Srbija mora da uvede nove lekove

U poslednjih pet godina praktično nijedan lek nove generacije nije ušao na pozitivnu listu lekova Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), a više od 150 zahteva je na čekanju. Ministarstvo zdravlja najavilo je da će poboljšati dostupnost savremenih lekova u Srbiji kroz uvođenje tzv. posebnih ugovora, ali naglašava da je za dugoročno prevazilaženje ovog problema, koji dotiče veliki broj pacijenata u Srbiji, potrebno sistemsko i sveobuhvatno rešenje.

Upravo je to bila tema stručnog skupa održanog prošle nedelje u organizaciji magazina „Diplomacy & Commerce“, u saradnji sa britanskim „Ekonomistom“ – kako unaprediti dostupnost inovativnih terapija i obezbediti savremenu i efikasnu listu lekova. Na događaju pod nazivom „Koliko smo blizu savremenom lečenju u Srbiji?“ govorili su svetski stručnjaci sa Univerziteta Harvard i Korvinus. Razgovarali smo sa prof. dr Džonom Mekdonouom, profesorom na T.H. Čen Fakultetu za javno zdravlje na Univerzitetu Harvard, na katedri za Zdravstvenu politiku i menadžment o njegovom iskustvu u izradi i implementaciji zakona i uvođenju inovativnih lekova na tržištu. Naime, profesor Mekdonou je učestvovao u izradi i usvajanju Zakona o dostupnoj zaštiti (tzv. ObamaCare programa) na poziciji višeg savetnika za nacionalnu reformu zdravstva u Odboru za zdravlje, obrazovanje, rad i penzije. Profesor Mekdonou je na skupu predstavio rezultate nezavisne evaluacije PVA sistema koji su realizovali strani i domaći stručnjaci.

„VREME„: Koliko je Srbija daleko od savremenog lečenja?

DŽON E. MEKDONOU: Poboljšanje zdravstvenog sistema u Srbiji, posebno u smislu mogućnosti uvođenja raspoloživih novih lekova i predstavljanja modela državne efektivne i efikasne liste lekova na tržištu, spor je proces sa kojim se suočavaju mnoge države. To nije neuobičajeno, ali postoji rešenje kroz primenu sistema vrednovanja lekova – PZT (procena zdravstvenih tehnologija). Procena zdravstvenih tehnologija je sistemski alat koji omogućava evaluaciju zdravstvenih tehnologija, analizirajući njihovu kliničku efikasnost i pristupačnost. Ova metoda je razvijena u mnogim državama poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske i većina vodećih EU ekonomija prošla je kroz formalni proces uvođenja i odabira novih lekova, kliničkih procedura i medicinskih sredstava koji će država finansirati.

Kako ocenjujete srpski zdravstveni sistem?

U poslednjih 25 godina Srbija je značajno napredovala, opala je stopa mortaliteta dece i životni vek stanovništva se produžio, i uložen je napor da se sistem modernizuje. Ali, svi žele bolju i adekvatniju medicinsku negu u svim sistemima… U modernom svetu postoji pritisak da zdravstveni sistem, za čije je održavanje potrebno mnogo više novca nego što to ekonomski rast dozvoljava, bude prioritetnije u odnosu na infrastrukturu, obrazovanje. Velika je tenzija između zdravstvenog sistema i svih drugih oblasti kad je reč o usmeravanju novca iz državnog budžeta. Farmaceutske i druge kompanije koje izbacuju nove tehnologije i medicinsku opremu vrše pritisak na tržište, te stoga vlada mora da ima strategiju o pravcima razvoja i vrednovanju lekova. Međutim, Srbija nije uvela nove lekove iako ima dobrih lekova koji se već decenijama primenjuju u drugim državama. Na primer, postoje lekovi za hepatitis C i HIV koji pokazuju odlične kliničke rezultate i štede novac, budući da pacijente drže podalje od bolnice i bolničkih troškova.

Srbija u poslednjih deset godina nije uvela nijedan novi lek na tržište u odnosu na EU koja primenjuje mnogo novih lekova. Indikatori stope smrtnosti u Srbiji govore da ljudi umiru od kardiovaskularnih bolesti, infarkta, raka pluća… Srbija bi trebalo ozbiljno da se pozabavi problemom pušenja u smislu makroefekata smanjivanja troškova i smanjivanja broja obolelih. U Sjedinjenim Državama je problem pušenja procentualno smanjen na 17 odsto odraslih pušača, dok je u Srbiji procenat odraslih pušača oko 33 odsto. Pušenje, dijeta i fizička aktivnost svakako su važni faktori. Sve strane u sistemu treba da sarađuju u korist zdravlja nacije, a pacijentima treba omogućiti informacije o dostupnosti lekova.

Šta vlada i institucije sistema mogu da urade da u okviru postojećeg budžeta poboljšaju zdravstvo?

Čini se da je Ministarstvo zdravlja posvećeno modernizaciji i poboljšanju sistema na svim nivoima i imaju prilično agresivan plan. Međutim, čini se da ima prostora za dodatni fokus i prioritizaciju. Postoje važne inovativne terapije i lekovi koje leče bolesti, a koji su dostupni svuda u svetu. Jedan od načina je PZT sistem koji funkcioniše u mnogim drugim zemljama.

Da li ste svesni stepena nepoverenja građana prema srpskom zdravstvenom sistemu i državi?

Imao sam studenta sa Harvarda, dr Predraga Stojičića. On mi je pričao o svom iskustvu i uverenju da u Srbiji svi doktori primaju mito ispod stola, a on je bio jedan od onih koji nikad nije primao mito i pokrenuo je inicijativu „Srbija u pokretu“. Verujem je da u svakom zdravstvenom sistemu najveći problem upravo poverenje. Imate vladu, pacijente, doktore, farmaceutske kompanije, kompanije koje nude medicinsku opremu i – niko nikome ne veruje. To je klasičan lanac nepoverenja. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u Srbiji ispitanici najmanje veruju političarima, a drugi na listi su lekari i celokupno zdravstvo. To je začarani krug, farmaceutske kompanije ne veruju vlastima da će proces uvođenja novih lekova biti transparentan i pravedan, vlada ne veruje kompanijama da isporučuju kvalitetna istraživanja o lekovima. Na primer, odvezete automobil na popravku kod automehaničara i ako se on pokvari posle dva dana, poverenje je izgubljeno. Poverenje je ključno prilikom reformisanja sistema zdravstva u kojem ljudi rade zajedno, i teško je ukoliko nema poverenja. Ronald Regan, bivši američki predsednik, govorio je: „Veruj, ali proveri“, ali ja bih je modifikovao u „Veruj i proveri“.

Boston Globe je pisao o General Hospital u Masačusetsu pre nekoliko meseci i to je imalo odjeka u javnosti. Reč je o praksi da hirurzi operišu više od jednog pacijenta u isto vreme. Na primer, u jednoj hirurškoj sali hirurg operiše slepo crevo jednog pacijenta, a u drugoj istovremeno operiše srce drugog pacijenta. Oglasile su se i druge bolnice da kažu da to nije neuobičajen postupak u hirurškoj praksi, ali ono što je bilo problematično je to što to niko od operisanih pacijenata nije znao. To je zloupotreba poverenja.

Kako je bilo učestvovati u ObamaCare programu?

Veći deo karijere proveo sam u državi Masačusets kao izvršni direktor organizacije za prava pacijenata „Zdravstvena zaštita za sve“ (Health Care For All), i radio sam na usvajanju Zakona o reformi zdravstvene zaštite te države 2006. godine. Predsednik Barak Obama je smatrao da je model reformisanja zdravstvenog sistema u državi Masačusets dobar. Pored toga, na izradi i donošenju zakona uspešno su sarađivali demokrate i republikanci, što je veoma neuobičajeno. Kada je 2008. godine započela reforma zdravstvenog sistema, predsednik Obama me je pozvao u Vašington DC da budem deo tima. Proveo sam dve godine u timu ObamaCare. U početku je bilo veoma pozitivno, svi su imali ideje o reformi sistema i kako da smanje budžetske troškove budući da je problem novca koji se izdvaja iz budžeta za zdravstvo u SAD mnogo veći nego u Srbiji – u Srbiji se za zdravstvo izdvaja oko 10,6 odsto od BDP-a, dok je u Americi 17,5 odsto. Ali, onda se 2009. godine postavilo pitanje koje sve reforme treba sprovesti i ko će to da plati, što je uvek najgori deo kad se sprovodi neki zakon. Jer, niko ne želi da plati, republikanci su bili da se to zaustavi, demokrate da se nastavi, tako da smo došli u škripac…

U poslednjih šest godina je bilo izuzetno teško u implementaciji toga zakona, došlo je i do Vrhovnog suda 2012. godine gde je tesnom većinom (5:4) izglasan zakon. To je bila najteža implementacija u skorijoj istoriji. Značajan pomak u ObamaCare programu je učinjen u smislu kvaliteta i dostupnosti zdravstvenog osiguranja svim korisnicima, ali taj sistem ne može da se primeni u bilo kojoj drugoj državi jer je skup i neefikasan.