Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Odakle je i čemu služi ideja o utopijskoj besporeznoj državici na dunavskom ostrvu, i kako bi se njen pelcer mogao iskoristiti na opštu korist
Koje ono behu države susedne Srbiji? Da vidimo: Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Kos… ovaj, ne, brišem Kosovo a pišem Albaniju, jer ne želim da rovarim protiv Preambule, zatim Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i… Liberland. Liberland?!
Pa dobro, Liberland baš i nema međunarodno priznanje u svojstvu države; osim toga, minijaturan je, pa mu nekako više dolikuje da se kaže kako se graniči sa Mesnom zajednicom Bački Monoštor nego sa celom Srbijom. Zapravo, navodna teritorija Liberlanda sastoji se od jedne dunavske ade za koju je osnivač ostrvske državice, Čeh Vit Jedlička, negde iskopao krajnje sumnjiv podatak kako na nju tobože ni Hrvatska ni Srbija ne polažu pravo, pa je otuda nekako „nebezecovana“, idealna da se tu osnuje sasvim novi državni entitet. Mnogo je naivan taj Jedlička, baš onako češki naivan: nema tog parčeta tla na ovoj planeti na koje bar jedna već uveliko postojeća država ne polaže pravo. Dakle, panu Jedlički geografija nije baš jača strana, a za onu adu možete biti sigurni da je i Hrvatska i Srbija vide kao svoju, jer se nalazi baš na onom „spornom“ području, tamo gde je Dunav prethodnih decenija svakojako meandrirao, pa je teško raščivijati šta je danas na kojoj strani i šta je čije.
Ali, manimo se mi tog beznačajnog rečnog ostrvceta. Nije ovo priča o teritoriji nego o ideji. To vam je nešto kao s Vatikanom: ni manjeg parčeta zemlje (jedan rimski kvart), ni veće i kosmički pretencioznije ideje koju zastupa…
Šta je, dakle, ideja Jedličkinog državuljka, na osnovu koje je navodno već prikupio stotine hiljada „aplikacija za državljanstvo“ (što Liberland već sada čini zemljom sa ubedljivo najvećom dijasporom na svetu: naime, tačno 100% njenih građana živi i radi izvan otadžbinskih granica!) i ovoliku medijsku pažnju? Tamo će svako manje-više moći da radi šta hoće i da posluje kako hoće – nije to baš država za lezileboviće, odmah da vas upozorim – dakako, u onim hašekovskim dimenzijama „umerenog napretka u granicama zakona“, poreza jedva da će biti, tj. plaćaće ko hoće i koliko hoće, i još će lepo da naznači na šta se tačno ima taj njegov novac potrošiti… U samu državu su pak načelno pozvani svi, bez obzira na raniju nacionalnost, rasu, pol i tome slično, nepoželjni su jedino „nacisti i komunisti“.
Znam neke koje je ta diskriminacija, bar prema komunistima, jako uvredila, a bili su se baš zagrejali za Liberland… No, to je sasvim logično kada se gleda iz ugla svojevrsnog „češkog stereotipa“. Jer, ko su za nas Česi? Fin svet koji pije dobro pivo i pomalo kretenski se odeva; u nekom trenutku im Nemci dođu nezvani u goste, ovi ih prezirno trpe i potiho ih podjebavaju dok Nemcima to ironično ophođenje ne dosadi pa odu (ili, okej, dok ih neko drugi ne ispraši po tevtonskim turevima), posle im u nezvane goste dođu Rusi, Čerkezi, Inguši i ostala istočna braća, Česi opet krenu da ih prezrivo trpe i potiho podjebavaju dok i Sovjetima ne dosadi, tj. dok im se sistem ne uruši u sebe usled neizdrživog viška imbecilnosti. Za sve to vreme, Česi hladnokrvno jedu knedličke, sviraju džez i sanjaju o slobodi koja će umeti da peva. Nije li to nekako baš tako bilo u knjigama Škvoreckog, na kojima su neki od nas odrastali? Ta, dašta da je bilo. U Češkoj otuda postoje ti, hajde da ih nazovemo konzervativni liberali, ili liberalni konzervativci, koji stvarno i dosledno ne podnose ni fašiste ni boljševike. U ovim našim, mnogo hajdučkijim krajevima toga nema, a slabo ga je ikada i bilo: balkanski „uljuđeni desničari“ ponajčešće su tek šovinisti i kriptofašisti koji su pročitali malo više knjiga pa šlifovanošću traljavo prekrivaju izvornu fašistoidnost, a napaljeni levičari lako završavaju u totalitarno-mesijanskim pokretima, s rukama u krvi do lakata. Nema ovde baš mnogo iskrenih „liberlanđana“, a to što bi sad, ko biva, mnogi da „volontiraju“, to je više hipsteraj, to se samo ovim površnim kibicerima dopada ideja da ne plaćaju porez…
Liberland je, dakle, zamišljen kao neka vrsta Diznilenda za tvrde ideološke (neo)liberale, ljude koji veruju da Država stoji uvek na putu između njih i sreće (to isto, doduše, smatraju i anarhisti, ali gađaju iz drugog pravca). U tom smislu, ona bi dunavska adica, kad bi stvarno zaliberlandila, imala funkciju poput neke hipi komune (recimo, Kristijanije u Kopenhagenu), ali namenjene onima koji se nisu prečitali Kastanede, nego Fridmana i Hajeka… A možda to i jeste rešenje? Da svim fanaticima bilo kojeg izma obezbedimo po jedno rajski zeleno ostrvo gde će moći da se igraju, a ono što nas preostane da se odmorimo ko ljudi?
Enivej, ako počem, kao pravoverni građanin Srbije ili Hrvatske, držite da bi pošast Liberlanda trebalo zatrti u korenu makar i silom zbogradi „ugrožavanja teritorijalnog integriteta“, opustite se: kada bi se zaista nastanili tamo, Liberlanđane ne bi pomorili ni vojska ni policija nego – brutalni dunavski komarci. Ali sve to još ne znači da Liberland ne može biti dobar pelcer za neke slične, ali mnogo korisnije projekte: evo, recimo, pada mi na pamet da bi aktuelnu Vladu Srbije, i to u znatno proširenom sastavu (neka obavezno povedu Tomislava, Maju, Mirovića, Babića i ostale vedete!), a koja je već ionako pokazala ljubav prema terenskim zasedanjima, trebalo trajno smestiti na neko ne manje zgodno dunavsko ostrvce. Znam i koje: nalazi se tačno preko puta Starog Slankamena, i zove se Bajbok.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve