Dug, dug, dug: A taman se ponadali
Ko je, bre, taj Džejms Ruf koji okleva da prizna da je Aleksandar Vučić, po sopstvenim rečima, veći MMF od MMF-a, pa sad, taj Ruf, cepidlači, traži dlaku u jajetu, trun u našem nenadremanom oku i, što je još najgore, rekao bih da mu ni najmanje nije „neprijatno koliko nam dobro ide“.
Pomenuti Ruf šef je tehničke misije MMF-a koja je napustila Beograd pre dva dana, a ovde je boravila radi kontrole „prolaznog vremena“ u trogodišnjem aranžmanu između srpske vlade i ove planetarne finansijske institucije. Kad se sabere sve što je rekao, zaključak je da će nam nešto o svemu tome reći u novembru, kad ponovo dođe ili se pojavi neki novi Ruf. Do tada – ništa!
Sada bi bilo umesno da premijer Vučić, na prvom mestu, pa naniže od ministara i raznih provladinih eksperata, sve do „ekonomskih analitičara“ koji se, na sramotu profesije, brukaju gotovo svakodnevno u zavaravanju naroda, uporno obnavljajući lagariju da se od vode može napraviti vino, te da će imati ko da Lazara podigne iz groba – prestanu da zamajavaju narod.
Stvara se opsena da nam je baš krenulo (čast struke spašavaju skeptici iz Fiskalnog saveta), ali ti pomaci koji se bezočno koriste u propagandne svrhe samo odvlače pažnju od glavnog problema.
A to je katastrofalno nizak rast društvenog proizvoda u 2015. od samo 0,5 odsto u odnosu na prošlu godinu koja je zbog poplava bila jako loša (pad od 1,8 odsto) što znači da nismo dosegli društveni proizvod iz 2013, 2012, pa i ranijih godina. U strateškim ciljevima bilo je upisano da u periodu od 2010. do 2020. godine Srbija treba da beleži prosečan rast od 5,6 odsto godišnje i već je sada jasno da je to neostvariv cilj, što znači da ćemo i dalje siromašiti u odnosu na okruženje. Toliko o liderima u regionu.
To ne znači da nećemo vraćati pare onima čije interese MMF prvenstveno zastupa. Uostalom, Ruf je u Beogradu lepo rekao: „Mi moramo da se postaramo da se sve stvari dobro uklope i razmotrimo putanju potrebnu da bi dug padao u narednom periodu. Filozofija programa je bila da se planira konzervativno i da, ako dođe do određenih ušteda, one budu usmerene ka smanjenju duga.“
Briga, dakle, Rufa za obećanja da će plate u javnom sektoru i penzije biti zbog pominjanih ušteda makar delimično povećane, ali pošto se „carska ne poriče“ neće MMF imati ništa protiv ukoliko aktuelna vlada održi Vučićevo obećanje i te pare namakne prodajom svega preostalog što još ima neku cenu – od obradive zemlje do Telekoma. Pošto će, kako procenjuje MMF, spoljni dug Srbije da raste još godinu i po dana, ta rasprodaja bi amortizovala strepnju poverilaca da će ostati bez svojih para, a ako nešto pretekne ostvariće se ona izreka da je sirotinji i komarac muzika. Muziku je Vučić već komponovao, a izvođači se sami nude da guslaju po srpskim medijima.
Plovi patka preko Save: Aktivisti i vlast
Čini mi se da politička apatija ima dublje uzroke osim okolnosti da je u proteklih gotovo dva meseca Srbija pretvorena u ekspozituru neke ekvatorijalne prašume. Malo ko se osvrće na političku retoriku i kad je reč o biseru – kosovske Albance smo u Briselu pobedili sa pet prema nula, a u arenu se ubacuju sve novi i novi gladijatori i izmišljaju nove igre za narod – ovaj put trka izbornih dvokolica u koju se nemoćna opozicija svako jutro sama upreže i vežba za prevremene opšte izbore kojih najverovatnije neće biti, osim ako se Vučiću nije osladilo da svakih trista dana obeležava sto dana nove vlade i da po tom osnovu tvrdi da ono što je bilo više ne važi.
Primećuje se, međutim, da je vlast na svim nivoima posebno osetljiva na one akcije kojima se ukazuje na njihove privredne i investicione aktivnosti. Tu se uostalom stalne lagarije najlakše mere a obećanja se duže pamte.
Tako je u subotu predveče, o čemu sam već pisao, rečna policija na Beogradskom karnevalu brodova članovima inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ oduzela natpis i privremeno im zabranila vožnju u defileu.
Kako navode iz inicijative koja se protivi sprovođenju projekta „Beograd na vodi“, njihovi aktivisti prethodno su zvanično prijavili svoje učešće na manifestaciji.
Pripadnici rečne policije prvo su prišli brodu na kojem su se nalazili članovi inicijative i tražili im da sklone natpis „Ne da(vi)mo Beograd“. Na krovu broda nalazila se i velika žuta patka, kojom ta inicijativa na svojim protestima poručuje da je projekat Beograd na vodi „prevara“.
Aktivisti su naveli i da su im pripadnici rečne policije rekli da ne smeju da koriste natpis „Ne da(vi)mo Beograd“ na karnevalu, jer je to „politička poruka“, a na pitanje da im objasne zašto su isključeni iz defilea, odgovoreno im je – „znate vi vrlo dobro zašto“.
Ometanje i zabrana ispoljavanja stava grupe građana oko ovog projekta sigurno nije ona kap koja bi prelila čašu nezadovoljstva, tim pre što do velikih, nacionalnih medija gotovo da nije stigla, ali jeste signal da vlast ne voli da joj se viri u poslovne knjige.
Oko tog projekta ima već puno sumnji i smutnji: neće da se gradi tri, četiri godine, nego deset puta duže, neće biti vredan tri i kusur milijardi dolara, već, za sada, deset puta manje, a što reče gradski arhitekta neće to biti kao na onoj maketi… Javnost nije upoznata sa ugovorom i sumnjam da će ikada biti, a za sada jedino funkcioniše kafana za koju se ne zna u čijem je vlasništvu, ali se zna da nije promotivni štand kako je navedeno u zahtevu da im se izda privremena dozvola.
Ja da sam nešto opozicija i da mislim da me čekaju izbori, klonio bih se takozvanih „krupnih tema“ i kampanju bih bazirao na ovakvim stvarima – jer, Srbija je jedna velika maketa i gradilište na mutnoj vodi.
Naših četvrt veka: Kako preživeti u demokratiji?
Tačno 29. oktobra, nedeljnik „Vreme“ obeležiće četvrt veka izlaženja. U narednim brojevima, pa sve do kraja godine, različitim tekstovima i manifestacijama obeležićemo ovaj vredni jubilej.
Planirali smo seriju tribina po Srbiji, očekujemo da počnemo 11. septembra u Valjevu, izložbe, koncerte redakcijskog benda „Džasmin i haubice“, seriju zanimljivih tekstova i brojeva pomerenih iz nedeljne rutine… Čitaoci će naravno o ovoj vrsti redakcijskih aktivnosti biti pravovremeno i iscrpno obaveštavani.
Kad pogledate našu sabraću koja su kako-tako, makar po imenu, preživeli herojsko doba borbe za višestranačje i medijske slobode, utvrdićete da je samo „Vreme“ opstalo toliko dugo kao medij veran ideji prvog broja, onog od pre 25 godina.
Snježana Milivojević u svojoj najnovijoj knjizi Mediji, ideologija i kultura piše: „Istraživanja medija u tranziciji pokazuju da mediji teško mogu biti nosioci promena u nedemokratskom društvu i da najteže obavljaju ulogu kontrolora vlasti u procesu demokratske konsolidacije. Iz tog ugla, veoma je zanimljiv ‘slučaj’ nezavisnih medija u Srbiji, koji su imali izuzetno važnu ulogu i ogromnu međunarodnu podršku u vreme nedemokratskog režima, ali posle promene vlasti nisu uspeli da postanu podjednako važni u demokratskom društvu. Zašto su nezavisni/kritički mediji preživeli diktaturu, ali je neizvesno hoće li preživeti u demokratiji, pitanje je koje još nije istraženo.“
Što se „Vremena“ tiče – preživeli smo, ako je ovo, naravno, demokratija.
