Vučićev zabranjeni grad

Akademija arhitekture Srbije (AAS), reprezentativno udruženje arhitektonske struke, objavila je „Deklaraciju o ‘Beogradu na vodi’“. U njoj se „sa dobrim namerama i profesionalnom odgovornošću“ pozivaju nadležni da „obustave“ projekat koji se od 2012. najavljuje kao istorijski važan za Beograd, Srbiju i ceo region.

Povodom te Deklaracije, koja se može pročitati na sajtu www.ass.org.rs, ali i o čitavom projektu „Beograd na vodi“, „Vreme“ je razgovaralo sa arhitektom Bojanom Kovačevićem, članom AAS. Kovačević kaže da je već pisao i pričao o tom projektu i da mu se čini da „govori gluvima“.

„Bilo kakva parametarska i matematička analiza ‘Beograda na vodi’ završava u dubiozi. Prvi i osnovni problem jeste to što mi ne znamo ko, koliko i kada treba da uloži u projekat, a na osnovu toga – ko i koliko ima pravo odlučivanja. Jedino što je spominjano u vezi s finansijama jeste da će Srbija inkasirati određeni procenat po prodaji kvadrata. Koliki je procenat? Mi ćemo, na primer, investirati dve milijarde u infrastrukturu, investitori će da izgrade 15 odsto projekta i Srbija će dobiti određeni procenat od prodaje tih 15 odsto čitavog projekta. To je mačka u džaku“, kaže Kovačević.

„VREME„: Zašto to mislite?

BOJAN KOVAČEVIĆ: Ko daje ulazne podatke za projekat? Ne verujem da je Aleksandar Vučić rekao: „Ovde neka bude 220 metara visoka kula“. Pretpostavljam da je naša strana u tim pregovorima ponudila prostor i investitorima dala odrešene ruke za sva rešenja.

„Beograd na vodi“ je poprište svih mogućih gluposti i negativnosti koje su se u urbanizmu nakamarale svih ovih godina. U to uključujem i najnoviji predlog Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije tog projekta. Pazite, predlaže se novi zakon kojim bi se pravno pokrilo nešto što ne može da se pokrije drugačije.

Kako se priča, projekat je saradnja države Srbije i stranog investitora.

Deo posla koji je na sebe preuzela Srbija jeste infrastrukturno opremanje zemljišta na kome će se izgraditi „Beograd na vodi“. Mi, dakle, moramo da dovedemo vodu, struju, grejanje, kanalizaciju, gas… Tu je i saobraćajna mreža, parking. Svi ovi aspekti našeg dela posla moraju da se rade i planiraju za čitav „Beograd na vodi“. Ne možemo da dovodimo po jednu vodovodnu cev za svaku novu zgradu koja počne da se zida, već moramo da ugradimo cev koja će imati kapacitete da vodom opslužuje čitav budući kompleks.

Problem je u tome što može da se desi da investitor posle nekog vremena kaže: „Ovo mi je, ipak, neisplativo, aj’ zdravo“. Nema načina da ga primoramo da završi sve planirano. Je li video neko bilo kakav ugovor? Ako jeste, šta u njemu piše? Naš neuki narod, odrastao u okolnostima u kojima se građanska svest nije uopšte razvila, ne razlikuje šta je pismo o namerama, šta je protokol, a šta ugovor. Ti papiri koji se često spominju u vezi sa projektom nisu pravno obavezujući ni za koga. Memorandum o razumevanju ne znači ništa.

Osim toga, puno je nejasnoća u samom projektu. Profesor Mika Maletin sa Građevinskog fakulteta, inače vrhunski stručnjak za saobraćaj, napravio je računicu koja pokazuje da bi, za predviđeni kapacitet „Beograda na vodi“, Savska ulica morala da ima šest traka po smeru, dakle 12 ukupno. Gde ćemo mi staviti 40.000 parking mesta koja su potrebna za ceo „Beograd na vodi“? Znate li koliko je 40.000 parking mesta? To je sto podzemnih garaža u ulici Dragoslava Jovanovića.

Kad je bilo podnošenje primedaba na nacrt plana područja posebne namene i besramno odgovaranje na iste, posebno sam primetio jednu od odluka. Ona kaže da se dozvoljava površinsko parkiranje u prostoru „Beograda na vodi“ pod uslovom da nije na koridorima budućih glavnih saobraćajnica. To u prevodu sa srpskog na srpski znači da može da se napravi zgrada od 30 spratova, a da vozila budu parkirana na susedne tri parcele koje su još uvek prazne. Odnosno, investitor zna da neće graditi sve već će izgraditi jednu zgradu, a susedne parcele će eventualno zaravnati, ima i onih betonskih kocaka između kojih raste trava, i to će biti rešenje parkinga. Ja sam uveo pojam „trajne privremenosti“, a ovo bi moglo da bude to.

Za kulturu je u „Beogradu na vodi“ predviđen jedan odsto prostora.

Tačnije – dve zgrade. S tim što je jedna laž jer i sad služi za prodaju i promociju projekta. To je Geozavod, koji jeste spomenik kulture, ali je pretvoren u kancelariju. Drugi kulturni objekat je ono kružna železnička servisna instalacija kod Gazele. Verovatno nisu znali šta će s njom pa su je dodelili kulturi. Sve ostalo je stambeno-poslovno, ali tu moram da vam skrenem pažnju na nešto što je jako važno.

Kad je pravljena zgrada B2 na Terazijskog terasi, ona preko puta hotela „Moskva“, na raspravi sam pitao tadašnjeg gradskog arhitektu zašto je stanovanje useljeno na Terazijsku terasu, elitnu lokaciju za javne objekte. Rekao mi je da to nije stanovanje već poslovni apartmani. To je prostor za manipulaciju kad je „Beograd na vodi“ u pitanju.

Poslovni apartmani su vaš stambeni prostor u koji ćete jednom u tri meseca da dođete na pet dana i održite poslovni sastanak u svom apartmanu. Takođe, kada pogledate broj stanova i tzv. stambenu kvadraturu „Beograda na vodi“ i uporedite je sa brojem ljudi koji je nagovešten da će tamo stanovati – nešto nije u redu. Prosek nije ni dva čoveka po jedinici stanovanja, a kvadratura je ogromna.

U stanu od 180 kvadrata će da živi jedan čovek? Možda nas, ipak, lažu, pa će tu, u stvari, sutra da živi 12 ljudi u 180 kvadrata podeljenih na tri stana.

Vi, dakle, mislite da neće biti izgrađeno sve što je predviđeno?

Pretpostavimo da postoje tri mogućnosti za odvijanje ovog projekta. Prva je da se ne sazida ništa; druga da se izgradi sve, do poslednje kućice sa makete, i treća, koja je predmet brige i pažnje – da se na tom prostoru nešto desi, zidanje samo jednog dela predviđenog projekta, a da onda investitori – odu.

Scenario u kome će sve biti izgrađeno je na katastrofalno dugačkom štapu i pritom je finansijski vrlo sumnjiv. Prema trećoj opciji, nama, na primer, može da ostane betonska kula sazidana samo do 33. sprata. Šta smo dobili?

Imamo u Beogradu primer koji je potpuno eklatantan. Zgrada bivše Beobanke na Zelenom vencu, odnosno stari Energoprojekt, ono ruglo od 13, 14 spratova u betonu. Zgrada je zbog azbesta ogoljena, a usput su shvatili i da ima ugibe. Pošto se sanacija radi prema postojećim zakonima, a ne prema zakonima iz vremena kada je napravljena – ona ne može da se sanira. Nema dovoljno mesta za parking… Zašto pričam to? Zamislite nešto tri puta veće od te zgrade kako stoji u dnu Savskog amfiteatra kao gusan na ledini, kako je Crnjanski rekao.

Šta je sa prvom opcijom – da ne bude ništa izgrađeno?

Nije otpisana ni ona. To što mi sada raščišćavamo teren, ne znači da će tamo biti bilo šta sagrađeno. To su najjeftiniji radovi. Kao da imate potpuni haos u stanu, a vi uzmete usisivač i samo usisate. To je pedesetina posla. Rušenje udžerica i iseljavanje ljudi o čemu, takođe, ne znamo ništa. Da li to iseljavanje postoji negde, u nekom budžetu ili bilo gde?

Ponavljam da do početka gradnje, kako se priča, Srbija treba da dovuče, izvinite na nestručnom izrazu, infrastrukturu za čitav projekat prema kapacitetima koji su dati.

Ko je dao te kapacitete? Ko je odredio da se gradi kula od 220 metara?

Ništa ne znamo. Prva verzija „Beograda na vodi“ iz kampanje za gradske izbore iz 2012. godine razlikuje se od sadašnjeg izgleda makete. Tada je bilo puno zelenih površina i samo nekoliko građevina. Ljudi se danas vraćaju na tu ideju, pokušavaju da ubede vlasti da taj kompleks bude gradski park sa ponekim objektom. Prva verzija koja je stigla od Abara nema šoping mol pored Gazele.

Sećate se onog rešenja u kome kula ulazi u Savu? To je notorni hidroinženjerski problem. To bi usporilo tok reke, reka bi svašta tu nanela, itd. Oni su tu kvrgu skinuli, ali potpuno je nejasno gde je kula sada.

Osim toga, naša država je u početku tih pregovora ponudila „obezbeđenje dozvola“. Za mene je to totalno skandalozno. Država Srbija je time priznala da je proces dobijanja građevinskih dozvola teško korumpiran. Građevinske dozvole se dobijaju kada stručnjaci procene da li je projekat u skladu sa zakonima. Nema šta država da obezbeđuje dozvole.

U realnosti, država će da pregazi sve što treba da bi obezbedila dozvole i država je to uradila ukidanjem odredaba Generalnog urbanističkog plana (GUP) prošle godine. GUP i služi tome da bi se u urbanizmu grada dešavalo nešto artikulisano.

Ukinuli su studiju o visokim zgradama koja je upravo i nastala jer su neki investitori vršili pritisak da na centralnim gradskim lokacijama koje su superatraktivne prave objekte koji su po svojim visinama potpuno neprikladni po svim urbanističkim očekivanjima i parametrima. Posebno je napadnuta zona oko Ulice kneza Miloša zato što se odatle jako brzo stigne do aerodroma i zato što svi hoće da budu blizu zgrada državne uprave.

Zašto je loše da se grade visoke zgrade u Beogradu?

Loše je da se grade u centru grada. Znate gde se nalazi Defans u Parizu? Neko je rekao: „E, idi tamo preko reke, dovoljno daleko od centra grada, i gradi koliko hoćeš visoko.“ Moskva pravi Moskva City u kome je, po prvobitnom planu, trebalo da bude šest od sedam najviših zgrada u Evropi. Naravno, to se pravi izvan gradskog jezgra.

Ja već godinu dana tvrdim da „Beograd na vodi“ nije najveća opasnost od tih promena GUP-a. Kako ćete sutra, kad Plaza hoteli, koji su kupili savezni SUP, zatraže da prave zgradu od 25 spratova? Nikako. Ukinuta je Studija visokih objekata. Šta će biti sa Rajićevom? Ukidanjem te studije je napravljen urbanistički Divlji zapad. Videli ste projekat dogradnje hotela „Jugoslavija“? One dve štipaljke od po 140 metara na obali…

I uvek je tu ona opaska – da će urbanisti to da razmotre. A urbanisti imaju, pokušaću da budem duhovit, jednosmerni telefon. Ništa ne pričaju već samo slušaju. Urbanisti danas samo pečatiraju i potpisuju.

Zašto?

Plaše se ljudi da ne ostanu bez posla. Stručne službe su izgubile svaki kredibilitet. Pominjemo to u našoj Deklaraciji: „Stručnjaci nekad veoma poštovanog Urbanističkog zavoda Beograda…“. U toj rečenici je sve rečeno.

Zavod za zaštitu spomenika dostavlja primedbu na plan „Beograda na vodi“ u kojoj kaže da nešto nije u redu sa vizurom niz Ulicu vojvode Milenka. Nema veze što će „Beograd na vodi“ bukvalno da zazida grad od Save. Ništa se neće videti od tih zgrada. Negde sam rekao da će to biti zazidani grad.

Ja se plašim da ljudi uopšte ne razumeju razmere svega toga. Ako na obali imate kulu od 220 metara, vi ćete, stojeći ispred Hrama Svetog Save, gledati betonsku zgradu od 160 metara. To su apsolutno nedopustive stvari. I ovde uopšte ne govorim o detaljima. Pre neki dan me je zvao naš najpoznatiji meteorolog, koji mi je rekao da na mestu gde je predviđena kula postoji ruža vetrova.

Suštinski problem je što je neko zamislio da je „Beograd na vodi“ ekonomski projekat i zaključio da bi tu moglo nešto da se zaradi, da bi mogli da se zaposle ljudi. Šta je priča sa Fijatom? Mi dajemo novac da ne bismo imali nezaposlene u Kragujevcu. Tako je i sa Smederevom… Ljudi su bez posla i u arhitekturi. Ne gradi se ništa. Međutim, ako je neko hteo da uposli domaće arhitekte, zašto je dao da to rade neki stranci. Ni dan-danas ne znamo odakle je stiglo rešenje za „Beograd na vodi“.

Postoji Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN).

Kada pogledate Zakon o planiranju i izgradnji, ili je i on sada nešto menjan, to se više ne zna, PPPPN se radi za izgradnju hidrocentrala, auto-puteva, za vojne potrebe… Dakle, kada država ima strateški interes za neki prostor. Problem je što ovo nije područje posebne namene.

Govori se da je to projekat od nacionalnog interesa.

Čekajte, ja mogu da proglasim nekog za magarca, ali to ne znači da on jeste magarac. Oni su napravili klasičnu zloupotrebu. Klasičnu. Nema nikakve osnove da prostor koji će biti ustupljen nekom privatnom licu da na njemu pravi šoping mol od 500 metara dužine bude proglašen područjem posebne namene. Dakle, dat je privatniku iako privatnik još uvek nije dao nikakve pare. Privatnik će možda da gradi sve to za šta je dobio odobrenje.

Što je najgore, sve to je prošlo neku proceduru. Sve ima svoje zakonsko utemeljenje, ali je sve potpuno pozorišno. Jedan kaže – jel’ da da je ona zgrada zelena, iako je bela. Vi kažete – zelena je. Upisuje se kao zelena, glasa se i proglašava se zelenom, iako je bela. Kraj.

U Deklaraciji Akademije se pominje još jedna sporna tačka celog posla – prostorni planeri. Šta je tu problem?

To su ljudi koji nisu školovani i verifikovani za urbanizam, odnosno za ovako bitne stvari.

Zašto se oni onda pitaju za uređenje tog prostora?

Zato što se taj prostor tretira prostornim planom. Odnosno, taj prostor je proglašen prostorom posebne namene. Dakle, vi ste stručnjak za slezinu, a ja sam polomio nogu. I onda vi proglasite da moja povreda nije za ortopeda nego za gastroenterologa, pa mi vi nameštate nogu.

Postoji nekakva komisija koja u ime Vlade Srbije kontroliše sve to. Polovina članova se potpisala kao diplomirani geograf. Prostorno planiranje je odsek na Geografskom fakultetu.

A kako je uopšte nastao PPPPN po kome će se graditi „Beograd na vodi„?

To je takođe skandal. Nastao je na osnovu makete. Skandal je i to što se taj prostorni plan zove Prostorni plan područja posebne namene rađen za potrebe projekta „Beograd na vodi“. Kako može plan biti rađen za potrebe projekta? Treba projekat da bude rađen na osnovu plana.

Međutim, pogledajte tačku 46.2. odgovora na primedbe na PPPPN. Neki vrlo duhovit i neglup čovek je dostavio zvaničnu primedbu napisavši da boja reke Save na maketi „Beograda na vodi“ nije odgovarajuća i moli da se ta boja zameni. Ta primedba deluje kao zafrkancija, ali kakav je odgovor stigao: „Primedba se ne usvaja. Maketa nikad nije bila predmet prostornog plana područja posebne namene ‘Beograda na vodi’“. Dakle, tu se kaže da PPPPN nema veze sa maketom iako su oni PPPPN napravili gledajući u tu maketu.

Kako znate da je napravljen na osnovu makete?

Pa ništa drugo ne postoji. Nikakav idejni nacrt niko nikad nije pokazao. I nikog nije sramota zbog toga. Samo zato što je neki čovek rekao – počinjemo radove, evo sad za Svetog Savu Prokop, a na Svetog Alilmpija ćemo ostalo… I to sve potpisuju ti diplomirani geografi, poneki arhitekta, ljudi iz Ministarstva.

Da li projekat „Beograd na vodi“ ima ijedan dobar aspekt?

Ima dobru prvu stvar koja je istovremeno i poslednja – jedan derutan prostor, potpuno zapostavljen i nikakav pretvara u urbani prostor. Samo to.

Dakle, nema zbora o tome treba li prostor dna Savskog amfiteatra urediti?

Apsolutno niko ne misli da to treba da ostane takvo kakvo danas jeste. Niko ne misli da to ne treba da se raščišćava, da to ne treba da bude deo gradskog tkiva. Pitanje je samo čime se i kako eksplicira.

Ko treba da razmišlja, brine, donosi odluke o tome kako će se takav jedan prostor urediti?

Uglavnom se uvek radi o brižljivo smišljanim i doslednim planovima i realizacijama. Rekonstrukcija prefekta Pariza Barona Osmana, na primer. Svi takvi veliki projekti su propraćeni spekulacijama i, da kažem, neprijatnim situacijama. To je tako. Međutim, sve spekulacije ni izdaleka ne obaraju osnovnu intenciju i pozitivni naboj samog uređenja o kome pričamo.

U Deklaraciji citirate Vučića koji govori o novom identitetu Beograda.

To je intimno bitno za svakog ko je rođen ovde i ko se smatra Beograđaninom. Ko je Vučiću tražio novi identitet? Odakle njemu pravo da nekome prepušta da pravi identitet mog grada? Sa kojim pravom nama neko nameće da ceo život moramo da gledamo u to što liči na vibrator ili morski krastavac?

Beogradska tvrđava, nukleus Beograda, najvrednija stvar u istoriji i na teritoriji grada, izgledaće kao kanta kada se izgrade te visoke betonske zgrade. Tamo negde levo na vizuri biće jedna čačkalica, nekakav Meštrovićev Pobednik.

Kako urediti taj prostor?

Trenutno je problem kako vlast da zaustavi svoju silnu priču. Priča je dignuta na nivo Republike, ne samo Grada. Ja mislim da sve te predviđene kapacitete treba drastično smanjiti. Drugo, treba da se napravi jedan koliko-toliko uljudan finansijski plan za taj prostor, radili ga sa Arapima ili ne radili. Mislim da je neko privremeno ili trajno zauzimanje tog prostora parkovskog tipa nešto što bi svi Beograđani pozdravili. Problem je što park ne zapošljava nezaposlene, i opet se vraćamo na ekonomski aspekt cele priče. Međutim, sa takvim stvarima ne sme da bude kompromisa.

Piter Grinavej, engleski reditelj koji je i slikar, negde je rekao da kada ne želite da slušate muziku, vi isključite radio; kada vam se ne dopada slika u muzeju, vi je skinete i stavite je u depo ili je zamenite; kada imate problem sa gradom i arhitekturom – sorry. Greške u urbanizmu su večne ili katastrofalno skupe. Sve je ostalo zamenljivo. I slike i ljudi, počevši od predsednika Vlade. Nisam siguran da ljudi koji vode taj posao shvataju da tu popravki nema. Rušenje takođe košta.

Šta sve ovo vreme radi stručna javnost?

Arhitekti i stručna udruženja su prilično kasno reagovali. Ne govorim o AAS nego o masovnijim udruženjima. Nas ima 35, 40 i nikad više od toga. Član Akademije se postaje po pozivu i to je elitno udruženje. Kada je kritikom reagovalo Udruženje arhitekata Srbije, komentar predsednika Vlade je bio krajnje nekorektan i neumesan. Rekao je – nabavite vi tri milijarde pa onda radite kako mislite da treba. Samo da podsetim, tog ugovora o te tri milijarde i dalje nema.

Kako je moguće da jedan grad dođe u situaciju da ga potpuno legalno uređuju nestručni ljudi?

„Beograd na vodi“ je jedna užasno zapuštena stvar, po nekoliko osnova. Imate naivno srljanje. Pogledajte samo sve dosadašnje verzije, sve je s vremenom raslo i postajalo veće i veće. Paralelno s tim, sve je veći i bezobrazniji način gaženja javnosti nakon što neko postavi pitanje. Makroekonomski aspekt je toliko privukao pažnju premijera ili nekog ko ga savetuje da je potpuno izgubio osećaj za sve moguće posledice. Ima kod filozofa termin – slepo hrljenje. To je to.

Šta mogu da budu posledice „Beograda na vodi„?

Biće tu gomila angažmana na bazi entuzijazma. Mnogo šta neće biti plaćeno. Tu mislim na taj deo pripreme infrastrukture. Druga posledica može da bude zaglavljenost u infrastrukturnim sistemima Beograda. Posledica može da bude i potpisivanje nekog vrlo nepovoljnog ugovora kojim bi dotični partner iz Emirata, ili ko već, dobio neka prava bez obaveza.

Mislite na zemljište?

Mislim na zemljište. Politika gradskog građevinskog zemljišta je još uvek tragikomična. Mi nemamo nikakve pravne regule za slučaj da investitor započne, a ne završi zidanje nečega. Hoće li da plaća neke penale? Imamo nedovršenu Karićevu zgradu u Prizrenskoj ulici, sa plavim staklima. Kako može takva da stoji 20 godina? Politika gradskog zemljišta treba da propisuje penale koji će investitora stimulisati da čim pre završi gradnju ili da sve proda nekom drugom ko će da završi, itd.

Osim toga, mislim da je duboko nesrećno to što mi danas pričamo o „Beogradu na vodi“. U maju će biti 70 godina od završetka Drugog svetskog rata, a kada prođemo Slavijom, Terazijama, čovek može da pomisli da se rat završio prošle godine. Mislim na Mitićevu rupu i sve one udžerice i prizemljuše, u Ulici kralja Milana imamo prizemne kućerke. Knez Mihailova je polumrtva. Šta je sa Bulevarom kralja Aleksandra? Čumićevo sokače izgleda kao arheološki nalaz.

Šta će Beogradu šoping mol dugačak 500 metara? Možda i uspeju da ga naprave i da on funkcioniše kako treba, ali tako će se ubiti mnoge druge stvari. Toliki šoping mol je model društvenog života koji ima smisla na Arabijskom poluostrvu. Tamo ljudi moraju da uđu u klimatizovani šoping mol da prošetaju, kupuju, piju kafu, druže se zato što je napolju plus 45 stepeni. Život ovde ne funkcioniše tako ili bar ne bi trebalo da funkcioniše.

Mi smo zbog svega toga tražili potpunu obustavu projekta. Jedan timeout bi gradskoj upravi vrlo dobrodošao.

I ne ostavljate prostor za kompromis u vezi sa zahtevom da se projekat obustavi?

Sadašnji predlog ne može da se popravlja malim izmenama. To bi bilo šminkanje leša.

BARA VENECIJA: Pozornica beogradskog amfiteatra 1915. godine foto: forum ljubitelja železnice/pecelj