Još uvek u raljama vlasti

„Znate, najlakše je sedeti u toploj sobi ili kibicovati odnekud i dobacivati. A neko mora da donese odluke, upravo zato što znam da će neko u budućnosti da me pita ‘a zašto je smanjena cena Telekoma, kad ste mogli da dobijete toliko i toliko’. I to će da rade isti oni, a to je 99 odsto različitih komentatora, lažnih analitičara i svih ostalih, koji su sve vreme govorili kako je to nacionalna veleizdaja, kako smo se, eto, mi dogovorili sa ne znam kim da to preprodamo, da stavimo pare u svoje džepove. Hoće li sad bar da kažu, izvinite, lagali smo?“ Mada deluje kao da je odgovarao sebi samom u verziji iz 2011. godine, Aleksandar Vučić je na ovaj način obrazložio odluku svoje vlade i Komisije za privatizaciju Telekoma (odluku koja je, po njegovim rečima, bila jednoglasna) da se odbije ponuda neimenovanog američkog fonda za kupovinu većinskog dela Telekoma Srbije.

Po Vučićevim rečima na konferenciji za štampu od 11. decembra po podne, dana kada je ponuda bila odbijena, ukupno je bilo šest ponuda za Telekom, od toga „jedna ozbiljna“, sa kojom je manje-više sve bilo u redu, osim cene. Tog decembarskog prepodneva, kada je odložio saopštavanje odluke za po podne, Vučić je rekao: „Da smo dobili sto miliona veću ponudu, odmah da vam kažem, bez razmišljanja bih prihvatio, a ovako se još lomimo.“ Do popodneva, očito, tih željenih dodatnih sto miliona nije bilo ponuđeno, i akcionarsko društvo Telekom Srbija je ostalo u većinskom vlasništvu Republike Srbije (58,11 odsto akcija).

ŠTA DALJE: Pre konačnog odbijanja, u medijima su cirkulisale dve opcije – „Novosti“ su u oktobru pisale da je američki investicioni fond Apolo dao ponudu od 1,2 milijarde evra za 58 odsto akcija Telekoma, sa ciljem da „sredi“ kompaniju i preproda je Dojče Telekomu za dve godine. „Danas“ je sredinom novembra objavio da je Kolbek kapital, takođe američki investicioni fond, ponudio 1,47 milijardi za 58 odsto Telekoma, da je to „za oko 170 miliona evra više od sledeće ponude po visini“, kao i da „država ponudu Kolbeka smatra zadovoljavajućom“. Inače, portal „Pištaljka“, koji se bavi istraživanjem korupcije, saopštio je sredinom novembra da je kompanija Lazard, savetnik Vlade Srbije u privatizaciji Telekoma, u sukobu interesa, s obzirom da je fond Apolo strateški partner Lazarda od 2008. godine. U kupovini Telekoma Srbije, Apolo je nastupao zajedno sa Telekomom Slovenija.

Ipak, očito, ništa se od ovih medijskih predviđanja nije ostvarilo. Vučić nije želeo da kaže ko je bio taj najbolji ponuđač, niti koja je to cena njemu bila 100 miliona evra ispod prihvatljive – kažemo „njemu“ jer je 11. decembra pre podne takođe izjavio da ne pamti da je bio u „takvoj vrsti nedoumice i u takvoj situaciji da veoma teško donese odluku kao što je ova“, a i zaključio je da Telekom jeste jedan od naših nacionalnih resursa, mada „svakako nije naša srebrnina i ne vredi koliko smo mi pričali, ali ne vredi ni malo“.

Nakon propale prodaje, premijer je objasnio da će Telekom morati da se reorganizuje kako bi mogao da „pobeđuje na tržištu“. To bi, po njegovim rečima, značilo da će u kompaniju biti uveden profesionalni menadžment „verovatno po ugledu na ono što je urađeno u Železari Smederevo“, ali „da o tome nije dovoljno razmislio“ jer je svu pažnju usmerio na privatizaciju. Ujedno je najavio i podizanje performansi Telekoma u naredne tri-četiri godine, kada bi ova kompanija trebalo da vredi više nego danas. Sutradan se uključio i ministar Vulin, najavljujući smanjenje broja zaposlenih, kao i druge rezove, „jer je to jedini način da to preduzeće opstane“, dodajući da veruje da u vezi sa otpuštanjem neće biti otpora i sukoba jer su predstavnici sindikata toga svesni. „Da je privatizovano, time bi se bavio neko drugi, ali pošto nije – time će se baviti država, ali će se baviti kao najbolji menadžer na svetu, sa prvenstvenim ciljem da to bude uspešno i jako preduzeće koje će morati da se nosi sa ogromnom konkurencijom na tržištu“, izjavio je Vulin na Pinku, a preneo Tanjug.

POVEST: Nakon sveg ovog vajkanja i izjava koje bi više pristajale sveže izabranoj vlasti, a ne onoj koja je na funkciji već tri i po godine i koja je bezbroj puta do sada mogla da uvede i profesionalni menadžment, i da smanji broj zaposlenih i poveća efikasnost, i sve tome slično, ostaje pitanje: a zašto Vučić nije prodao Telekom Srbija? Vučić, a ne Vlada Srbije, jer opet, kao i u mnogim prethodnim slučajevima, i ovde deluje da se ona „jednoglasna“ odluka Vlade i Komisije za privatizaciju Telekoma sastojala od jednog jedinog glasa. No, vratimo se prodaji: veliki put su prešli i Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka od proleća 2011. i pokušaja privatizacije Telekoma od strane vlade Mirka Cvetkovića i Demokratske stranke. Dok je trajalo natezanje između Vlade Srbije i Telekoma Austrija o minimalnoj ceni koja bi bila prihvatljiva za 51 odsto Telekoma, SNS je podneo krivičnu prijavu protiv predsednika vlade Cvetkovića i pojedinih članova vlade zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj i izvršili delo prevare u procesu prodaje Telekoma. „Branićemo Telekom od prodaje na sve moguće demokratske načine. Ne isključujem mogućnost da organizujemo živi štit oko zgrade teleoperatera kako bi se sprečila njegova prodaja“, izjavio je krajem aprila Vučić, tada zamenik predsednika SNS-a.

Pravni tim SNS-a u sastavu Dejan Đurđević, Vladimir Cvijan i Marko Đurić sastavio je krivičnu prijavu u kojoj je navedeno da su predstavnici Vlade Srbije „prilikom prodaje Telekoma predlagali, donosili i sprovodili odluke koje su višestruko štetne za državu Srbiju i građane“. Današnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije optužio je DS da namerava „da novac od prodaje Telekoma Srbija zloupotrebi zarad očuvanja svog položaja“, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je izjavila: „Pošto su varali građane u prethodnom izbornom ciklusu, sada će najprofitabilniju kompaniju prodati da bi tu laž makar donekle pretvorili u realnost, pa, ako mogu, da tako potkupe građane za sledeći predizborni ciklus.“ Podsetimo, sve ovo se događalo u aprilu 2011, za vreme štrajka glađu Tomislava Nikolića koji je trebalo da potraje „sve dok Boris Tadić ne raspiše izbore“. Tri i po godine kasnije, u januaru 2015, Vučić je naveo da ćemo „dobiti najveću cenu u istoriji koju je Telekom mogao da dobije“, te da će cena biti „dramatično veća od one koja je ponuđena 2011. godine, kada su neki to pokušavali pre izbora da rade“, a sve kao posledica toga da je Srbija postala stabilna ekonomija, „što se vidi po izveštajima međunarodnih institucija i zapadnih zvaničnika“.

KOLIKO VREDI TELEKOM: Odgovor na ovo pitanje je brutalno jednostavan – vredi onoliko koliko kupac hoće da ga plati, a sve ostalo je spisak lepih želja prodavca. U 2011, Vlada Srbije tražila je 1,4 milijarde evra za 51 odsto vlasništva Telekoma Srbija. Jedini ponuđač bio je Telekom Austrija, koji je u martu 2011. ponudio 950 miliona i 450 miliona evra investicija. Nakon što ova ponuda nije prihvaćena, Telekom Austrija je početkom maja 2011. ponudio 1,1 milijardu evra za 51 odsto, ali od toga 800 miliona evra odmah, a ostatak od 300 miliona da se isplati do 2020. godine. Dakle, tada je kupac bio spreman da plati 1,1 milijardu za nešto više od polovine kompanije, što znači da je celokupna kompanija tada procenjena na oko 2,16 milijardi evra, minus dugovi, koji su bili poveliki, verovatno preko pola milijarde – na primer, u 2006. godini Telekom Srbija je napravio poveću akviziciju kupivši Telekom Srpske u BiH za 646 miliona evra, iznos koji je posle godinama vraćao.

Kakva je situacija sada? Prema Due Diligence izveštaju francuske kuće Lazard Freres, koji je bio završen u junu ove godine i namenjen Vladi Srbije upravo povodom nedavno izjalovljene prodaje Telekoma, neto dug cele grupe Telekom Srbija (dakle, Telekoma i firmi u njegovom vlasništvu) na kraju 2014. godine iznosio je 322 miliona evra. Vučić je na konferenciji izjavio da je, za razliku od 2011, kada je Telekom bio procenjen na 4,8 puta EBITDA (Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization), američki fond procenio Telekom na šestostruki EBITDA. Prema Due Diligence izveštaju, konsolidovan EBITDA je u 2014. bio 46,5 milijardi, pa bi onda prema tome ceo Telekom vredeo skoro 280 milijardi dinara, ili skoro 2,31 milijardu evra, a državi bi, po ovoj računici, za 58,11 odsto trebalo da pripadne 1,34 milijarde. Kada se od 2,31 milijarde oduzme dug, dobija se vrednost od oko dve milijarde, pa se još jednom postavlja pitanje: zašto Vučić nije prodao Telekom? Šta bi mu značilo da je dobio još 100 miliona, pa da ga proda za 1,44 milijarde? Mobtel je 2006. prodat za dvanaestostruki EBITDA, ali to je bilo neko prošlo vreme, pre finansijske krize, mada su se Miroslav Mišković i njegov internet tim pohvalili kako je te iste 2011. Maxi prodat za 11,8 puta EBITDA. Možda ključ leži u činjenici da bi kakav investicioni fond, vođen logikom profita, zauvek prekinuo praksu zloupotrebe Telekoma u političke svrhe. Nestalo bi uzimanje kredita da bi se uplatilo 10,4 milijarde dinara dividende u januaru jer su vlastima potrebne pare, mada se još ni ne znaju poslovni rezultati za prethodnu godinu; ne bi se zaposlenima jednokratno uplaćivao 701 milion dinara bonusa pred izbore; nestalo bi sponzorisanje, pomaganje i saradnja sa mnogim podobnima; nestalo bi partijsko zapošljavanje, kičma i ove i prethodne vlasti.