959. na američkoj izložbi u parku Sokolniki u Moskvi, o tome da li je bolje praviti frižidere ili rakete, i o tome ko preti, a ko je jači. „Njujork tajms“ piše pod naslovom „Hladni rat u vrućoj kuhinji“ da je tadašnjem šefu PepsiCo Donaldu Kendalu, koji je bio drugar predsednika Niksona, a poznavao se i s Hruščovom, sinula „sjajna ideja“…

PepsiCo je 1972. (Hruščova je već bio zamenio Brežnjev) postigao dil po kome će proizvoditi sovjetsku varijantu pepsi-kole u SSSR i uvoziti votku u SAD.

Godine 1990. PepsiCo je potpisao veliki trgovinski ugovor u Rusiji (drugo tržište pepsi-kole posle SAD, 8 odsto prometa). Tako je izdržala pritisak kompanije Coca-Cola.

Još nekoliko američkih korporacija, kao Ford, Nike, McDonald’s, Boeing i John Deere, imaju investicije u Rusiji, ali ne kao Pepsi, jer ulazak u tu veliku zemlju nije bio jednostavan, potrebno je mnogo investirati u distributivnu mrežu, a i tamo ima mnogo „crvenih linija“.

Američki Nešenel pablik radio, pod naslovom „Čemu nas PepsiCo može naučiti o snazi lakih napitaka u Rusiji“, izvlači zaključak: ako Amerika želi da pokaže meku moć (soft power), mora tamo da prodaje još nešto osim bezalkoholnih pića (soft drinks).

Dok je za Evropu Moskva važan trgovinski partner (373 milijarde, 40 odsto spoljne trgovine Rusije 2012), SAD tamo posluju 14 puta manje – za oko 27 milijardi), konstatuje autor teksta „Bad company“ u američkom magazinu „Forin afers“.

RUSKI PRORAČUNI ŠTETE: Američke procene govore da je ruska ekonomija u škripcu (2013. rast BDP-a je usporen četvrtu godinu zaredom i iznosi svega 1,3 odsto, u prvoj polovini godine iz Rusije otišlo oko 60 milijardi dolara, agencija S&P smanjila suvereni devizni rejting Rusije na samo jedan bod iznad lošeg). List piše da se međunarodne banke sve manje odlučuju da obezbede kredite ruskim državnim bankama i preduzećima. I sankcijama pogođeni šef Sberbanke German Gref uočava isto to, ali s drugom poentom: kaže da najnoviji talas sankcija EU ne pogađa njegovu banku, jer na Zapadu i pre uvođenja sankcija više nije bilo toliko novca koliko Rusi traže.

Predsednik Vladimir Putin je i dalje prkosan, jer Zapad nema načina da mu nametne dovoljno visoku cenu, piše američki „Forin afers“. Ruski premijer Medvedev je tvrdio da sankcije utiču na ruske privredne teškoće samo oko pet odsto.

U ruskoj javnosti oživljavano je sećanje na to da su sankcije omiljeno zapadno oružje, to jest da su zapadne zemlje posle revolucije 1918. Sovjetskom Savezu uvodile: trgovinsku i morsku blokadu, „zlatnu blokadu“ (Sovjetima nisu dali da plaćaju uvoz zlatom), kreditnu blokadu, razne zabrane uvoza robe iz SSSR zbog „sovjetskog dampinga“ (šibice u SAD), a takođe i zabrane uvoza robe iz SSSR (rezana građa) zbog toga što se za njihovu proizvodnju koristi rad zatvorenika, besplatni rad i prinudni rad.

Engleska je bila prva koja je napustila trgovinski front tih kapitalističkih zemalja, kada je premijer Lojd Džordž izjavio da će Britanija trgovati samo s ruskim narodom i ruskim kooperativnim organizacijama. Već u januaru 1920. Antanta je ukinula trgovinsku blokadu protiv Rusije, koja je 1920. polulegalno izvozila robu u 7 i uvozila malo robe iz 16 zemalja, ali već 1924–1925. ona je izvozila robu u 33, a uvozila iz 38 zemalja.

Moskva je sada (2014) odgovorila na najnovije zapadne sankcije ograničenjem uvoza poljoprivrednih proizvoda, na novi paket sankcija je zasad samo najavila odgovor, a u međuvremenu je tražila nove dobavljače u zemljama BRIKS-a. Da, sklopila je veliki gasni ugovor s Kinom…

U toku zaoštravanja oko Ukrajine ruske analitičare je očito više od posledica sankcija zabrinuo pad cena nafte ispod 100 dolara, a time i za nju vezane cene gasa. Oni zaključuju da je do toga došlo delimično zbog povećane proizvodnje u SAD, nešto zbog usporavanja stope privrednog rasta u EU, a najviše zbog smanjene potražnje za naftom u Kini.

„Jedno tržište ne može da se ignoriše“, piše „Ekonomist“, citirajući sagovornika sa Vol strita koji kaže: „Ovo je vek Kine, ali neće svaka godina biti njena godina. Kada Kina bude imala lošu godinu, sve će uhvatiti panika.“

Važnija stavka od sankcija po ruskim proračunima su štete zbog prekida industrijskih i trgovinskih veza sa Ukrajinom. Rusi zapravo traže vreme da bi razvili svoju proizvodnju u oblasti vojne i metalske industrije (delovi za rakete, motori za helikoptere) koju je isporučivao metalski kompleks Ukrajine. Možda se nadaju i nekom nastavku. Putin je, na primer, preporučio da banke Ruske Federacije, bez obzira na teškoće s kojima se susreću, treba da nastave da rade u Ukrajini, u kojoj kontrolišu oko 30 odsto bankarskog sektora.

SPORAZUM SA EU – RATIFIKOVAN I ODLOŽEN: Sporazum o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Ukrajine (AA/DCFTA) ratifikovali su i Evropski i Ukrajinski parlament, ali je realizacija tog ugovora odložena do kraja 2015. sporazumom između EU, Rusije i Ukrajine od 12. septembra, saopštio je komesar EU za trgovinu, Belgijanac Karel de Guht.

Rusija traži da se preispitaju odredbe iz ugovora EU–Ukrajina u nekih 114 stavki i najavila je da će, ukoliko sporazum stupi na snagu 1. novembra 2014, ukinuti carinske privilegije koje važe za tržište Zajednice nezavisnih država (ZNG) i podići carine na ukrajinsku robu.

Vreme za prilagođavanje potrebno je i Ukrajini, koja je žurila da potpiše ugovor sa EU. U ukrajinskom ministarstvu inostranih poslova izjavili su da taj trostrani dogovor (EU, Rusija i Ukrajina) dozvoljava da se nađe balans između realizacije saglasnosti o slobodnoj trgovini Ukrajine sa EU i produženja važenja režima slobodne trgovine s Rusijom u okviru dogovora o zoni slobodne trgovine Zajednice nezavisnih država. Sadašnjim sporazumom o odlaganju zadržavaju se privilegije za ukrajinsku robu na tržištu ZND.

Zapadni mediji koji su angažovano podržavali zapadnu intervenciju u vezi s ruskom opasnošću dočekali su to odlaganje na nož. Komentator BBC-ja na ruskom Dejvid Štern konstatovao je da je taj trojni sporazum „veliki ustupak Rusiji“, a da je pitanje označava li on potpunu predaju. BBC citira neimenovanog ogorčenog diplomatu, po kome „sve izgleda kao Minhen 2014“.

Predsedavajući Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, nemački političar Elmar Brok, međutim, za Radio Dojče vele objašnjava zašto sporazum EU i Ukrajine stupa na snagu tek krajem 2015: „Pojasnio bih to na jednom primeru iz prošlosti. Pošto se Sovjetski Savez raspao 1991, više nije bilo planova da istočnonemačka privreda isporučuje određene vrste robe Sovjetskom Savezu 1994. i 1995. Posledica toga je da istočnonemačka privreda nije odolela konkurenciji i doživela je slom. To sada, zahvaljujući ovom postupku sa Ukrajinom, ne može da se desi…“

Brok tvrdi da se ništa ne odlaže, već da se sklapa ugovor čija će primena u pojedinim tehničkim delovima biti asimetrična. Na primer, carina na ukrajinske proizvode u EU i dalje neće biti – kao što je to već bio slučaj za vreme provizorne implementacije ugovora. Ali, Ukrajina može i dalje da uvodi carine za određene proizvode.

DUBINA UKRAJINSKE KRIZE: I pored ovacija predsedniku Porošenku u američkom kongresu, Ukrajina ne može da podnese teret rata u kome se njena vojska pokazala neuspešnom. Predsednik Porošenko rekao je u intervjuu ukrajinskim televizijama u nedelju uveče 21. septembra da je između 60 i 65 odsto ukrajinske vojne tehnike koja je bila angažovana na prvoj liniji antiterorističke operacije u istočnom delu zemlje – uništeno.

Zbog narušenih ekonomskih veze s Ruskom Federacijom, ukrajinski izvoz je 2014. smanjen za 19 odsto, a i dalje se smanjuje. Portal „Business Insider“ piše da proizvođač aviona „antonov“ gubi 150 miliona dolara zato što nije prodao Rusima seriju An-148.

Bruto društveni proizvod Ukrajine pao je za najmanje pet odsto i u toku je kolaps industrijske proizvodnje. Tempo inflacije grivne prelazi 14 odsto, dug raste i mnogi ekonomisti veruju da je bankrot Ukrajine sve verovatniji. Dok se na Uralu već beli prvi sneg, Rusi ne popuštaju u pregovorima sa Ukrajincima o ceni gasa, pa čak uz razne tehničke izgovore pomalo zavrću slavinu Poljskoj i Slovačkoj zbog slanja tzv „reversnog gasa“ u Ukrajinu.

KOMPANIJE I GEOPOLITIČKI RIZIK: Posledice ukrajinske krize prete da se razliju po svetu. Londonski „Ekonomst“ citira Henrija Kisindžera, doajena među spoljnopolitičkim stratezima, koji u novoj knjizi opisuje svet u kome preti poremećaj zbog nasilja u Ukrajini i na Bliskom istoku i zbog napetosti u Južnom kineskom moru. U teoriji, posle dvadeset godina globalne ekspanzije, multinacionalne kompanije su ugrožene više nego ikada pošto zapadne firme 20-30 odsto prihoda ostvaruju na tržištima u razvoju, što je dvostruko više nego sredinom devedesetih godina. Naftaši, hi–tech čarobnjaci i prodavci firmiranih tašni suočavaju se s političkim rizicima, valutnom nestabilnosti i ograničenjima kad je u pitanju vraćanje novca kući, kao i s poremećajima zbog sankcija ili čak nacionalizacija.

Ipak, zaključuje „Ekonomist“, nijedno od nedavnih geopolitičkih previranja nije mnogo uticalo na kompanije ili finansijska tržišta – zato što su regioni zahvaćeni konfliktom politički važni, ali ekonomski mali.

Bliski istok, Severna Afrika, Rusija i Ukrajina zajedno čine samo sedam odsto svetske ekonomije. U ovim zonama je samo dva odsto akcija stranih investicija američkih, japanskih i britanskih firmi. Samo desetak velikih, globalnih firmi realizuje preko deset odsto svoje prodaje u Rusiji.

PepsiCo, Carlsberg, Adidas, Societe Generale i drugi su imali padove akcija ili štete zbog pogoršanja odnosa Zapada i Rusije oko Ukrajine. „Ruski gubici“ najizoloženijih zapadnih firmi, po „Ekonomistu“ iznose oko 35 milijardi dolara, ali to je ipak kap u multinacionalnom okeanu.

Britiš petroleum (BP), najveći strani investitor u Rusiji, ima samo oko 10 odsto udela u naftnom gigantu i sankcijama pogođenom Rosnjeftu. Mekdonaldsu u Moskvi, nekada simbolu popuštanja zategnutosti, privremeno su zatvoreni restorani u okviru politike „oko za oko, zub za zub“, ali taj hamburger gigant ostvaruje manje od pet odsto svojih profita u Rusiji. Centralni nervni sistemi multinacionalnih kompanija za finansijsko poslovanje i kompjuterski serveri – još uvek su na Zapadu, u Singapuru i Japanu.

Posle revolucije u Kine u 1949. HSBC, u to vreme čisto azijska banka, izgubio je, na primer, polovinu svog poslovanja. Iranska nacionalizacija imovine anglo-iranske naftne kompanije je 1951. opustošila firmu iz koje je nastao BP.

U godinama 1973, 1979. i 1990. cena nafte prenela je efekte nemira na Bliskom istoku širom sveta, ali se tržište nafte promenilo od tada, a Amerika ima mnogo gasa iz škriljaca. Većina velikih firmi je posle tih iskustava vodila politiku geografske diverzifikacije i dobro su rasporedile rizike.

Dok su pod parolom da bez Ukrajine nema ujedinjene Evrope Poljska i baltičke države, podržane od SAD i Velike Britanije, tražile jače sankcije – korporacije su lobirale protiv sankcija. S Rusijom radi 6200 nemačkih kompanija koje su tamo i dosta investirale. Protiv sankcija su lobirali nemački BASF, austrijski OMV, italijanski ENI, britanski BP (vlasnik 20 odsto akcija u ruskom energetskom gigantu Rosnjeft, koji je na udaru sankcija). U sklopu sankcija francuska naftna kompanija Total je obustavila istraživački posao u zapadnom Sibiru sa Lukoilom, a američki Ekson mobil grup je saopštio da nastavlja rad, mada usporeno, na bušotinama u Sibiru, uprkos pritisku američke administracije.

Više izvršnih direktora velikih korporacija, uključujući Siemens, posetilo je Putina prethodnih nedelja, a oni iz kompanija Adidas, ThyssenKrupp, i Deutsche Post kritikovali su političare EU zbog njihovog pristupa Moskvi i širenja straha zbog energetske zavisnosti od Rusije, mada je Rusija i tokom hladnog rata i tokom napetosti nakon intervencije u Gruziji ostala pouzdan partner, pa je gas nastavio da teče u Evropu.

Kao i zemlje, multinacionalne kompanije nemaju stalne saveznike, već samo stalne interese.