Taktika: I dogodine u „Politici“
Opasno je kad neko uobrazi da je na braniku srpstva i duhovnosti, a to se dogodilo Ljiljani Smajlović, glavnoj urednici „Politike“, koja je u svom tekstu u nedelju s naslovom „I dogodine na ćirilici“ započela novi krug podela na „naše i njihove“ što je, inače, stara disciplina u novijoj istoriji „najstarijeg lista na Balkanu“.
Dugo sam razmišljao da li uopšte da pišem o tome u „Vremenu“, ali mislim da taj plačljivi poziv na rodoljubno utrkivanje zaslužuje javnu pažnju. Tim pre što je pribegla jednom „vučićizmu“ i proglasila je „Vreme“ Miškovićevim novinama, što je omiljeni premijerov argument kad god je ljut na nas, kao da je ta kvalifikacija dovoljna da bi se osporila bilo koja argumentacija. No, o tome više u nastavku teksta.
Bilo bi mi razumljivo, mada ne i prihvatljivo da je ta taktika Smajlovićke proizašla iz strategije – i dogodine u „Politici“ i iskreno se nadam da to nije neki projektni zadatak koji se izvršava po nalogu s višnjeg mesta.
Povod je relativno banalan: „Politika“ i „Večernje novosti“ pokrenuli su inicijativu da novine koje se štampaju ćirilicom budu oslobođene PDV-a. Smajlovićka u pomenutom tekstu piše: „…Cele prošle sedmice tukli su novinski topovi po našoj inicijativi, jarošću koja mi se ne čini odglumljenom već iskrenom. Prvi je nerve izgubio predvidljivi Svetislav Basara (‘Ćirilični PDV’, ‘Danas’, 12. juni), zatim se u ‘Blicu’ oglasio Dragoljub Žarković (‘Ćirilična profesija’, 15. juni), da bi se 18. juna, opet u ‘Danasu’, javili Basara i Draža Petrović (‘Ćirilični PDV 2’ i ‘Ćirilični vazduplohov’). U petak, 19. juna, opet je bio red na Basaru (‘Slovo ubija’), naravno opet u ‘Danasu’…“
Čitalac će lako primetiti da su tri autora u dva lista proglašeni maltene artiljerijom, ali to preterivanje ima očiglednu svrhu; ako se ne pretera, čemu onda ovo što sledi u tekstu glavne urednice:
„Ovi što ih je iznervirala inicijativa ‘Politike’ i ‘Večernjih novosti’ labavo pripadaju jednom krugu koji se neumorno ruga primitivnim i koristoljubivim ‘patrijotama’, dok istovremeno traže da njihovo rodoljublje niko ne preispituje. Neretko traže i da se zabrani politička upotreba reči ‘izdaja’. U ovom slučaju se grade kao da strahuju da kakvi nacionalisti ne profitiraju na nedužnoj ćirilici. Njihovoj je skupini još davno prešlo u naviku da ljude olako optužuju za ratno ili drugo profiterstvo, tražeći u tome osnove svoje tobožnje moralne nadmoći – koja se, ako je ikada i postojala, davno istopila. I dok je ‘Politika’ kao ratni profiter pod čudnim okolnostima i za živog Miloševića izgubila neboder u centru Beograda, dotle su osnivači njihovih antiratnih medija, valjda pametnim ulaganjem novca koji su dobijali od donatora dok su se borili protiv mrskog diktatorskog režima, stekli kvadratne metre poslovnog prostora na Vračaru.
Iz tog smo kruga dobili i mudrosti tipa da ‘treba priznati realnost’, da je zapadna lopta uvek ‘u našem dvorištu’, da nam umesto emocije treba cost/benefit analiza, da smo primitivni i zaostali. Oni su valjda ta elita čijoj se podršci nadaju naši lideri. Njihovi urednici tvrde da NATO nije bombardovao ‘nijednu normalnu državu’. Nekad se i međusobno tuku, pa oni koje finansira Cane pljuju po onima koje finansira Mišković, ali zajedničko im je to da u njihovim medijima nema kritike vladara sveta, najmoćnijih država i najmoćnijih vojnih saveza. Rekla bih da u ‘Politici’ ima više kritike države i vlasti koja je vlasnik polovine lista, nego što u drugosrbijanskoj konkurenciji ima kritike bilo koga od njihovih finansijera, sponzora ili dalekih političkih patrona. Ma njima je i Asanž sumnjiv.“
I glupo i smešno: Ćirilica, profesija i tabloidi
Ja, kao pripadnik topništva, napisao sam u „Blicu“ od 15. juna samo ovo:
„Meni su, kako se to kaže, ‘upale u oko’ tri zanimljive formulacije iz obrazloženja inicijative.
Prvo, da će zaštitom ‘našeg pisma’ biti zaštićen ugled profesije; drugo, da ovi listovi nisu poklekli pred talasom tabloidnog novinarstva i, treće, sledstveno tome, zbog toga su se ‘odrekli dela tiraža’.
Teško je odlučiti se da li je ovakvo obrazloženje više glupo ili smešno. Profesionalnost novinara meri se onim što je napisano i objavljeno, a ne vrstom pisma. Dva pomenuta lista stide se, valjda, nekih svojih bljuvotina i napisa iz nekih tako davnih dana kada su profesiju doveli do najnižih grana dokazujući da pamet i poštenje ne ide podruku s vrstom pisma.
Mogao bih ta nepočinstva da nabrajam i bez uvida u dokumentaciju, ali je činjenica da su bili bruka za profesiju, sve na ćirilici.
Otkriva se, međutim, da ćirilica ima i lekovito svojstvo – sprečava da se poklekne pred tabloidnim novinarstvom. Ma hajde! Šta će biti sutra ako se izglasa to ukidanje poreza pa tabloidi odluče da Sorajine sise opisuju drugim slovnim znacima.
I treće, kako predlagači kažu, zbog toga su se ‘sledstveno tome’ odrekli dela tiraža. Nije baš najjasnije da li se to događa zbog prisustva ćirilice ili odsustva sisa.“
A kako mi je Smajlovićka odgovorila? Ćirilično, naravno. Ni reči o suštini mog teksta nego o nečemu što sam svojevremeno rekao i napisao o Miroslavu Miškoviću a nema ama baš nikakve veze s temom. To ne služi „Politici“ na čast, a dokazuje moju osnovnu tezu da se profesionalnost, u ovom slučaju glavne urednice, meri onim što je napisano i objavljeno, a ne vrstom pisma.
Smajlovićka, naime, piše: „Ne čudim se, dabome, Basari, u čijim se tekstovima ‘Politika’ pominje češće nego genocid u britanskoj rezoluciji… No, neprijatno me iznenadio Dragoljub Žarković, urednik lista ‘Vreme’, u kom sam početkom devedesetih našla sigurnu kuću. Nekadašnji novinar ‘Politike Ekspres’ kaže da ne zna je li mu obrazloženje ćiriličnih izdavača ‘više glupo ili smešno’.
Zanimljiv izbor reči. Meni se čini da ima smešnijih i glupljih stvari od tog obrazloženja o ćirilici. Mislim da je smešnije kad se Žarković upinje da objasni kako je Miroslav Mišković u ‘Vremenu’ prepoznao javno dobro kom se ne sme dozvoliti da propadne, to jest kako je tajkun postao kreditni garant ‘Vremena’.
Kandidujem i Žarkovićev tekst pod naslovom ‘Kako je vuk pojeo ovce i čobane’, iz kog smo ‘saznali’ da je Mišković imao poziv ‘iz administracije Bele kuće’ da fruštukuje s Obamom, a sprečila ga sudija koja mu nije vratila pasoš, pa ‘kad Barak bude pitao gde je Miško, neko će da mu šapne – ne da mu Vučić pasoš’.
Čak i da administracija Bele kuće šalje pozive za kongresni molitveni doručak, kao što ne šalje, tekst opet ne bi bio tačan. Miroslav Mišković nije bio pozvan na molitveni doručak, on je samo imao šansu da se dokopa pozivnice za lobistu kog skupo plaća. Na tu je foru i Milo Đukanović pre nekoliko godina otišao u Vašington: ni njegovo ime nije bilo na spisku međunarodnih zvanica, ali lobistička firma Boba Dola ustupila mu je Dolovu pozivnicu.
Teško mi je da verujem u toliku lakovernost prekaljenog profesionalca prema vlastitom kreditnom garantu. Možda ni glupo ni smešno nije dobar izraz – pre je tužno.“
Svetislav Basara u „Danasu“ od 23. juna u reakciji na tekst „I dogodine na ćirilici“ napisao je: „Ni Žarković nije prošao mnogo bolje. Možda je prošao i gore jer mu je Smajlovićka ponovo nabila na nos poslovičnog Miškovića, propuštajući da cenjenom publikumu razjasni kakve veze imaju Mišković, njegovi poslovi (i odnosi) sa ‘Vremenom’ i Žarkovićem i oslobađanje ćirilične štampe od PDV-a. Sad, pretpostavljam, očekujete visokopalamudno naravoučenije u stilu – Srbija propada zbog uspona Smajlovićke i Smajlovićki sličnih. Ništa od toga. Srbija je najpre propala. Smajlovićka je došla tek posle.“
Nešto sasvim lično: Kad smo se rastali?
U „Blicu“ od 22. juna u tekstu „Ćirilično podmetanje“ odgovorio sam Smajlovićki na tekst „I dogodine na ćirilici“ i na kraju teksta napisao: „Možda bi bilo bolje da sam ovaj odgovor uputio ‘Politici’, ali još onomad, kad su Smajlovićku pre pet godina sramno najurili s pozicije glavnog urednika, rekao sam javno u tekstu u ‘Politici’ da neću, zbog solidarnosti, da pišem za ‘Politiku’.
Sutradan, Smajlovićka mi je vrlo cizelirano odgovorila (ništa o temi ćirilica i PDV) i objasnila da sam poslednji tekst u redovnoj kolumni „Od petka do petka“ napisao pola godine posle njenog smenjivanja i to zato što sam odbio smanjenje honorara.
Ne osećam se prijatno zbog ove optužbe o gramzivosti u njenom tekstu „Latinično podmetanje“. Prava istina je da sam odbio da pišem kad mi je urednik saopštio da kolumna neće biti redovna, nego „onako, kad ima nešto“. Honorar nisam spominjao. Grešan sam što sam promenu koncepcije povezao neposredno sa smenjivanjem Lj.S. Meni se sa ove distance učinilo da je promena koncepcije usledila odmah posle njenog smenjivanja.
U tom poslednjem tekstu od 27. marta 2009. u fusnosti komentara napisao sam: „Sasvim je u redu da se sa promenom koncepta menjaju i izvođači radova.“ Dan pre toga Slobodan Antonić je napisao: „Zbog promene koncepcije ove rubrike više neće biti moje kolumne…“ Antonić i ja održali smo reč do danas i nakon povratka Smajlovićke na poziciju glavnog urednika.
Nikad nisam bio bliži da se složim s jednom Basarinom bombastičnom ocenom iz već pomenutog teksta u „Danasu“: „Kad kažem Smajlovićka – mislim na cizelirano orijentalno pokvarenjaštvo.“
