Košarka kao život

I žene su došle na svoje. Posle subotnjeg jutra 20. juna i finalne utakmice između Srbije i Brazila na svetskom prvenstvu za mlade fudbalere na Novom Zelandu, kad su muškarci masovno plakali a žene uglavnom spavale, usledio je poslednji vikend u ovom mesecu. Finale Evropskog prvenstva u košarci za dame, Budimpešta, Srbija i Francuska. I muško i žensko napeto je pratilo događaje na parketu u prestonici našeg severnog suseda. Završilo se kao u bajci: devojke su postale senzacionalne prvakinje Evrope i svojim iskrenim radovanjem ispisale košarkašku istoriju ove zemlje. Jedina koja je u trenucima slavlja bila ozbiljna jeste njihova selektorka Marina Maljković.

NA USIJANOJ TRENERSKOJ STOLICI: Ume ona da sakrije svoje emocije, ali u njoj sve kuva, vri. Pripada onoj retkoj sorti ljudi koji ne dozvoljavaju da iz njih pokulja ni sreća ni tuga. To je verovatno dobro za košarkaškog trenera koji sve vreme sedi na stolici čija je voltaža ravna zloglasnoj električnoj. Pre nekoliko godina, kada sam razgovarao sa njom, Marina je objasnila taj svoj stav: „Kako da se smejem kad mi je u glavi strategija, kako će ko da odigra, na koji način se suprotstaviti protivniku. Previše je briga da bi se našlo vremena za osmeh.“

Njen otac Božidar Maljković bio je četiri puta klupski šampion Evrope. Marina se u 34. godini prvi put okitila titulom najbolje na Kontinentu, ali u reprezentativnoj konkurenciji. I pored Božinog imena i reputacije, on nije iza sebe ostavio utabanu stazu kojom će krenuti njegova ćerka. U tinejdžerskom uzrastu je maštala da postane novinarka, ali to je bila valjda jedina ideja u njenom životu na kojoj nije istrajala, na svu sreću. Negde u „malom mozgu“ ostali su joj dugi i česti razgovori koje su u njenoj kući vodili Boža i njegov veliki prijatelj Bogdan Tanjević, takođe proslavljeni trener. Već sa 16 godina postala je „assistant coach“ u jednom malom pariskom klubu, u kome je tada i igrala i bila najbolji strelac.

Dve godine kasnije, 1999, Božidar Maljković je bio trener u španskoj Unikahi. Počelo je bombardovanje Jugoslavije, ko se zatekao u inostranstvu zahvaljivao je bogu što je daleko od bombi, a ko je mogao da nekako zbriše odavde – nije oklevao. Jednog prolećnog dana te 1999. godine Marina je šokirala tatu Božu i mamu Gocu rečima: „Odoh ja za Beograd!“ Roditelji su verovali da je otišla da upiše psihologiju, a ona je tajno upisala – trenersku školu. Kasnije se sećala tih godina: „Taj period života nikada neću zaboraviti. Imala sam veliko društvo. Prvo smo se nekoliko meseci redovno viđali i družili kod mene u stanu, a onda smo sledeće godine neprekidno izlazili. Tada sam zatvarala splavove, kafane, diskoteke. Uopšte mi nije krivo zbog takvog načina života, na vreme sam se istutnjala. Uživala sam, kao što i sada uživam, pre svega u tamburašima. Dešavalo se nekad da ih satima držim za stolom, čašćavam, pevam sa njima.“

Veruje li neko da je zaista tako tulumarila ona plavokosa devojka na klupi srpske reprezentacije kojoj nijedan mišić na licu ne zaigra u trenucima kad sestre Dabović ili Sonja Petrović ispisuju istoriju? A živa je istina, jer kod Marine nema ničeg polovičnog. Sve radi punim srcem, puno radno vreme. „U pitanju su posvećenost i spremnost da 24 sata dnevno budeš na raspolaganju. Drugačije se ne može. Imam sreću da me igračice prate, i to je dobro. Pre mnogo godina, kad sam započinjala trenerski staž u klubu Ušće, jedan naš poznati trener sa zaprepašćenjem je prepričavao kako me igračice slušaju. Suština je da kao trener u svim segmentima poznaješ košarku više od košarkaški najpismenije igračice. Kada si takav, onda i tim oponaša tvoj rad“, objasnila mi je kad smo razgovarali pre tri godine.

Počela je, gde bi drugo nego tamo gde i njen otac, u novobeogradskom Ušću. Ekipa je preskakala kategorije iz sezone u sezonu, čak je šest meseci radila i sa muškim timom, a onda su usledili veći izazovi: Hemofarm, Partizan, mlađe kategorije reprezentacije Srbije pa A selekcija, poslednje dve godine i francuski Lion. Iza nje ostaju rezultati: šest titula prvaka Srbije – sa Hemofarmom (dve) i Partizanom, plus četiri kupa, regionalna liga, dobar rezultat u evro-kupu… Pa onda polufinale na EP u Francuskoj, četvrtfinale na SP u Turskoj, Lion u evro-kupu… I kao kruna svega zlatna medalja na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj. U finalu je pobeđena Francuska, zemlja koja ima više ženskih košarkaških klubova nego Srbija registrovanih košarkašica!

EKIPA KAO PORODICA: Ničeg od svega toga ne bi bilo da se Marina Maljković nije prema svojim devojkama od početka postavila kao druga mama. Mada tek nekoliko godina starija od njih, spremno je podmetala i jedan i drugi obraz primajući udarce umesto njih. Znala je da po celu noć telefonom smiruje jednu koju je ostavio dečko ili drugu kojoj se otac vratio kući pijan i maltretirao majku. A šta tek reći za njene diplomatske veštine kojima je ubedila Sonju Petrović da posle šest godina ponovo obuče dres reprezentacije Srbije? Ili za način na koji je prihvatila naturalizovanu Amerikanku Danijelu Pejdž i prilagodila je ostatku reprezentacije. Čak toliko da je Danijela naučila ceo tekst himne „Bože pravde“ i pevala je glasnije nego ijedna druga devojka!

Kad god se slavilo, a ovih dana se slavi najviše, Maljkovićeva bi se pomerala u stranu i u prvi plan isturala igračice. Samo onaj ko bi joj prišao vrlo, vrlo blizu, primetio bi da joj ponekad zacakli oko, mada uvek spremno sakrije suzu. Muški se suzdržava, a kakva je žena od stila vidi se po pažljivo biranim firmiranim kompletima koje nosi na utakmicama. Uvek majica sa interesantnim motivom (u finalu u Budimpešti to je bio tigar), elegantan kostim i frizura „na juriš“, ali vidi se da se o svakom pramenu i te kako vodilo računa.

„Živeti pored mene, bez obzira na to da li su u pitanju kumovi, ljubav, prijatelji, veoma je teško upravo zbog moje posvećenosti košarci. Uvek me obraduju sitni gestovi pažnje, iskrenost, a najviše me povredi ljudska izdaja. Smatram da je ljubav međusobno davanje, znate po onom principu, dam ti dušu, uzmem ti dušu. Verujem da večna ljubav postoji, i srećna sam što vreme provodim sa kvalitetnim osobama. U mom emotivnom životu ne postoji situacija zbog koje bih žalila“, rekla je u jednom intervjuu Marina Maljković, dodavši da joj je najveća životna želja da se ostvari kao majka. „Čim to odlučim, za mene će taj događaj biti najvažniji na svetu, kao što je to sada slučaj sa reprezentacijom Srbije. Kada su mama Gordana i tata Boža u pitanju, njima je najvažnije moje zdravlje, jer su primetili da je količina problema sa kojima se susrećem kao trener prevelika, i teško ju je izdržati. Uživaju kad vide osmeh na mom licu, to im je dovoljno da budu srećni“, kaže trener evropskih šampiona.

Na svako pitanje o košarci spremno odgovara: „To je moj život. Nikada je ne ostavljam, čak ni kada sam na odmoru. To je moja filozofija, uvek morate da budete posvećeni tome i ja tu osećam zadovoljstvo. To je u meni.“

Godinama su je zvali „Božina ćerka“. Sad se situacija obrnula, pa njega nazivaju „Marininim tatom“. Igračice je smatraju mamom, a ona kaže da u reprezentaciji ima dvanaest sestara, ne samo Milicu i Anu Dabović. Baš lepa porodica.