Kad žene razgovaraju

Kada su se u januaru 2012. žene iz Srbije i Kosova srele prvi put u Budvi, Briselski sporazum nije bio na vidiku, normalizacija odnosa nije bila visoko postavljen politički cilj, niti je bilo uobičajeno da se poslanici parlamenata sreću i pričaju o bilo čemu van formalnog, državno utvrđenog protokola. Zato su susreti političarki, novinarki, profesorki, nevladinih aktivistkinja iz Srbije i Kosova bili do ove nedelje van dometa mikrofona i kamera.

Pokrovitelji, misija OEBS-a u Srbiji i na Kosovu, krenuli su od ideje da okupe istaknute žene sa ovih područja oko tema rodne ravnopravnosti ne bi li u sledećim koracima stigli i do konkretnih zajedničkih aktivnosti. Cilj je, kaže šef Misije OEBS-a u Srbiji ambasador Peter Burkhard, da „olakša i proširi dijalog među stranama koje su bile u konfliktu kroz učešće vodećih žena, političarki i eksperata. Žene predstavljaju 50 odsto društva i imaju ključnu ulogu u procesu pomirenja. Dijalog bez njihovog aktivnog učešća ne bi bio potpun.“

Tokom protekle tri godine sastanci Budva proces, nazvani po mestu prvog susreta, imali su neujednačen ritam. Čekao se rezultat izbora u Srbiji, ishod pregovora premijera Srbije i Kosova Ivice Dačića i Hašima Tačija u Briselu, pa su usledili prevremeni izbori u Srbiji, zatim kosovski izbori i višemesečno formiranje vlade, paralelno sa tenzijama koje opterećuju svaki, naročito politički, razgovor o Kosovu. Od oktobra prošle godine, susreti su učestali. Nakon sastanka u Cirihu, delegacija žena sa Kosova došla je u Beograd a zatim je usledila uzvratna poseta – u martu ove godine žene iz Srbije boravile su u Prištini.

Teuta Sahatćija, poslanica Demokratskog saveza Kosova u prištinskom parlamentu, zajedno sa Fljorom Brovinom (Demokratska partija Kosova), Donikom Kadaj (Alijansa za budućnost Kosova), Emilijom Redžepi (Nova demokratska partija) i Suzanom Novobrdali (Alijansa za novo Kosovo), od početka je uključena u dijalog sa koleginicama iz Beograda. Priča kako je pre tri godine taj proces izgledao kao „nemoguća misija“ i odvijao se „poluilegalno“.

„Tokom prvog dana bilo je više gledanja nego razgovora“, priseća se Sahatćija. Opterećene medijskom slikom koja je, kako kaže, bila „negativna, tendenciozna sa velikom dozom primitivnog patriotizma“, učesnice su početak susreta započele sa predrasudama koje su vrlo brzo nestale.

I Gordana Čomić iz DS-a svedoči o počecima u kojima je bila prisutna „ogromna količina opreznosti, straha od nepoznatog i nedostatka sigurnosti da ćemo uspeti u onome što smo naumile. Uz svest da je odgovornost i za uspeh i za neuspeh zajednička.“ Odgovornost su na srpskoj strani preuzele Marija Obradović (SNS), Dijana Vukomanović (SPS), Dubravka Filipovski (NS), Ana Marija Viček (SVM) i brojne istaknute žene iz civilnog sektora i sa Univerziteta poput Sonje Liht, Sonje Stojanović Gajić, Svetislave Bulajić i donedavne poverenice za zaštitu ravnopravnosti Nevene Petrušić. Umesto insistiranja na očiglednim razlikama, pronašle su sličnosti.

„Počele smo o politici bez politike. O tome koliko žena vodi političke partije, koliko ih je u predsedništvima stranaka, koliko njih su gradonačelnice, kakve su kvote u izbornim zakonima, kakve su predrasude prema ženama u politici. I videle smo da smo, nažalost, prilično jednake“, objašnjava Sahatćija.

Nijedna od učesnica ne negira razlike u stavovima, ali ih „strane u konfliktu traže i lako nalaze, proglase ih nepremostivim i onda progovori nasilje“, podseća Gordana Čomić, dok Teuta Sahatćija kaže kako se „sa svakim sledećim sastankom te razlike smanjuju“.

Isto tako smanjuje se surevnjivost njihovih kolega. Za razliku od javnosti koja do sada nije izveštavana o Budva procesu, za njihove kolege to nije bila tajna, a stranke su ga podržavale. Ipak, bilo je različitih reakcija priznaje, Marija Obradović, koje su se s vremenom promenile: „Nema otvorenog neodobravanja mog učešća. Mlađe, obrazovane kolege, kao i žene, otvorene su za ovu vrstu saradnje mada smo još uvek zaključani u predrasudama i zbog toga je teško da krenemo napred. Možda će film koji će se prikazati u Skupštini Srbije a koji dokumentuje naše susrete pomoći u razbijanju tih predrasuda jer pre ili kasnije moramo da sednemo i dogovaramo se, a ne da nam neko treći kroji budućnost.“

Lični, čak i prisni kontakt brzo je uspostavljen. Karin Vagner, iz Misije OEBS-a u Srbiji koja vodi projekat, dosadašnji uspeh ocenjuje u „načinu kako učesnice sarađuju. Dok smo na početku mi imali veoma aktivnu ulogu kao medijatori a pitanja procedure bila veoma osetljiva, sada vidimo kako učesnice počinju međusobno direktno da komuniciraju. Za mene to je možda najveći uspeh jer pokazuje jačanje poverenja.“

O tome koliko je taj neposredni kontakt važan priča Teuta Sahatćija: „Sećam se kako sam srela Mariju Obradović u Savetu Evrope i kako smo se vrlo prijateljski pozdravile. Poslanci naših delegacija gledali su nas sa čuđenjem i pitali ko je TA sa kojom si se tako srdačno pozdravila. Istog dana smo morale da branimo stavove naših zemalja koji su bili veoma različiti.“

Isti događaj pominje i Marija Obradović iz SNS-a. Naime, u Savetu Evrope se početkom ove godine vodila debata o pravima nealbanskih manjina na Kosovu i Metohiji: „Tada sam osetila prve efekte Budva procesa. Tokom oštre rasprave koja je bila na ivici konflikta između parlamentaraca Prištine i Beograda, Teuta i ja smo birale reči. Sada mnogo više razmišljam kako da izbegnem konflikt i važna mi je, pre svega, budućnosti odnosa.“

Agenda Budva procesa, koji je u međuvremenu dobio svoj akcioni plan a zatim i slogan „Sledite nas“, manje je ambiciozna od pregovora koje vode premijeri i državne delegacije u Briselu, ali za normalizaciju svakodnevnog života dve zajednice nije ništa manje važna, iako takođe delikatna.

„Samim tim što ne govorimo o dnevno aktuelnim temama pokazuje različit nivo komunikacije“, objašnjava Marija Obradović. „To što smo se mi dogovorile da hoćemo da sarađujemo više je naše lično viđenje buduće politike nego što je to stav sredina iz kojih mi dolazimo.“

Takozvani civilni sektor već godinama sarađuje, manje su ograničeni političkim zahtevima, slažu se naše sagovornice. Hasnije Iljazi, šefica katedre za filozofiju Univerziteta u Prištini, jedna od učesnica susreta primećuje da je „zanimljivo kako su tokom istorije veliki procesi uglavnom prolazili kroz ‘mala vrata’. Bez namere da umanjujem značaj diskusije o položaju žena u oba društva, a još manje da umanjujem vrednost učesnica dijaloga, smatram da je najveći značaj Budva procesa u samom dijalogu.“

Svesne ograničenja koja nameću državne i partijske politike, žene okupljene u Budva procesu postavile su i jasne domete. „U ovom trenutku možemo samo da razmenimo iskustva i da svaka u svom okruženju radi na popravljanju statusa žena“, kaže Marija Obradović, dok Teuta Sahatćija veruje da će tokom razgovora doći vreme kada će biti u stanju da razgovaraju i o težim temama kao što su posledice rata na Kosovu.

Do tada, učesnice Budva procesa pune su ideja. Veruju, poput Sahatćije, da je moguća saradnja Univerziteta i razmena studenata, kao i saradnja medija. Gordana Čomić ukazuje na mogućnost rada na zajedničkim dokumentima koji bi se odnosili na nasilje u porodici i specifične probleme žena, dok Marija Obradović podseća da je uspostavljena veza privrednih komora Srbije i Kosova te da to omogućava i ženama unutar Budva procesa da podstiču žensko preduzetništvo i iniciraju zakonske predloge kojima bi ih podržali.

„Dijalog je utemeljen, način na koji smo ga izgradile je kao informacija došao do formalnih i neformalnih centara odlučivanja i žene se u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine ne mogu i ne smeju zaobići“, kaže Gordana Čomić sumirajući dosadašnji rezultat. Karin Vagner iz OEBS-a dodaje još jedan: „činjenicu da učesnice zajedno iznose nove ideje za konkretne projekte u budućnosti“. Prvi koji sledi i o kome će, kako su najavile, odlučiti na sastanku ove nedelje u Beogradu jeste letnja akademija za studentkinje i mlade žene iz Srbije i Kosova koje žele da budu angažovane u javnom životu. Učesnice Budva procesa će svakako imati čemu da ih nauče.