Priznajte šta ste prvo pomislili kad ste čuli ili pročitali da je Sandu Rašković Ivić izbacilo iz DSS-a, stranke kojoj je donedavno bila predsednica? Podozrevam da su najverovatnije sledeće mogućnosti: 1. „Sanda, je l’ to beše ćerka onog Raškovića? A baš sam se pitao/la gde je, šta radi?“; 2. „E, vala, baš me briga i za nju i za njih“; 3. „DSS, zar to još postoji? Zar nisu nakon odlaska Koštunice izvršili kolektivni ritualni suicid na Jarinju?“ Ili je možda ipak najverovatnija mogućnost br. 4: niste pomislili ama baš ništa? Ja sam, priznajem, bio u toj četvrtoj grupi. Posle su mi neke stvari ipak pale na pamet…
Priča o DSS-u, naime, nije nužno sasvim nezanimljiva, to jest ne mora da emanira suštinsku i duboku dosadu, koju sama stranka inače emanira otkad postoji. Štaviše, neke kržljave zametke zanimljivosti stekla je tek kad je počela da se raspada i nestaje. Zato što je njena bizarna sudbina bogom dana ilustracija jednog shvatanja politike u Srbiji, uvek vrlo prisutnog, neretko i dominantnog.
Ovaj današnji posmrtni ostatak DSS-a zapravo je tragičan ishod jednog političkog suicida, počinjenog pre gotovo deceniju, u vreme tzv. samoproglašenja nezavisnosti Kosova. Tada je premijer Koštunica Vojislav, silno uvređen na Evropu i ceo (zapadni) svet, koji da nam „otimaju Kosovo“, bacio trajnu fatvu na Evropsku uniju, abdicirao s položaja i odveo DSS u uvređenu opoziciju, ljutu na sve, kod kuće i napolju. Kada je koju godinu kasnije DSS potonuo ispod cenzusa, Koštunica je abdicirao i od vođenja stranke, a oni koji su ostali iza njega u rashodovanoj firmi zaključili su da je ta politika kojom su dospeli dotle ipak genijalna, i da treba samo nastaviti tako. U redu, ali jedino konsekventno što se s tim moglo učiniti je ono na Jarinju iz prvog pasusa, megjutoa oni su se – u skladu sa svojom političkom prirodom – opredelili za mnogo bezbolniji i komforniji način, tj. za salonsko propovedništvo i sterilnu uvređenost na sve i svakoga kao trajno obeležje, zapravo, kao jedinu politiku koju uopšte imaju.
E sad, šta sve ovo znači? Znači da je DSS zapravo još za poznog Koštunice, tačnije tamo negde 2008. de facto abdicirao od bavljenja politikom. Kako to? Lepo. Baviti se politikom znači baviti se onim što ti je dostupno, onim što je u tvojoj moći. Kosovo je de facto još od 1999. izvan moći bilo koje srpske (beogradske) vlade i stranke, a de iure je to, na ovaj ili onaj način, najkasnije od 2008. Mogu da shvatim da se to nekome ne dopada; teže je shvatiti da zbog toga ode u manastir – samo figurativno, nažalost.
Mnogo godina tavorenja kasnije, Sanda R. I. udružila se s u međuvremenu ojačalim Dverima i ponekim „vanstranačkim faktorom“ i prebacila DSS na jedvite jade – i uz nimalo nevažnu pomoć iz pravca „proevropsko-demokratske“ opozicije – preko cenzusa, i vratila je u život. Sandin DSS je – ne odričući se ideoloških postavki stranke – iznova počeo da se bavi politikom, a to znači samom Srbijom i njenim unutrašnjim uređenjem, ergo, onim što Koštunicu i sledbenike više nije zanimalo od trenutka proglašenja nezavisnosti Kosova. Kako je za to nagrađena? Najurivanjem iz stranke. Paradoks? Samo na prvi pogled.
Zvanično, tikva je pukla na pitanju (ne)saradnje s Vučićem, barem na lokalu: Sanda i još poneko protiv, većina za. Klasična klijentelistička glad za grebanjem o unosne položaje? Da, na jednom nivou. Ali to nije cela priča. To jest, oni koji su izbacili Sandu zapravo su postupali možda u sebičnom ličnom i grupnom interesu prikrivenom velikim rečima, ali ideološki su bili sasvim konsekventni, bez ostatka u skladu s implicitnim amanetom osnivača. Naime, kada novi predsednik DSS Miloš Jovanović govori da mu je mrsko svako intimiziranje i stavljanje u isti koš s „nepatriotskom“ opozicijom i da mu je „proevropska“ opozicija daleko bar onoliko koliko i Vučić, šta nam to zapravo govori? Samo jedno: da je za njega odnos prema fantomskom „kosovskom problemu“ (fantomski u smislu da morate biti na nekoj vrsti političkog tripa da bi vam se priviđalo da je ta stvar još „živa“) jedini realan politički sadržaj, jedino o čemu DSS ima šta da kaže, a da je pitanje unutrašnjeg poretka u Srbiji sasvim sporedno, drugorazredno, i to u najboljem slučaju.
Na ovoj tački se vraćamo gornjoj konstataciji o naravi i granicama politike: ona jeste, kako ono beše, „umetnost mogućeg“. Ako se svesno i programatski opredelite za bavljenje nemogućim stvarima (recimo, „vraćanjem“ Kosova u Srbiju) kao okosnicom vlastite politike, to znači da odustajete od politike kao takve (ali za to imate pompezno sročeno pokriće). Jer tu politike više nema. To je kao da nadobudno dođete s loptom na bivše košarkaško igralište, ignorišući činjenicu da tamo više nema ni koševa, ni parketa/betona; a možda je na tom mestu već nikla i „neovizantijska“ crkva ili šoping mol.
Šta je, dakle, postsandinistički DSS pravac? Povratak izvorima vere belanovičkih otaca: svi smo mi s Kosova, Srbija je deo Kosova (ne čak ni obrnuto), izvan Kosova nema ničega, posle Kosova život nema smisla. A tom Kosovu, pri tome, ni traga ni glasa! To je, dakle, sterilnost koja je uzdignuta na ravan principa, čak ideologije. Ništa ne proizvodi, ništa ne menja, ništa ni ne ruši. U tom refrenu ništa ništa ništa je sva njena sadržina. Tek izlazak iz nje otvara mogućnost Nečega.
