Brza traka kroz favele. Druga Olimpijada predsednika Nikolića i deficit drugih predsednika država i vlada. Ko kome zviždi i aplaudira. Sportska brazilska nacija. Pogled sa Glave šećera koji oduzima dah. O arhitekturi "prestonice" estetske hirurgije, imidžu Srbije koju vezuju za Novaka Đokovića, o Petropolisu i snahi Karađorđevića iz brazilske džungle, o propustima domaćina i Plavom orkestru na Kopakabani
Za „Vreme“ iz Rija
Dva dana pre nego što će Napoleonove trupe 1. decembra 1807. ući u Lisabon, portugalski prestolonaslednik princ Žoao VI i njegova majka kraljica Marija I sa kompletnom svitom od 15.000 dvorjana ukrcali su se na četrdeset brodova i isplovili u pravcu Južne Amerike. Pod zaštitom britanske flote prešli su Atlantik i 7. marta sledeće godine uplovili u luku Rio de Žaneiro, prestonicu portugalskog kolonijalnog carstva u Brazilu. Zlato koje je Žoao VI poneo sa sobom, umetnici, arhitekte i brojna aristokratija učinili su da Rio postane grad kakvim će ga istorija decenijama kasnije zapamtiti – Pariz Južne Amerike.
Dve stotine i devet godina kasnije, u potrazi za nekim drugim zlatom, onim izlivenim u olimpijske medalje, u Rio je stiglo 11.000 sportista iz celog sveta a za njima i mnogo više navijača i turista. Rio je ovog avgusta domaćin prvih Olimpijskih igara na tlu Južne Amerike. Avion kompanije „Emirates“, u kojem je bila i naša grupa, dotakao je pistu aerodroma „Tom Žobim“. Uz Wi Fi za jedan dolar i dodatni prostor za noge na „krilnom izlazu“, četrnaest sati leta od Dubaija se ne čini tako nepodnošljivim.
Dočekuje nas Dejan iz Olimpijskog komiteta Srbije i priča nam kako je dan ranije, kada je „pokupio“ Borisa Bekera na aerodromu, prolazeći brzom „olimpijskom trakom“ pored favele – za dlaku izbegao napad jedne od bandi koje u noćnim i ranim jutarnjim časovima vrebaju potencijalne žrtve. Eklstonova tašta je u Brazilu pre dve nedelje kidnapovana i neozleđena vraćena; šta bi se desilo da su se kriminalci dokopali Borisa Bekera, ostaje nam da nagađamo. Srećom, za vreme našeg boravka u Riju, osim kada je jednom od ljudi iz naše ekipe na Kopakabani otet mobilni telefon iz ruke, ništa se loše nije dogodilo.
To nije bio slučaj sa automobilom u kojem su se nalazili službenik Ambasade Crne Gore u Buenos Ajresu, njegova supruga i zvaničnici Olimpijskog komiteta CG. Naoružana banda „momaka iz Brazila“ ih je na istom mestu u „olimpijskoj traci“ presrela, opljačkala i oduzela vozilo, koje je kasnije pronađeno zapaljeno. Ambasada Crne Gore uložila je zvaničnu protestnu notu Vladi Brazila, javile su sutradan agencije.
DEFICIT PREDSEDNIKA DRŽAVA I VLADA: Hotel Rio Design, gde su smešteni sponzori i medijski partneri Olimpijskog komiteta Srbije, na odličnoj je lokaciji, trideset metara od plaže Kopakabana i par stotina metara od Ipaneme. Od dvadeset i dva člana srpskog sponzorskog pula, njih dvadeset puši pa je bašta kafeterije-pekare preko puta hotela, koju smo od milošte i potpuno bez razloga nazvali „trovačnicom“, postala naše omiljeno mesto. Inače, videti pušača na ulici u Brazilu je prilično retka pojava, samo 17 odsto odraslih stanovnika su nikotinski zavisnici (u odnosu na srpskih impresivnih 42 odsto).
Predsednik Tomislav Nikolić i supruga bili su smešteni u hotelu Windsor Palace na samoj obali. Ovo su njihove druge Olimpijske igre, na prve u Londonu 2012. otišli su iako je avionska karta već bila štampana na ime Borisa Tadića. U međuvremenu su bili u Sočiju na Zimskim olimpijskim igrama i u Bakuu na Evropskim igrama, što srpskog predsednika svrstava u red najredovnijih posetilaca internacionalnih sportskih manifestacija kada je o državnicima reč, rame uz rame sa princom Albertom od Monaka.
U obližnjem hotelu Copacabana Palace iz 1922. godine, prvom luksuznom hotelu na tlu Južne Amerike, mestu koje pamti holivudske zvezde i krunisane glave, i ovog puta su odseli brojni državnici koji su došli na otvaranje Olimpijskih igara. Zapravo, ako se napravi poređenje sa Pekingom i Londonom, i nisu bili toliko brojni. U Pekingu ih je bilo osamdeset, u Londonu sedamdeset, a u atraktivnom Riju – manje od dvadeset. Većina lidera latinoameričkih država nije se pojavila, jer nisu želeli da se rukuju sa „privremenim“ predsednikom Brazila Mišelom Temerom, za kojeg tvrde da je sa Amerikancima organizovao opoziv levičarske predsednice Dilme Rusef. Od susednih država na otvaranju su se pojavili samo predsednici Argentine i Paragvaja. Nisu se pojavili ni šefovi država BRIKS-a, a sećamo se da su dve godine ranije na finalu Mundijala u svečanoj loži na Marakani sedeli Vladimir Putin, Angela Merkel, tadašnja predsednica Brazila Dilma Rusef i argentinska predsednica Kristina Kiršner.
KO JE TUŽIO DEVOJKU SA IPANEME: Podzemnom železnicom stižemo do stadiona Marakana, svetilišta ljubitelja fudbala širom planete, na kojem će se te noći održati ceremonija otvaranja Olimpijskih igara. Na spektaklu koji prikazuje istoriju Brazila „od ameba do Žizel“ prodefilovali su sportisti iz 206 zemalja. Države izlaze onim redosledom kako se pišu na portugalskom, zvaničnom jeziku Brazila. Tako je Nemačka na samom početku (Alemania), Slovenija i Slovačka pod E (Eslovenia, Eslovakia), isto i SAD (Estados Unidos); Grčka po tradiciji prva, domaćin po tradiciji poslednji. Prenos je počeo u jedan posle ponoći po CET, a završio se u šest ujutro, pa verujem da ga je sem rodbine sportista malo ko uživo gledao.
Pažljivo pratimo zvižduke i aplauze. Argentina i SAD – zvižduci „domaćih“ pomešani sa aplauzima publike iz tih zemalja. Burni aplauzi za ostale susede Brazila, za Francusku, Izrael, ali i za Palestinu. Najveći – očekivano, za Portugal, Brazil i – Tim sportista izbeglica. Najveći zvižduk dobio je ipak pomenuti „VD predsednika“ Brazila Mišel Temer, a kamere su zabeležile kako je vojska sa Marakane izvodila ljude sa transparentima „Fora Temer!“ („Temer napolje!“).
Srpski sportisti, po prvi put u opremi poljskog brenda F4, odmah sutradan su ocenjeni za najbolje obučenu ekipu. Polemike o porazima i pobedama usledile su narednih dana: o tome kolika su očekivanja od naših sportista; o prvoj ex-yu zlatnoj medalji koju je osvojila najmlađa olimpijska nacija – Kosovo; o tome koliko je medalja najavio Premijer („bar 10“), a koliko je realno (Atina – 2, Peking – 3, London – 4, kao i o preporuci Vlade Srbije da naši sportisiti siđu sa postolja ako budu na njemu dok se intonira himna Kosova, što se na sreću, ili na žalost, nije dogodilo.
Nakon hejterskog talasa posle niza poraza naših sportista na početku Olimpijskih igara (u momentu kada predajem ovaj tekst, Hrvatska ima pet medalje, Slovenija četiri, Kosovo jednu, a i Srbija bez Kosova takođe jednu), usledila je serija izjava i statusa na društvenim mrežama, od bivšeg vaterpoliste Aleksandra Šapića do predsednika RK Vojvodina Milana Đukića, koji je naveo primer Mađarske koja je sistemski rešila finansiranje sporta na kapilarnom nivou od najmanjih sredina do reprezentacija – što je urodilo time da se ova nacija od osam miliona stanovnika nalazi u prvih deset zemalja, u društvu SAD, Kine, Rusije, Japana i drugih zemalja sa po više desetina i stotina miliona stanovnika.
Sutradan nakon ceremonije otvaranja, sunčanog „zimskog“ dana sa 28 stepeni, iskoristili smo za „biciklističku patrolu“ po plažama Kopakabana i Ipanema. Za 50 reala dnevno (oko 17 evra) možete da iznajmite bicikl, što je prema mom iskustvu gotovo svuda najbolji način da se istraži grad. Odmah upada u oči kult sporta i vežbanja kod domaćeg stanovništva, na svakih sto metara uz obalu su teretane na otvorenom ili bar šipke za zgibove i „propadanje“, odbojku ili fudbal na pesku igraju i stari i mladi. Ostali trče ili voze bicikl. Za prvi predah uz kajpirinje predlažem mali bar na steni na samom kraju Kopakabane sa kojeg se pruža sjajan pogled na plažu. Sve vreme u ušima nam odjekuje „Brazil“, lajtmotiv ceremonije otvaranja, pesma koju je proslavio Frenk Sinatra.
Jedna druga pesma, „Devojka sa Ipaneme“ sa početa šezdesetih, čiju englesku verziju je takođe kasnije proslavio Sinatra, ima mnogo zanimljiviju priču. Naime, u bar na Ipanemi koji se danas zove Garota de Ipanema (Devojka sa Ipaneme), dvojica brazilskih muzičara Antonio Karlos Žobim i Vinicius de Morales, svakog dana posmatrala su sedamnaestogodišnju devojku kako odlazi na plažu. Inspirisani njenom lepotom i gracioznošću, napisali su „Devojku sa Ipaneme“. Njeno ime je Eloiza Pinjeiro, danas živi u Sao Paulu, ima 71 godinu i još uvek je prava lepotica. Slava ju je dva puta dovela na naslovnu stranu brazilskog izdanja magazina „Plejboj“, jednom 1987, a drugi put 2003. kada je pozirala zajedno sa svojom kćerkom.
Ostaće upamćen i sudski proces kada su naslednici autora, kao vlasnici prava na pesmu „Devojka sa Ipaneme“, tužili Eloizu zato što je pod tim imenom otvorila butik kupaćih kostima. Brazilski sud presudio je u korist devojke sa Ipaneme.
SMRT OCA BRAZILSKE PLASTIČNE HIRURGIJE: „Sao Paulo is the city, and Rio… Rio is the beauty„, rekla je svojevremeno Marlena Ditrih, koja je živela u oba grada. Zaista, tek pogled sa Glave šećera otkriva zašto Rio mnogi smatraju najlepšim gradom na svetu. Na Glavu šećera stižemo uspinjačom koja je ovde postavljena još 1912. i bila treća putnička uspinjača sa gondolom na svetu. Godine 1972. stare kabine zamenjene su novim, kapacitet je udesetostručen, a uspinjača sa Glave šećera odmah je završila u novom filmu o Džejmsu Bondu.
Sedimo u kafiću na Glavi šećera sa pogledom na Kopakabanu i uz kajpirinje gledamo male majmune koji se igraju na ogradi. Pogled na Rio oduzima dah. Njegova geografija – razbacana brda, plaže, šume, ostrva i zalivi, kao da su posledica maštovite igre bogova. Dopunjuje je arhitektura od raskošnog portugalskog baroka iz 17. veka, preko bisera art dekoa iz dvadesetih i tridesetih, do Kalatravinog spektakularnog Muzeja budućnosti sagrađenog uoči Olimpijskih igara na nekadašnjem lučkom doku. Poseban šarm Riju daju raznobojne kućice brojnih favela razasutih poput nekih šarenih glečera na obroncima brda. Postoji u ponudi nekoliko „tura po favelama“, sa autorizovanim vodičima, mahom žiteljima tih naselja, ali tu avanturu smo nakon „crnogorskog incidenta“ ostavili za neku od narednih poseta. Brojni su pokušaji „pacifikovanja“ žitelja favela, od onih nasilnih u kojima se vojska obračunava sa narko-kartelima kao u filmu Tropa de Elite, do programa resocijalizacije od kojih najveći uspeh imaju kursevi za frizere, pa su tako stanovnici nekih favela postali najslavniji brazilski frizeri.
Brdo Korkovado sa statuom Hrista Spasitelja koja dominira nad gradom, nezaobilazna je tačka svih poseta Riju. Voz sa kraja 19. veka kroz tropsko rastinje probija se strmom padinom do samog vrha gde putnike dočekuje impresivna statua Isusa, remek-delo art dekoa. Tu srećemo i Anu Ivanović, koja je, nažalost, kao i svi ostali srpski teniseri, ispala iz takmičenja na samom početku Igara. Novopečena mlada sa neodoljivim osmehom blistala je u onoj gužvi ispod Hristovih nogu.
Betonska katedrala iz 1972. godine građena po uzoru na piramidu Inka, akvadukt iz vremena portugalske kolonizacije i čuvene Selaronove stepenice u kvartu Lapa deo su „obaveznog gradiva“ za svakog putnika. Stepenice u Lapi je keramičkim pločicama, koje je dobijao iz celog sveta, obložio čileanski umetnik Horhe Selaron. Sa stepenica se bočno ulazi u privatne stanove. U jednom od njih prave sladoled od plodova biljke asai, moju omiljenu brazilsku poslasticu boje čokolade. Nisam odoleo, iako higijenski uslovi nisu izgledali ohrabrujuće: u spavaćoj sobi, levo od mesta gde je domaćica spremala sladoled, ostali ukućani su polugoli ležali na krevetu.
Nismo stigli u Niteroi, grad na drugoj obali zaliva koji je spojen sa Rijom 13.000 metara dugim mostom, najdužim u Južnoj Americi. Niteroi je poznat po Muzeju savremene umetnosti, remek-delu arhitekte Oskara Nimajera, a kažu da je poseban ugođaj do njega doći trajektom dok ti na par metara iznad glave poleću i sleću avioni sa aerodroma „Santos Dumon“, koji služi za domaće letove i nalazi se na obali u samom centru grada.
Kada sam 2010. bio u Riju, domaćin nam je bio Nikola, mladi plastični hirurg iz Novog Sada na praksi kod Iva Pitanđija, oca brazilske plastične hirurgije. Ivo Pitanđi umro je u devedesetoj godini, dan nakon otvaranja Olimpijskih igara u Riju. Proslavio se kada se 1961. godine u Niteroiju zapalila cirkuska šatra, a on kao mladi hirurg danima lečio opekotine preko 2000 povređenih. Kasnije je Pitanđi svoje umeće usavršavao i brzo stekao internacionalnu slavu, a Rio je postao svetska prestonica estetske hirurgije.
Dok se vozimo biciklima od Kopakabane do centra, po savršeno uređenoj stazi uz obalu okeana, na jednom kiosku kupujemo vodu i pričamo sa dvojicom Španaca, takođe biciklista. „Juče sam ranije otišao na spavanje od tuge zbog Novakovog poraza!“, priča jedan od njih. Dan ranije, grupa Brazilaca videla je natpis „Srbija“ na našim rančevima i počela da viče: „Srbija! Đoković!“ Bio sam u Pekingu 2008. i Londonu 2012. i sasvim lepo mogu da ispratim kako iz godine u godinu raste pozitivan imidž Srbije, koji duguje isključivo sportskim uspesima i ličnom šarmu Novaka Đokovića.
SNAHA KARAĐORĐEVIĆA IZ BRAZILSKE DŽUNGLE: Krećemo u Petropolis, grad u džungli 68 kilometara zapadno od Rija, u kome se nalazila letnja rezidencija brazilskog cara Pedra II. Usput stajemo da popijemo kafu u restoranu Casa do Alemao (Nemačka kuća), osnovanom 1945. Prva asocijacija, naravno, Mengele, „Momci iz Brazila“, nacisti koji se pacovskim kanalima iz Evrope prebacuju u Južnu Ameriku… Informaciju ispod slike na Fejsbuku dopunjuje kolega Žikica: na kraju rata desetine hiljada žitelja Hamburga spavalo je na klupama u parku pošto su grad sravnile sa zemljom savezničke bombe. Karta za brod za Rio bila je tih dana u Hamburgu najtraženija roba. Mnogi su se te 1945. iselili u Brazil, pa je tako čak podignut i gradić Novi Hamburg nedaleko od Rija.
Onaj ko je zaspao u autobusu na ulazu u Petropolis mogao je da pomisli da je stigao u Bavarsku. Cassino Hotel Quitandinha iz 1946. zatvoren je 1962. godine i pretvoren u zgradu sa privatnim apartmanima u zelenom planinskom okruženju i izgleda kao prizor sa neke nemačke razglednice. Centar grada čini niz fascinantnih zgrada različitih stilova, od bavarskih planinskih kuća, preko baroka i neoklasicizma do secesije i sjajnog, vlagom načetog art deko pozorišta Teatro D. Pedro. U grad su se osim Portugalaca i Nemaca doseljavali i Italijani, Švajcarci i Jevreji, o čijem prisustvu svedoči plavo-bela sinagoga u Ulici Santa Tereza.
Godine 1841. car Pedro II sagradio je ovde letnju rezidenciju koja je danas muzej posvećen carskoj porodici Braganca kojoj pripada i princeza Marija da Gloria, prva supruga Aleksandra Karađorđevića i majka njegova tri sina. Rođena 1946. ovde u Petropolisu, nakon razvoda od Aleksandra Karađorđevića udala se za grofa od Sergobe, sa kojim ima dvoje dece i živi u dvorcu nedaleko od Sevilje.
U Carskoj palati – svedočanstva burne istorije Brazila u 19. veku. Princ Žoao sa početka priče, nakon Napoleonovog poraza kod Vaterloa 1815, vratio se u Lisabon dok je njegov sin Pedro I ostao u Riju, 1822. proglasio nazavisnost Brazila i sebe krunisao carem. Njegov sin Pedro II vladao je zemljom punih 57 godina, od 1831. do 1889, kada je izvršen vojni puč i proglašena republika.
Nakon svrgavanja sa trona Pedro II i njegova supruga Tereza beže u Portugal gde su nedugo zatim i umrli, prvo ona pa on, u razmaku od svega nekoliko meseci. Tereza očigledno nije mogla bez Brazila, a Pedro nije mogao bez Tereze. Naslednici su se kasnije vratili u Brazil gde i danas mnogi od njih žive. Dvadesetšestogodišnji Pedro Luis, jedan od prinčeva iz carske porodice Braganca, poginuo je 2009. kada se avion kompanije Er Frans na liniji Rio–Pariz nakon udara groma srušio u Atlantski okean.
U Petropolisu se nalazi i kuća „brazilskog Tesle“, izumitelja Santosa Dumona, koji je obavio prvi let motornim avionom u istoriji. Kuću je podigao 1919. preko puta Hotela Grand iz kojeg mu je svakodnevno stizala hrana, jer kuća Santosa Dumona nije imala kuhinju, a kreveti u spavaćoj sobi na spratu preko dana su se „sklapali“ i pretvarali u radni kabinet.
ZAŠTO BUDIMPEŠTA NEĆE DOBITI IGRE: Nasuprot savršenoj organizaciji Olimpijskog komiteta Srbije, koji je od izbora hotela do koordinacije transporta ka borilištima zaslužio odličnu ocenu, domaćini su usled finansijskih problema u koje su Brazil i savezna država Rio de Žaneiro upali delovali kao da im je nedostajalo još dva meseca da sve spreme kako treba. Ulice u pešačkoj zoni u centru grada i dalje su raskopane i radovi traju kao da će Igre početi u novembru, u Olimpijskom selu vodoinstalateri i električari su najtraženija zanimanja, jer veliki broj instalacija nije do kraja povezan…
Olimpijski komitet Srbije priredio je večeru za svoje goste u jednom baru na Kopakabani. Grupa je raznolika, kao iz romana Agate Kristi: menadžeri banaka i velikih kompanija; građani koji su „izvukli Rio“ u nagradnoj igri; radnici koji su pobedili u sportskim igrama jednog od sponzora; novinari, jedan advokat, predsednici sportskih saveza… Međutim, svi u prilično harmoničnoj atmosferi, solidarni i dobro raspoloženi, što nije čest slučaj kada je o ovako šarolikim grupama reč. Sedimo sa Đorđem Višackim, Žarkom Paspaljem, Vladom i Snežanom Divac i pričamo o tome gde će biti sledeće Olimpijske igre nakon Tokija. U igri za OI 2024. su El Ej, Pariz, Rim i Budimpešta. Najveću šansu da po treći put dobije Olimpijske igre ima El Ej. Sponzori, novac, lobiranje… Odluka se donosi sledeće godine. Pariz je problematičan zbog terorističkih napada, šanse Rima i Budimpešte su male. Ako se ideja olimpizma ne završava u krugu od nekoliko sponzora i milijardi koje oni svake četiri godine odvajaju, bilo bi fer da igre dobiju naši severni susedi, kažem ja. Od pada Berlinskog zida, nijedne letnje Igre nisu bile u Istočnoj Evropi, Mađarska se, kao što smo rekli, pokazala superiornom sportskom nacijom, a Budimpešta ima odličnu infrastrukturu, od metroa čije su prve linije sa kraja 19. veka, preko velikog broja hotela, restorana, sportskih hala i stadiona, do impresivne istorije. Takvu poruku je svet dao kada je dodelio igre 1992. Barseloni i Španiji koja se tek oslobađala Frankove zaostavštine. Ali, kako kažu oni koji se u to bolje razumeju, gotovo je izvesno da će domaćin OI 2024. biti Los Anđeles. Svoju prezentaciju El Ej je imao na terasi na krovu „Američke olimpijske kuće“ smeštene u impresivnom betonskom zdanju na plaži Ipanema.
Kada smo kod „nagrađivanja Olimpijadom“, treba podsetiti na slučaj Berlina koji je 1931. godine nagrađen Olimpijskim igrama kao znak dobre volje sveta prema miroljubivoj Vajmarskoj republici. Dve godine kasnije, Hitler je došao na vlast i Olimpijadu 1936. u potpunosti iskoristio u svrhu svoje propagande. Uoči dolaska američkih novinara i turista, Romi su iseljeni iz centra Berlina (zvuči poznato?) i tada su nastali prvi logori. Sa klupa i iz tramvaja su privremeno skinuti natpisi „Zabranjeno za Jevreje“. Španska republikanska vlada te 1936. planirala je da u Barseloni održi paralelne igre, tzv. Peoples Olimpic Games, koje bi okupile sve zemlje koje žele da bojkotuju Hitlera. Sagrađen je stadion, prvi sportisti su počeli da pristižu u Olimpijsko selo, ali je par dana pred zakazani početak Franko sa svojim trupama upao iz Maroka u Španiju, počeo je Građanski rat i igre nikada nisu održane.
Mnogi se danas ne sećaju da se i Beograd dva puta kandidovao za Olimpijske igre – za one 1992, kao i za igre 1996. Sredinom osamdesetih, kada se odlučivalo o Igrama 1992, očigledno ovde niko nije ni sanjao da će u međuvremenu izbiti rat, a da Jugoslavije na tim igrama koje je na kraju dobila Barselona neće smeti ni da učestvuje. Tada smo na glasanju 17. 10. 1986. prošli čak u treći krug. Naleteo sam u arhivama na intervju koji je Goran Milić, portparol kandidature Beograda, dao Mihajlu Kovaču za „Dugu“. Na pitanje koliko su potrošili na lobiranje Milić odgovara: „Do 17. oktobra manje od 700.000 dolara. Drugim rečima, svaki građanin Beograda žrtvovao je za Olimpijadu po jednu flašu piva u kafani. Pariz je potrošio već deset miliona dolara, a ni drugi nisu bili tvrdice. Od JAT-a smo dobili sto besplatnih karata, a od predviđenih sredstava prikupljeno je tek oko polovine. Lako je dati verbalnu podršku, ali nijedan radnički savet danas neće laka srca doneti odluku o ulaganju u nešto što je veliki rizik!“, rekao je tada Milić. Neke stvari se za tih trideset godina očigledno nisu mnogo promenile.
LIPE CVATU NA KOPAKABANI: Poslednjeg dana u Riju sedim u lobiju našeg hotela u koji upada zadihan čika Aca, jedan od putnika iz naše grupe: „Prešao sam ulicu da fotografišem crnca sa deset slatkih kučića na povocu i, dok sam slikao, lopov je prošao na biciklu i oteo mi telefon iz ruke!“ U Srbiji je u tom trenutku bilo 23.00 sata, mobilne veze bile su u prekidu i Fejsbuk je bio jedini način da javimo nekome od njegovih prijatelja da nazove centralu VIP-a i otkaže broj. Operaterka je rekla kako je broj već dva sata nedostupan, cilj lopova je dakle bio samo aparat, koji se u tom momentu sa sve fotografijama slatkih kuca već nalazio u nekoj od obližnjih favela.
Uz kajpirinje u „trovačnici“ merimo rizike Rija sa bezbednosnim rizicima gradova današnje Evrope i preko usta mi prelazi jeres kako su mi draži ovi „razumljivi“ porivi sirotinje iz favela da se domognu nečijeg novčanika ili mobilnog telefona u poređenju sa iracionalnim motivima terorista-samoubica koji su spremni da se detoniraju na aerodromu u Briselu ili kamionom izgaze na stotine ljudi na Engleskoj obali u Nici. Protiv prvih ima leka, za ove druge mislim da će Evropa još godinama tražiti način kako da ih neutrališe i vrati „vrli stari svet“ u kojem si mogao bezbrižno da sediš u kafeu i uz kroasane i vino slušaš La Vi en Rose a da ne gledaš sa strahom u svakog „sumnjivog“ sa rancem na leđima.
Dok smo te poslednje večeri išli u pravcu tradicionalnog brazilskog restorana u kojem služe meso „na mačevima“, neko nam je u prolazu dodao letak sa pozivom na „Ex Yu žurku na Kopakabani“. Kaže se tu da je ova žurka tradicionalna, održava se već godinama za vreme karnevala i okuplja ljude sa Ex Yu prostora koji žive u Riju, kao i turiste koji su tih dana u gradu. Gosti treba da ponesu svoje piće, peškire ili stolice za plažu, žurka je na pesku i traje dokle ima gostiju, organizatori su zaduženi za „Ex Yu muziku“. Te noći smo poleteli za Dubai u ostali uskraćeni za to da vidimo kako se Srbi, Hrvati, Bosanci i ostali na pesku Kopakabane zabavljaju uz Plavi orkestar i „Lipe cvatu“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!