Jedan kadar sa Izborne skupštine FSS-a održane u Staroj Pazovi u petak 20. maja treba zapamtiti: to je trenutak kada Tomislav Karadžić, dugogodišnji predsednik, predaje dužnost Slaviši Kokezi, novoizabranom predsedniku, uz zagrljaj i pokušaj tradicionalnog ljubljenja. Tole, kako Srbija tepa Karadžiću, čini se prijateljski zgrabi Kokezu, koji je manji od njega, privuče ga sebi, ali se njih dvojica ipak ne izljube. Izgleda kao da mu Tole nešto šapuće na uvo, ali lice sveže ošišanog Kokeze se ne menja.
On odaje utisak čoveka koji je na zadatku koji treba da izvrši. Ako treba da se zagrli sa čovekom koji ga je okarakterisao kao dilera i podvodača, uradiće i to, samo da se postupak izbora završi, da se bilo kako raskrsti sa čovekom koji je prethodnih osam godina vodio srpski fudbal i doveo ga bukvalno na najniže grane u njegovoj istoriji. Šta mu je Karadžić rekao, možda ćemo jednom saznati, ali to za Kokezu nije važno.
Od trenutka kada smo ga videli na ponoćnoj sednici uprave fudbalskog kluba Crvena zvezda u decembru 2012. godine, svima je bilo jasno da je ovaj „privrednik iz Beograda“ neka vrsta ličnog izaslanika Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade Srbije a danas predsednika Vlade Srbije u tehničkom mandatu, te da je jedino važno šta mu Vučić šapne.
SA MARGINE DO CENTRA: Te noći, kada se nacija suočila sa namerom „države“ da direktno preuzme kontrolu u FK Crvena zvezda, sreli smo se sa ovim „Srbinom iz Bosne“, relativno nepoznatom ličnošću i u svetu sporta, i u svetu privrede, i u svetu politike.
Od tada pa do danas, četiri godine docnije, Kokeza je prošao lagodan put od „blokovskog kafedžije“ do jednog od najuticajnijih ljudi u Srbiji, čoveka koji za Aleksandra Vučića obavlja važne i osetljive poslove, koji mu služi kao prenosilac različitih poruka ka raznim ljudima iz poslovne, medijske i političke zone, kao i čoveka koji je pokazao da je sposoban da vodi mnogo veće sisteme od kafane na Novom Beogradu.
Za kratko vreme, iskočio je iz sveta opskurnih ljudi sa margine u vrhove srpskog i regionalnog biznisa, a sada je i formalno seo na čelo saveza koji je deo najveće svetske sportske organizacije i otvorio sebi mogućnost da sedi u ložama najvećih stadiona na svetu, sa ljudima koje je do juče gledao na velikom plazma ekranu kupljenom u „Vin-vin“ prodavnici tehničke robe. Međutim, u Srbiji i regionu niko neće u njemu videti „autonomnu ličnost“ već izaslanika čoveka koji upravlja Srbijom, Aleksandra Vučića, dok će ga „u svetu“ gledati kroz ono što je kao nasleđe ostalo iza Tomislava Karadžića, koji je uspeo da za ljude iz srpske fudbalske čaršije obezbedi neko prepoznatljivo mesto u velikoj UEFA i FIFA priči.
Čini se da Kokezu ni to neće previše da pogodi jer ni po čemu do sada nije pokazao da je ličnost koja ima neke svoje ambicije, planove i vizije: izgleda kao puki izvođač radova izabran na kućnom tenderu, u zatvorenom postupku bez javnog poziva. Strpljenje i sposobnost da se kloni kamera i medija do sada su ga sačuvali od javnog odijuma i ima idealnu poziciju čoveka koga svi koji ga ne znaju potcenjuju, a vole i da mu se podsmehnu. Navijači Crvene zvezde možda u njemu vide čoveka koji će zacementirati dugogodišnju dominaciju kluba u domaćem prvenstvu, navijači Partizana smrtnog neprijatelja koji treba da radi na likvidaciji njihovog kluba, i ta „rascepljenost“ sigurno neće dovesti do onoga što je Kokeza poručio kada je izabran za predsednika: da javnost mora da bude ujedinjena oko reprezentacije, jer će tim tako uspeti da se kvalifikuje na naredno prvenstvo sveta u Rusiji 2018. godine.
Srpska fudbalska javnost ovim izborom je dodatno podeljena i samo nekim čudom može da se dogodi da svi budu zadovoljni izborom Kokeze. Kada se ima u vidu da on zaista ni po čemu nema reference za takav posao, budućnost loptanja u Srbiji ne izgleda svetla. Ako nekim čudom Srbija uspe da se kvalifikuje za SP, Kokeza će možda postati ličnost sa „autonomijom“ i čovek koji je nešto dobro uradio. Ako se to ne desi, i on će se svrstati u grupu onih koji su tu iz ličnih merkantilnih interesa, koji su došli u fudbal da ga dodatno očerupaju a za sebe obezbede lagodan život.
NAŠ ČOVEK U BELOM SVETU: Najlakše je danas ismevati izbor Kokeze za prvog čoveka srpskog fudbala. Taj sport je pao na tako niske grane da mrav koji se propne na zadnje noge može da se na tu granu popne. O tome šta je fudbal u Srbiji, šta on znači, zašto je važan, kome je važan i na koji način ispisano je toliko strana u domaćoj štampi da je to u rangu ekocida: toliko je šume posečeno da bi se odštampale priče o nečemu što odavno nema nikakvog značaja za društvo.
Kokeza, rođen u BiH 1977. godine, ne pada sa grane. Kao što vidimo i znamo, on je projektovan da bude prvi čovek Saveza jer se Vučić sa Karadžićem borio poslednje tri godine, i uprkos svim neuspesima reprezentacije i skandalima koji su ih pratili, nije uspevao da ga skloni iz fudbala. Na kraju, zavađeni neprijatelji su uz asistenciju zajedničkih prijatelja, verovatno iz Crne Gore, uspeli da se dogovore i da obave smenu vlasti uz poštovanje pravila. To nije mala stvar, uprkos činjenici da je posebna priča kakav je taj Savez, ko tamo sedi i po kojim kriterijumima.
Fudbal je odavno kriminalom zaražena oblast koja služi onima koji njime upravljaju, formalno ili neformalno, da šire svoj uticaj i da se bogate. Na sreću domaćih „fudbalskih radnika“, to je postao svetski standard, što su pokazale istrage vođene protiv nekadašnjih čelnika FIFA i UEFA. Najpopularniji sport na svetu, igra koja je najsličnija životu, oteta je od strane kriminalaca, alavih starkelja i bivših igrača, oteta od ljudi koji bukvalno žive za tu igru, da bi se oni bogatili.
Kako danas da se govori o tome da je srpski fudbal kriminalizovan kada su Sep Blater i Mišel Platini označeni kao neka vrsta „donova“ organizovanog kriminala u svetskom fudbalu, kako pričati o tome da će ovde biti nešto drugačije kada si deo sistema koji je u celini korumpiran i kriminalizovan? Da li to onda znači da je za srpski fudbal dobro ako ga vode ljudi koji su skloni „neformalnoj komunikaciji“, koji znaju kako da organizuju takmičenja tako da pobedi onaj za koga oni misle da treba da pobedi, a ne onaj ko je najbolji na terenu?
Kokeza, u tom kontekstu, izgleda kao najbolji mogući kandidat, kao čovek koji zna gde je došao i šta može da očekuje i koji će svojim iskustvom u neformalnoj komunikaciji moći više da uradi za srpski fudbal od nekog bivšeg proslavljenog igrača, koga svi znaju i uvažavaju, ali koji ne može da „stane na rep“ onome što jeste glavni problem fudbala u Srbiji.
A šta su najveći problemi srpskog fudbala, svi znamo: neregulisani vlasnički odnosi, neregulisan položaj menadžera, neregulisan položaj mladih igrača, nepostojanje osnovne stadionske infrastrukture, sporadični rat između Zvezde i Partizana i konstantno nasilje koje se vezuje za ovaj sport. Nedostatak rezultata je najmanje važna stvar u celom sistemu.
Paradoksalno, sve gore nabrojano je i najveći potencijal za onoga ko je u srpskom fudbalu, jer u toj magli je moguće da se mešetari i da se na malo ili nimalo uloženog novca zaradi značajno, što je trenutno vladajući model.
Za Kokezu je dobro jer iza Karadžića ostaje užas za koji je on odgovoran, jer je bio na čelu saveza osam dugih godina i što je puno stvari prikrivao: od nameštanja prvenstava, preko „slučaja Đenova“ do „slučaja dron“. Dani ispred nas će pokazati da li će Karadžić otići da uživa u svom hotelu u Subotici sa familijom, sa ordenom na grudima, ili će postati svedok saradnik u nekoj istrazi povodom raznih „kriminala“ u srpskom fudbalu.
ORTAK IZ KRAJA: I Kokeza zna da bez „šefa“ ne bi bio tu gde jeste. On je u prošlosti zadužio Vučića, bilo da je kod njega u kafani moglo da se ruča besplatno, bilo da je branio Vučića od policije na mitingu protiv Haga u leto 2008. godine. Kokeza je čovek iz drugog Vučićevog kruga, ako je porodica prvi, i ima važno mesto od dolaska na vlast nekadašnjih radikala u leto 2012. godine.
Vučić je znao da nagradi njegovu lojalnost time što je Kokezi dopušteno da uđe na svaka vrata u Srbiji, u svako javno preduzeće, ako ne on lično onda njegov izaslanik, i da upravlja poslovima nabavki na koje se godišnje u Srbiji troši značajan novac. Dovođen je u vezu sa poslovima koje vodi Slobodan Kvrgić, zvanični vlasnik preduzeća Prointer, koje se javlja u nekoliko inkarnacija, na način da je od njega kupio fabriku za proizvodnju nameštaja Eurosalon. Taj poslovni potez ga je bacio sa Save i Novog Beograda na Dunav i Palilulu, u zonu Luke Beograd, gde su sve te firme našle svoj „poslovni prostor“, kao i kompanija Alti iz Čačka, poznata po prodavnicama tehničke robe „Win-Win“.
Prointer je u poslednje tri godine postao glavni pobednik na brojnim tenderima u Srbiji uvećavajući svoj promet nekoliko puta. Od njih se kupuje i softver i hardver i tek bi neka naknadna analiza mogla da pokaže da li taj rast ima „političku pozadinu“, ili je čitav javni sektor u tom preuzeću video najkredibilnijeg dobavljača.
Osim što se bavio fudbalskim klubom Crvena zvezda, za poslednje četiri godine Kokeza je, na neformalnom nivou, postao „kralj tržišta IT sektora“, ali o njemu niste mogli da saznate više. Njegovo pojavljivanje u medijima bilo je isključivo vezano za fudbalske teme i to na način koji je njemu išao u prilog: od toga da je kao „uspešni privrednik“ doveo u FK CZ veliki broj „jakih“ sponzora, da je operativno kao potpredsednik kluba zapravo vodio klub i pitao se za sve, do toga da je i dalje odličan fudbaler i da igra u svom FK Brodarcu.
S druge strane, samo se nagađalo ko je on zapravo, ali se čini da to da li ima familiju, s kim ga viđaju po gradu, da li mu žena ili devojka radi u SDPR Jugoimportu i nije toliko važno, jer kada ljudi vide Kokezu, vide Vučića i uopšte nije važno u kojoj se od svojih inkarnacija on pojavljuje. Kokeza je s vremenom postao neka vrsta poslovnog fantoma, čoveka koji je svuda i u svakom poslu, posebno u IT sektoru, koji oličava novi poslovni poredak u Srbiji: ličnost od najvećeg Vučićevog poverenja sa dozvolom da upravlja ne samo procesima nabavki u javnim preduzećima, nego i da sa stranim kompanijama pravi dogovore oko zastupanja na domaćem i regionalnom tržištu.
S vremenom su iščilele priče da je povezan sa kriminalnim krugovima sa Novog Beograda, da je restoran Kontakt sedište kriminala, na čemu je posebno insistirao Tomislav Karadžić u danima kada se „branio“ od napada na sebe i želje Kokeze da ga smene po kratkom postupku. Karadžić je godinama unazad usmeravao svoj bes na Gorana Vesića, danas gradskog menadžera u Beogradu a ranije funkcionera FK CZ, koga je video kao svog glavnog neprijatelja. Kokeza je bio samo pridodat „toj ekipi“ koja je navodno organizovala i haos u Đenovi i nasilje na utakmici Srbija–Albanija u jesen 2014. godine.
Zbog Đenove se nije otišlo na prvenstvo Evrope 2012. godine, a zbog „drona“ na Prvenstvo Evrope koje startuje u junu 2016. u Francuskoj. Karadžićevi pokušaji da označi druge kao najodgovornije za propast srpskog reprezentativnog fudbala ostali su jalovi, jer on sam nije ponudio značajne argumente za to.
On je ipak otišao iz Saveza kao pobednik, jer je uspeo da sve svoje protivnike, osim Vesića, razume se, utera u sistem i da ih na neki način natera da ga smene na legalan način, na skupštini i uz prisustvo većine delegata. Pre nego što će postati predsednik saveza Kokeza je već bio „unutra“ kao potpredsednik, član Izvršnog odbora i predsednik Fudbalskog saveza Beograda. Kao da je Tole uspeo da ga kroz sistem malo privoli da se spuste napadi na njega lično i da mu se omogući „časno“ povlačenje.
ŠTA TREBA DA RADI KOKEZA: Srpska fudbalska javnost veruje da Srbija ima dobre igrače, ali da iz raznih razloga nema dobar tim i da zato nema uspeha reprezentacije. Ovo je jedan od mitova sa kojima će Kokeza morati da se nosi i da uradi nešto da spuštanju očekivanja „nacije“. Doveo je za selektora Slavoljuba Muslina, trenera koji je imao dobar rezultat u Crvenoj zvezdi i kome je malo nedostajalo da klubu vrati deo evropskog sjaja. Međutim, ponekad je to „malo“ upravo presudno, to je ono što razdvaja pobednike od gubitnika i pitanje je da li će Muslin zaista moći da odvede ovakvu reprezentaciju na SP 2018. godine u Moskvu. U to ime, za sve bi bilo bolje da se „spusti lopta“ i da se pokuša da se napravi tim koji može da igra fudbal koji će neko poželeti da gleda, što godinama nije slučaj. Ako se u tome uspe, možda je moguće i nadati se da bi Srbija igrala na velikom takmičenju.
Da bi se do toga došlo Kokeza bi morao da pokaže da i njemu nije samo cilj da bude deo neke priče o preprodaji igrača, čemu inače služi sastavljanje reprezentacije. Kratko vreme je bio u upravi Crvene zvezde, ali je imao priliku da se upozna sa mehanizmima, da upozna one menadžere i agencije koje nije poznavao, mislimo na one iz Evrope, i videćemo da li će odoleti čarima „procenata“ koji pripadaju onima koji pomognu u nekom transferu. Poenta je da bi Kokeza trebalo da štiti Muslina od interesa vlasnika igrača, pa ćemo možda imati tim koji zna da igra fudbal.
Pored toga, čini se da će Kokeza pokušati da uradi nešto na polju izgradnje stadiona jer je Srbija jedina država u regiji koja ne da nije izgradila novi stadion, nego ne može ni postojeće da održava. On je to najavljivao i u danima pre izbora na mesto predsednika i brzo ćemo moći da vidimo da li je to još jedna maketa ili realna i izvodljiva ideja. Na tom poslu moći će da se pozove na svog mentora Vučića koji je više puta najavio da će od novca od prodaje Telekoma, na primer, graditi Nacionalni fudbalski stadion, ali to danas izgleda na „dugom štapu“.
Karadžić je za svog vakta uspeo da obezbedi neki novac sa strane i da pomogne nekim gradovima da postave osvetljenje na svoje stadione, ali to izgleda kao da na leš stavljate nakit: može da sija ali nema nikakvog značaja. Da bi dokazao da je bolji od Toleta, Kokeza će morati da oživi tog mrtvaca.
Pored toga, najveći izazov, biće rešavanje huliganizma u srpskom fudbalu. I Kokeza, kao i Vučić, lično poznaje mnoge „vođe i navijačke generale“, i ako u toj oblasti ne uradi više, više od toga da se ne skandira pogrdno Aleksandru Vučiću, znaćemo sa sigurnošću ko je zapravo dobio predsednika Fudbalskog saveza: „fudbalski narod“ ili huligani i kriminalci.
