Otimanje o Đinđića

Prošlo je trinaest godina od kada je ispred Vlade Srbije ubijen premijer Zoran Đinđić. Iako za vreme svog života nije bio popularan, nakon smrti postao je simbol bolje Srbije, simbol koji svi svojataju i na koji se razni pozivaju. Živi su ostali da se sećaju, ali i da stvaraju i koriste iskonstruisana sećanja onako kako im odgovara. Ta potreba da se otrgne i uzme za sebe nešto od svega dobrog što danas u Srbiji Zoran Đinđić predstavlja ide dotle da pojedinci, pa i neki mediji, porede Zorana Đinđića sa Aleksandrom Vučićem, čovekom koji je samo pre koju godinu prelepljivao table sa imenom Zorana Đinđića onima sa imenom Ratka Mladića. I kao što to obično biva, mnogi žale, a mnogi i lešinare.

O tome kako se stvara(la) slika o Zoranu Đinđiću, šta način na koji ga se sećamo govori o našem društvu, koje sve grupe pokušavaju da ga koriste, čega je on sve danas simbol, razgovaramo sa Željanom Tunić, doktorantkinjom Univerziteta „Fridrih Šiler“ u Jeni. Tema njenog doktorskog rada je „(Re)konstrukcija sećanja na Zorana Đinđića u Srbiji“.

„Za sociologa Todora Kuljića je politička instrumentalizacija nakon Đinđićeve smrti paradigmatska, dakle može da služi kao prototip tanatopolitičkih praksa. Jedna od glavnih teza Kuljićeve knjige Tanatopolitika, u kojoj govori o političkoj upotreba smrti odnosno mrtvih je ta da za sadašnjost nije presudno ko je bila ta ličnost već koliko živi, određene političke i ostale grupe mogu da učitaju i iščitaju sadržaje koji su njima od koristi da bi aktivirali druge za neki svoj projekat. Konstanta je kada se govori o teoriji kulture sećanja da je naš odnos prema prošlosti zavisan od onoga šta želimo od budućnosti. Kod Đinđića postoje različite ideje koje se mogu iščitati iz njegovog života i dela, a razni to i koriste“, kaže Željana Tunić.

„VREME„: Kada govorimo o (re)konstrukciji sećanja na Zorana Đinđića i upotrebi tog sećanja tokom svih ovih godina, može li se povući linija između upotrebe i zloupotrebe?

ŽELJANA TUNIĆ: Problem smrti je uvek problem živih. Sartr duhovito kaže da je problem kada smo umrli taj što smo prepušteni živima bez mogućnosti da se branimo. Što smo poznatiji, to je veći krug živih koji nas spominju. Očito je da se Đinđićevo ime obilato upotrebljava i da ga upotrebljavaju razni. Ali pitanje koje se stalno postavlja – ko je onaj koji ima prava da ga upotrebljava, dakle njegov „pravi naslednik“, i gde je granica zloupotrebe – donekle je pogrešno jer prihvata logiku koja poručuje „ja sam pravi i jedini interpretator lika i dela Zorana Đinđića“. A ovo tvrde mnogi. Naravno, postoje oni čija je upotreba Đinđića problematičnija, ali to više govori o srpskom društvu danas i o tome koliko je ono spremno da brzo zaboravlja. Pa su se tako mnogi koji su bili „u prvim redovima“ na sahrani Slobodana Miloševića, sada premestili u prve redove kada je reč o komemoracijama Zorana Đinđića. Basara to objašnjava kao srpsku nekrofiliju. Za mene je to fenomen na kome se dobro vidi tanatopolitika, dakle kako mrtvi „služe“ živima, uglavnom političarima.

Opseg grupa koje su se nakon njegove smrti pozivale ili se još pozivaju na njega zaista je veoma širok…

To nije neočekivano iz dva razloga. Sa jedne strane, zato što Đinđićevo ime poseduje značajan simbolički kapital – o tome govorim detaljno u svome radu – tako da se s njegova upotreba isplati. Sa druge strane, širok je spektar ideja koje je Đinđić pokrivao svojim delovanjem i retorikom otkad je bio politički aktivan, tako da je mnogima moguće da se pozovu na neku njegovu izjavu ili postupak. Tako će oni koji sebe nazivaju patriotama da se pozivaju na ono što je govorio devedesetih ili pred kraj mandata, kada je pričao o srpskim interesima, zauzimao se za pitanje Kosova… S druge, sasvim suprotne strane, pripadnici dela nevladinog sektora će da se fokusiraju na njegovu spremnost da se suoči sa prošlošću, da priča o krivici Srbije… Time on postaje simbol za suprotne ideje i to je specifičnost Đinđićevog slučaja.

Ipak, ako naglašavamo isključivo jedan aspekt neke ličnosti koji odgovara onome što mi zastupamo, a zanemarujemo sve druge, koliko je to pošteno prema osobi koju „koristimo„?

Ako posmatramo tako, sećanja najčešće i jesu neka vrsta zloupotrebe. U odabiru, koji je naravno vrlo selektivan, dosta toga izbledi. To je karakteristika stvaranja odnosa prema istorijskim figurama. Kod Đinđića je dodatni problem što je sve tako sveže. Vrlo brzo nakon smrti on se istorizovao, krenulo se odmah sa pričom o njegovom značaju kao istorijske ličnosti. Tako da ta distanca koja je često potrebna, kako zbog nekog kritičkog preispitivanja ili izgradnje potpunije slike, tako i zbog opasnosti (zlo)upotreba, u ovom slučaju nije postojala. Antropološkinja Gordana Đerić je među prvima, ako ne i prva, pisala o stvaranju mita o Zoranu Đinđiću. Možda zvuči preterano kada kažem da je skoro svaka grupa danas, po meni, problematična zbog te postavke da su jedini, pravi naslednici puta kojim je Đinđić krenuo, a u tome naravno vrlo lako i selektivno biraju određene i brišu različite druge aspekte.

Tako ga oni koji se pozivaju na njegovu jasnu proevropsku orijentaciju i spremnost za suočavanje sa prošlošću često predstavljaju kao nekog ko je bio anacionalan, izbleđujući čitavu retoriku i konkretne postupke još od nastanka Demokratske strane, kada je govorio o srpskim zemljama, o tome kako Republika Srpska i RS Krajina treba da postanu deo jedne države… Sa druge strane, Đinđić je pozitivan i važan simbol u Sandžaku za sve koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, jer im je dao veća prava, održavao dobre odnose sa njihovim predstavnicima…

Na koji način se ličnost političara koji za života nije bio popularan – neka od istraživanja nekoliko meseci pred smrt govore da je negativan stav o Đinđiću izrazilo više od polovine ispitanika – odjednom pretvara u moćan simbol? Kako se ta slika o njemu tako snažno preobratila?

Pre svega, to zapažanje mogu da potvrdim. Jedan engleski novinar je komentarisao da su Srbi voleli da mrze Đinđića. Istraživanje koje spominjete takođe pokazuje koliko je malo imao podrške. Zanimljivo je da je nakon atentata ponovo vršena anketa koja pokazuje da je broj ispitanika koji imaju negativan stav o Đinđiću pao na manje od 10 odsto. Pitanje kako je to moguće i mene je dugo okupiralo. Objašnjavam ga sa dva aspekta. Sa jedne strane, tanatopolitički, o čemu smo prethodno razgovarali. Dakle, određene grupe imaju svoje agende i za te svoje ciljeve koriste i Đinđićev simbolički kapital i grade što idealniji sliku o njemu jer time sebi pomažu. Ali interesantno je, a to je i vaše pitanje, otkud taj simbolički kapital, dakle, kako je uopšte moguća ta radikalna promena slike o Đinđiću. Ja smatram da to ima i svoje tanatološke uzroke, dakle, objašnjavam to odnosom ljudi prema smrti.

Već po gore spomenutoj anketi vidi se da je atentat uticao na tu promenu. Ali nije to samo atentat već i sve ono što mu je prethodilo i sledilo. Važna je činjenica da to nije bio prvi pokušaj atentata na njega. Nakon prvog puta on je izjavio da se ne plaši smrti i da ga neće zaustaviti oni koji žele da zaustave promene u Srbiji, to jest da zaustavljajući njega neće zaustaviti promene. Time je već stvorena osnova te slike o njegovom svesnom mučeništvu. Nečiji otac, muž, sin se svesno žrtvovao, znao je da je u opasnosti, ali mu je njegova „misija“ o „boljoj budućnosti Srbije“ bila važnija od sopstvenog života. Drugo, atmosfera pred atentat je bila mučna, neki su najavljivali strašnim asocijacijama njegovu smrt… Ubijen je pred zgradom Vlade Srbije, u centru moći jedne države ubijen je njen premijer i tu je simbolika mesta jako važna. A i to što je negativan stav o njemu bio tako rasprostranjen ide u prilog slici proroka neshvaćenog u svojoj zemlji. Zatim, i medijska strana je vrlo važna. Svi ti dani su bili medijski propraćeni i to su slike koje su se urezale ljudima. Od momenta kada je pucano na Đinđića pa sve do sahrane gledaoci su imali priliku da prate događaje, bili su na neki način očevici. Do 2008. godine Đinđićeva sahrana je bila najgledaniji događaj u Srbiji. Čitav taj period je postao centralno mesto komunikativnog sećanja Srbije. Svi se sećaju, takođe, i vanrednog stanja koje je vladalo, kao i osećaja ugroženosti, osećaja da se sistem obrušava. Simbolička poruka koja je na taj način poslata bila je izuzetno jaka.

A neku ulogu igra i to što je vreme nakon njegove smrti postalo vreme izneverenih očekivanja? Za njegova života još se nismo bili razočarali.

Da, on je bio kratko na vlasti i nije bilo prilike da se pokaže da li je njegov „projekat“ ostvarljiv. Za sve sa kojima sam razgovarala taj period je praćen nekom nostalgijom. Pre toga je urušen jedan truli sistem i to novo što je trebalo da dođe; kada je trebalo da počne, već je prekinuto. Taj entuzijazam i energija koji su vladali u društvu više se nisu ponovili i sve se to asocira sa Zoranom Đinđićem. On je i simbol budućnosti, simbol nade u bolji život, simbol Srbije 21. veka… A to je pozitivna predstava koja može svašta da znači. Razni su uvideli taj potencijal i krenuli su da grade slike o Đinđiću u interpretaciji koja njima odgovara. On je simbol koji se i dalje gradi.

Čega je danas Zoran Đinđić simbol?

Raspon ide, kao što sam već govorila, od toga da je on simbol jednog anacionalnog Evropljanina, građanina, kosmopolite kome su najvažnije određene, pre svega građanske, vrednosti do nacionalističke simbolike u kojoj se on „otkriva“ kao pravi neshvaćeni patriota. Posebno se poslednji period njegovog života tumači u tom nacionalnom ključu. Zatim, važno je istaći i da se posmatra kao veliki antikomunista, kao neko ko je pokrenuo određene procese rehabilitacije i raskrstio sa komunističkim nasleđem.

Bavite se kulturom sećanja, mestima sećanja na Đinđića, analizom govora o njemu, komemoracija, medijskim diskursom… Pošto je selektivnost sećanja uvek povezana sa onim što hoćemo od sutrašnjice, šta sve ovo govori o nama, a šta o Zoranu Đinđiću?

Bavim se topografijom sećanja, konkretnim mestima gde je njegovo ime markirano, ali i mestima sećanja koja nisu konkretna već postoje u smislu simbolike koju ta ličnost popunjava.

Kada je reč o komemoracijama, one više govore o dnevnoj politici nego o samom Đinđiću. U toj upotrebi, dnevnopolitičkoj, to svakako grubo zvuči ali se Đinđić koristi kao „potrošna roba“, neko ko će političarima pribaviti političke poene ili ih legitimisati na neki način. Mada, iako je često prisutna idealizacija, bilo bi preterano reći da je on postao nedodirljiv, jasan simbol čije je preispitivanje tabu. Sećanje na njega je živo, ono nije konzervisano i okamenjeno, već je to proces koji i dalje traje. Uzmimo za primer ulice sa njegovim imenom. Nekada su one mesta vandaliranja, ploča se precrta, oboji, skine, kao što je to slučaj u Novom Sadu i Kragujevcu. Ili su se neke ulice ponovo preimenovale, pa ne nose više njegovo ime. Kao što Đerić kaže, sećanje na Đinđića je fragmentarno ili radikalno podeljeno. Još uvek postoji dosta konfliktnog sećanja i različite grupe se neuspešno bore da ga monopolizuju, odnosno monopolizuju sećanje na njega.

Što Demokratskoj stranci nije uspelo. Koliko je taj neuspeh uticao na pretenzije svi drugih da pokušaju da ga prisvoje?

Da, to je problem koji ima Demokratska stranka. Dosta ljudi koji su bili bliski Đinđiću izašli su iz DS-a i osnovali svoje stranke. Onda oni naravno sebe proglašavaju pravim naslednicima i čak svoje izlaženje iz stranke objašnjavaju na taj način. Kako DS u tom pokušaju monopola nije uspeo, to je oslabilo granice upotrebe imena Zorana Đinđića.

Već ste dugo u Nemačkoj. Zoran Đinđić se često spominje i u tom duhu – kao neko ko je imao odlične odnose sa tom zemljom. Kakva je sad slika Đinđića u Nemačkoj i koliko je on uopšte prisutan?

On danas nije prisutan u nemačkim medijima, samo kratko kada je bila desetogodišnjica smrti. Mladi u Nemačkoj većinom ne znaju ko je on. Ali u vreme dok je bio premijer, bio je jako popularan… Naravno, 5. oktobar a potom i izručenje Miloševića Hagu našlo je veliku podršku nemačke javnosti. Svakako, i tema atentata je bila medijski prisutna. Ipak, on se i dalje spominje u određenim akademskim krugovima i tu se mogu naći grupe koje imaju jako pozitivan stav o njemu. Baš mu je Univerzitet u Jeni posthumno dodelio Nagradu za međunarodno razumevanje i borbu za ljudska prava. Svakako postoji dobra osnova za građenje Đinđića kao simbola dobrih odnosa između Nemačke i Srbije.