Nosi zabačenu dugu crnu kosu koja kao da je stvorena da je vetar perfektno vijori, nosi crnu majicu i crne pantalone. Izgleda kao kržljavi kalifornijski metalac. Ali on je jedan od najplaćenijih DJ-eva na svetu.
SVE JE MOGUĆE: Pre oko pet godina Sjedinjene Američke Države su konačno na velika vrata otkrile elektronsku plesnu muziku, koju su tamošnji mediji odmah nazvali ingenioznim imenom: Electronic Dance Music. Od tad je EDM postao najkomercijalniji oblik savremene muzike za igru, ali i više od toga: generacijski zvuk oslobođen svih stega, bar za one rođene od 2000. naovamo.
Skrillex se na toj sceni pojavio upravo oko 2010. kao harizmatična, čak pomalo dijabolična zvezda koja ne poštuje nikakva pravila niti priznaje granice, oduševljavajući odmah pre-tinejdž i tinejdž publiku na način koji se može smatrati savremenim pandanom svake vrste mladalačkog pop ludila što nas je pogađala ranije u istoriji. I njegova „dijaboličnost“ odgovarala je duhu vremena, jer beše grafički stilizovana kao japanska animacija, a on sam simpatičan kao odbegli tasmanijski đavo iz crtanog filma.
Njegov zvuk evoluirao je kroz pregršt EP-jeva i jedan album („Recess“, 2014), od dabstep inspiracija u svim pravcima, obuhvatajući sve žanrove, sjedinjujući ih i koristeći kao citate u svojoj eksplozivno dinamičnoj muzici, koja se i dalje vodi kao EDM, ali predstavlja jednu uzbudljivu viziju kakav bi mejnstrim mogao da bude kad bi se pravio sasvim slobodno. Veliki deo seta uživo čini njegova autorska muzika, često koristi rokerske uzore i zvuk teških gitara, jednako kao i hip-hop i progresiv haus, pa se tokom njegovog nastupa na publiku obrušava cela istorija najvećih muzičkih paljevina za mlade u poslednjih dvadeset godina.
Na Skrillexovim koncertima sve postaje moguće – kao i kod svih presudnih autora – to su svečanosti na koje se odlazi kao deo plemena, sa plamenom u srcu kog on sa uspehom dalje razgoreva. Slabo nam vrede poređenja sa prethodnim generacijama umetnika koji su se peli na binu bilo gde i bilo kad – Sonny se ponaša kao da je ceo stejdž njegova tvorevina, a da je svu muziku na svetu on sam komponovao, sad je secira i dobacuje nam još uvek žive komadiće, dok se trzaju.
Da, toliko je žestoko.
VIŠEPROCENTNI RASTVOR: Osnovna osobina Skrillexove muzike jeste da nikad nije žanrovski precizno određena. Niti će ikad biti, jer u novom vremenu žanr se čini kao suvišan balast na putu ka uspehu. Skrillex je definišuća pojava u dobu u kome sve više autora prihvata svaki pragmatičan pristup da napravi nešto što će biti primećeno, na bilo koji način.
Kao što pokazuje Jack Ü, njegova hit saradnja sa drugom autorskom DJ megazvezdom – Diplom – ili najnoviji duet „Purple Lamborghini“ sa glamuroznim reperom Rickom Rossom za aktuelni filmski blokbaster Suicide Squad, sam Skrillex je uspešan u svakom muzičkom obliku. Šta više, on je samo vrh trenda u kome kao da polako svi počinju da sarađuju sa svima i u pop muzici postaje potpuno nemoguće razdvojiti ljude po stilskoj pripadnosti, jer su – nekako – svi postali spremni na sve.
Sam Sonny je postavio standard u ovoj oblasti, no on svojim izborom saradnika uvek šalje poruku sa težinom umetničkog čina: prvo je vrhunska savremena streetwise pop zvezda Ellie Goulding našla mesto u njegovoj muzici i srcu, potom ga susrećemo sa čitavim nizom underground gradskih umetnika, od Foreign Beggars preko Sirah do Ragga Twins ili Ruffneck, uz usputno učešće pop regea jednog Damiena Marleya, da bi pomenuti proces dostigao dosadašnji vrhunac kroz kolaboraciju sa Diplom, kao susret dva možda najkreativnija DJ-a danas, u zajedničkoj misiji definisanja novog pop senzibiliteta primerenog ovom veku. Zajedno su pretvorili saradnju sa futurističkim R&B glasovima kao što su Aluna George, te Kai ili Kiesza, u neku vrstu vrednosnog iskaza koji se tematski bavi tinejdžerskim ljubavima danas. Nijednog trenutka nisu zaboravili sve vrste tvrđih dance ritmova koji pokreću parti, ali su svuda ubacili topli vokal, makar rimovanje nekog kul MC-ja. Konačno, poentirali su na sedamsto miliona puta preslušanom singlu Where Are Ü Now, gde ih susrećemo kako sa Justinom Bieberom – neosporno najvećom muškom pop zvezdom danas – istražuju gde je kraj sveta kad je u pitanju popularna kultura.
Ali svakako najneobičnija saradnja koja je došla iz njegovog studija jeste ona sa preostalim članovima The Doorsa, na singlu Breakn’ a Sweat. Ne samo da je došlo do zajedničkog džemovanja, nego se odnekud u sred pesme pojavio autorizovan sempl Jima Morrisona iz intervjua datog 1969: „I can envision one person with a lot of machines – tapes, electronic set ups – singing and speaking, and using a lot of machines.“
I ako nema žanr, ovaj DJ ima stav.
NAJEZDA STEREOTIPA: Žanrovske oznake polako prestaju da bivaju važne, jednako u filmovima, kao i u popularnoj muzici, te na kraju krajeva i u industriji video-igara, toj finalnoj fuziji svih žanrova popularne kulture.
Razloga za to ima par, a jedan je smešten duboko u zakulisnim tokovima u kojima se biznis s vremena na vreme preoblikuje da bi pokrio što širi spektar tržišta. Marketinška odeljenja koja se najmanje tridesetak godina odlučujuće uključuju u oblikovanje novih proizvoda na tržištu pop galanterije, odavno se opredeljuju da savetuju trošenje budžeta po formuli koja uzima u obzir interesovanja raznih kategorija stanovništva. Dakle, blokbaster po holivudskim merilima za letnju sezonu 2016. može se nacrtati kao nešto što sadrži 50 odsto akcije, 30 odsto komedije, 25 odsto ljubavne sapunice i 5 odsto patriotizma (ili obrnuto), uz poštovanje etnički manjinske i rodne zastupljenosti u glumačkoj podeli. Pop hit ovog leta po vladajućim merilima može imati 110 bpm, malo iseckan latino ritam, anoniman ženski vokal koji naznačuje melodiju i zgodnog DJ-a u ulozi savremenog bonvivana, odanog turbo hedonizmu, ali na društveno odgovoran način. Odvratni bućkuriš raznih žanrovskih oznaka, jednom rečju, ali se prodaje, jer po pravilu ima ubedljivo najbolje pakovanje, najefektniji trejler, najvidljivije pozicioniran bilbord, najviše vremena na televiziji i najbolju distribuciju koja čini da vam je proizvod sve vreme na dohvat ruke. Sve to sad već svi znaju, pa ipak učestvuju: elektronska plesna muzika (EDM) kao biznis danas vredi oko 7 milijardi dolara, po podacima iz International Music Summit’s Business Report, maja 2015.
Drugi, mnogo važniji razlog, jeste činjenica da je ubrzavanje i umnogostručavanje svakodnevne komunikacije dovelo do drugačijeg načina izražavanja samog sebe. Pre svega, kao što znamo, godine korišćenja mobilne telefonije i kompjutera stvorile su jedan novi način saobraćanja sa drugima – načina koji isključivo koristi postojeću bazu kodova sastavljenu od rečenica od dve, najviše tri reči, od emotikona, do skraćenica i interpunkcije. Osnovna karakteristika ove komunikacije jeste da izražava osećajna stanja i dogovara akciju, a skoro ništa nije u stanju da iskaže kad je u pitanju promišljanje jednog ili drugog. Nema ni potrebe, jer se moderan život svodi na akciju, a emotivna reakcija zauvek zamenjuje misao.
U tom svetu više nema potreba za žanrovima jer su oni postali samo šifre za emotivne statuse i akcije koje želimo da preduzmemo. Žanrovi su danas uloge koje sami igramo u svakodnevnom životu i situacijama.
Situacije u svakodnevnom životu postaju sve više šematizovane, i to po pravilima popularne kulture. Ukoliko ne budete poznavali pravila kodifikovanog komuniciranja iz pop sveta, uskoro nećete moći da prepoznajete šta se dešava u društvu oko vas. Pop kultura danas obuhvata svakodnevni život, koji se sve više pretvara u mrežu komunikacije već predviđenih sadržaja. Život postaje sve predvidljiviji, da bi se trošio na predvidljiv način.
Teško je zamisliti rečitiji dokaz da građansko društvo kakvo smo poznavali do sad polako nestaje – od nestanka žanrova – jer su oni uvek bili njegova platforma za vrednosne iskaze, koji kroz medije dospevaju i do poslednje zabiti.
KOLAŽ KAO ŽANR: Osnovni žanr današnjice zato jeste kolaž. Na taj način su žanrovi prestali da budu važni, jer nemaju uporišta više u stvarnom životu, koji je i sam postao jedna velika kolažna svakodnevnica.
To je novi potrošni svet u kome velike pesme nisu važne ali zanimljivi zvučni efekti jesu, u kome se osećanja samo naznačavaju pa napuštaju, u kome se melodije prekidaju čim počnu da se uobličavaju. Svet nagomilavanja utisaka u kome je sve uvek pomično, mobilno i kratkotrajno. Svet beskonačnog lutanja, a ne stizanja. Svet u kome je personalna šok taktika obavezna kao sredstvo preživljavanja, u kome morate imati šta da pokažete, a ne kažete.
Život je tako počeo da biva kolaž sastavljen od ostataka žanrova, da nalikuje na današnji visokopotrošni mejnstrim pop kulture, da se povodi za njim. Jedini način da se dođe do istinske emocije u svetu u kome su svi žanrovi smešani u jedan senzacionalno zabavan žanr – pa potom utkani u život kao takav, a da nas niko ništa nije pitao – jeste sledeći: da se žanrovi pokidaju.
Enter the world of Skrillex.
SVAKOM SVOJA PRAVILA: Potreba da se žanrovi prevaziđu i da svako kreira svoj svet, nova je sila koja definiše pop kulturu. To nije izmaštana interdisciplinarnost, već organski miks kodova i stilova u kome svako može da usvoji onaj identitet koji želi, a da mu ne robuje, nego da već sutra izabere neki drugi.
Zašto čekati do sutra, pita Skrillex, kad može već sledećeg minuta?
I mada su The Prodigy agresivne pradede ovog zvuka, Atari Teenage Riot svesni trash nastavljači, a WARP etiketa – sa AphexTwinom i Squarepusherom kao krajnjim graničarima – leglo ideja … polako postaje jasno da je čitav elektro-pank zvuk uticao na oblikovanje ovakvog pogleda na svet, kao i da adrenalinske ženske figure u svemu ovome savršeno prednjače: sa pionirima Peaches i Chicks On Speed još uvek na sceni, sa MIA još uvek spremnom da ugrize, sa radikalnim parom Crystal Castles sada razdvojenim, ali i dalje aktivnim kao oblikujuća sila scene – pre svega kroz neodoljivu Alice Glass, pa sve do današnjih all-around heroina Grimes ili FKA Twigs, koje se igraju svim žanrovima odjednom, kao odećom iz ormana. Ako idemo dalje, distopijski androgini hip-hop duo Die Antwoord, kog smo nedavno videli u Ciglani na festivalu „Dev9t“, nezaboravno je neodređenog identiteta. Konačno, prvi veći Skrillexov uspeh, EP Scary Monsters And Nice Sprites, svojim naslovom ne može jasnije poručivati da je Davida Bowiea stavio među svoje uzore.
Iskrivljavanje identiteta po potrebi i poigravanje njime, osnovna su osobina svih navedenih autora. Jučerašnja umetnička strategija, danas je stvarnost miliona.
BUDUĆNOST JUČE: Nestabilni identiteti obeležavaju XXI vek, kako za nacije, tako i za pojedince – naizgled svako može biti sve, i to je stvar izbora, a ne predodređenosti. Jedini preostali referentni okvir u kojem se pojedinci kreću, jedino polje komunikacije u kome još postoje utvrđena globalna pravila jeste pop kultura, sa svim svojim prtljagom kodova, koji se svakodnevno dograđuje na milion strana širom sveta.
Tu negde se pojavljuje ogromna figura Skrillexa, kog smo prvi put videli 2012. za vreme Warriors Dance festivala, podno Kalemegdanske tvrđave, sa The Prodigy kao nosećim zvezdama, pa potom i na Exitu, te Sea Danceu ove godine. Njegov reski bit pocepao je noć još tad u Donjem gradu, možda i više na partiju posle koncerta nego na regularnom nastupu, unoseći jedan novi retrofuturistički obrazac pod kapu nebesku: budućnost juče.
Naime, svako je majstor svog identiteta i sve se može citirati, da bi se napravila nova sadašnjost.
Otkad je video igra postala nova paradigma pop kulture, nije bilo muzičkog umetnika koji je kompletnije odgovarao ovom novom senzibilitetu. Kao velika video-igrica u koju možemo ući, Skrillexov nastup uživo nas uvek vodi u srce pop kulture kao takve, u svet digitalne muzike u kojoj je sve dozvoljeno citirati, a najviše rokenrol, u kome je svako zvezda, u kome se cut nemilosrdno sudara sa paste. Bivši metalac, bivši panker, nekada član benda na ultimativnoj neopank etiketi Epitaph – Sonny nam se zapravo ukazuje kao glam DJ, u izvornom smislu glam roka – glasna, blistava i energična muzika koja se obraća tinejdžerskoj populaciji.
Boljeg generacijskog umetnika danas teško da ima.
Samim tim što ga vole najviše oni od 12 godina. Stvarno neprilagođeni.
HVALA TI ZA OVO: Kao zvučni kiborg u kome su ljudska i mašinska komponenta već postali jedno, kao DJ Hero verzija igrice Guitar Hero, u njegovoj muzici uživo izvedenoj već odavno važi formula telo = mašina. Vrtlog zvuka i tela u njemu, već odavno prevazilazi definiciju muzike kao nečeg što se sluša – u njoj se postoji, van nje se nestaje. Skrillex je stvorio dance muziku za ‘moshing’ i dabstep za stadione, kod njega se hip hop preliva u techno, što preskače u mutirani regge, a izlazi iz glave sa glasnim zvukom gitara. On je DJ koji stalno besno skače po svom pultu pre nego što se baci u publiku – i ako je to moguće, onda je sve moguće – jer koji bi DJ završio svoj set sa prvim delom Bohemian Rhapsody grupe Queen, i naterao sve one desetine hiljada fanova da pevaju sa njim „Mama, just killed the man“?
Zašto jednog dana DJ performer ne bi postao predsednik Amerike? Čini se da je ovo vreme upravo priprema za takav događaj.
