Ima već blizu dvadesetak godina otkad se Dragoljub Draža Petrović pojavljuje u raznolikoj beogradskoj štampi kao novinar, ponajviše kao reporter širokog spektra, i to od one najplemenitije, izumiruće sorte: onih koji umeju da vide, da razumeju to što su videli, i da to potom napišu ne tako da se osećate „kao da ste bili tamo“ nego mnogo bolje od toga… Pa ipak, argatovanje u Našoj Borbi iz njenih zlatnih vremena, te potom „turneja“ po raznim sve obezvređenijim beogradskim redakcijama, kao da u bili tek artiljerijska priprema za karijeru Petrovića kao specifičnog političkog komentatora koji se izražava kroz formu urnebesno zajedljive i uslovno rečeno satirične kolumne; kažem „uslovno“ jer je pojam satire ovde kontaminiran kojekakvim jalovim i isprazno pretencioznim poluproizvodima koji bi da se skupo prodaju na tu definiciju, dok je kod Dražinih tekstova obrnuto: njemu je titula „običnog novinara“ sasvim dovoljna, a opet, njegove se kolumne s vremenom potvrđuju kao autentična satirična hronika epohe. I tako je, eto, nastao „fenomen Petrović“, na iznenađenje možda samo onih koji Dražu nisu poznavali odranije.
U vremenima sve grbavijim za štampu, Petrović se bio obreo u pokojnom Glasu javnosti, isprva manje-više solidnom listu blago večernjačkog profila, a koji je s vremenom počeo da otklizava u neku vrstu opskurnosti, u kojoj je i skončao; u istoj se kući kasnije zapatio i Kurir, i tu je – dakle, prvo u Glasu, a potom paralelno i u Kuriru – Draža kao upaljivo najdarovitiji novinar u kući počeo da piše nedeljne političke kolumne, s vremenom sve bolje i bolje, čim je svoj prirodan dar i duhovitost dovoljno „išlifovao“, iščistio ih od u početku ponekad prisutne želje da se služi „kafanskim“ dosetkama, kojima je mesto ipak tamo gde ih i samo ime smešta… Zapravo, dosta je brzo Dražina kolumna postala „jedino što u tim novinama vredi“, što je nekako sve jasnije oslikavalo i izvesnu paradoksalnost njegove pozicije, jer je u tom kontekstu sve češće delovao poput glumca koji izgovara tačan tekst u dobrom komadu – ali u pogrešnom pozorištu… Otuda je njegov prelazak u Danas predstavljao veoma bitan recepcijski pomak: prvi put posle dugo vremena, pisac se obraćao nekako najprirodnije „svojem“ auditorijumu. The rest is, štono se kaže, history…
Sa ove platforme lansirana je Žvaka u pepeljari kao nedeljna kolumna, i nije joj trebalo mnogo da stekne verne poklonike, a svog autora unapredi u klasu, kako bi se reklo, „kultnih novinskih pisaca“. Petrović je nesmiljeno „šibao“ po budalaštinama i tadašnje vlasti i opozicije, ne praštajući i ne zaboravljajući nikome ono što nije za praštanje i zaboravljanje: politički i ljudski nitkovluk, bahatu i agresivnu glupost, jeftino opsenarstvo i mufljuške lagarije, primitivni strndžovluk, ali i snobizam i skorojevićevštinu. Svojevrsna personalna ekvidistanca prema akterima političke scene nikako nije kod Draže – kao što jeste kod mnogih drugih, manje pametnih i darovitih i labavije utemeljenih u onome što rade – značila i politički i svetonazorni eklekticizam i konfuziju: naprotiv, Petrović uvek nastupa sa najšire shvaćene građansko-demokratske pozicije, to je sistem vrednosti do kojeg mu je stalo; utoliko će neretko i biti najnesmiljeniji prema onima koji se na njega pozivaju, a u praksi ga kompromituju. Dodatni vetar u leđa Dražinom kolumnizmu dala je promena vlasti u Srbiji: em zato što su se u izmenjenim okolnostima mnogi drugi autori od kojih se „nešto“ očekivalo ili nekako pasivizovali i pogubili u bespućima povučićene Srbije ili ušli u otvorenu kolaboraciju, em zato što su i sama priroda novo-starog režima, i pogotovo živopisne naravi njegovih glavnih nosilaca (a naročito Najglavnijeg, dabome) takve da su legle Dražinom autorskom temperamentu „ko budali šamar“.
I stvar, bogme, savršeno deluje: Vučić i ekipa nisu ni pokušali da sakriju koliko ih Petrovićevo pisanje i svako drugo javno nastupanje otvoreno nervira. Većeg komplimenta za političkog kolumnistu ne može biti nego što je ovoliki odijum od bilo kakve i koje vlasti, a kamoli od ove i ovakve! Zapravo su se idealno našli: on jako dobro zna ko su i šta su i to je uvek spreman da (im) kaže, a i oni jako dobro znaju da on zna i da je spreman…
Žvaka u pepeljari u obliku knjige (Službeni glasnik, Beograd 2015) izbor je Dražinih kolumni za Danas i za nedeljnik Nedeljnik iz 2012, 2013 i 2014. Za ovaj je serijal sasvim zasluženo dobio i Glasnikovu nagradu „Desimir Tošić“, a štampanje ove knjige deo je tog „paketa“. Novo čitanje svih ovih tekstova koji su potpisanom čitaocu već bili poznati iz „premijernog“ konteksta, potvrđuje visok sud o njihovom kvalitetu, baš kao što obnavlja nepatvorenu čitalačku radost pri susretu s autorom koji pokazuje tako ležernu, a opet tako nesumnjivu i potpunu nezainteresovanost za kupovinu i dalje širenje fame o Carevom novom odelu; tako je to kad pisac, osim spisateljskog dara i pomodarstvom ili privatim interesima neoštećenog smisla za razlikovanje jajeta od mućka zapravo i nema nikakvu drugu politiku i nikakvu skrivenu „agendu“: cilj i smisao Petrovićevog pisanja je sam tekst, kao i vrednosti koje emanira. Sve drugo je – sve drugo.
Čitani ovako „na gomili“, Dražini tekstovi otkrivaju i izvesne „poetičke“ uzore kojih on ne mora nužno biti svestan: od fragmentarno-mozaičke strukture satirične kolumne iz onih ranih – i daleko najboljih – „danasovskih“ radova Tanje Torbarine (uzgred: nikoga valjda kanibalski postjugoslovenski rat nije tako strašno i temeljno i nepovratno autorski pojeo i obezvredio kao nju, naročito za širi ex-YU kontekst) pa sve do specifične igrivo-polemičke iskre jednog Borisa Dežulovića.
Zato su ovi Dražini tekstovi već sada vrlo dragocen hroničarsko-satirički prilog istoriji političkog, kulturnog i medijskog beščašća jednog vremena, pisani rukom svedoka koji se malo čudi, malo smeje, malo krsti i levom i desnom, a ponajviše podseća čitaoca na ono što mu danas najviše i najtemeljitije preti: ne daj da te gori o tebe i od svih nas još i prave volom, dok te levom rukom džepare, a desnom nogom šutiraju u zadnjicu.
