Nepoverenje Aleksandra Vučića u rad javnih institucija (organa bezbednosti i glavnih javnih preduzeća) ukazuje na dva moguća scenarija: ili će on da digne ruke od svega ili je to priprema terena da ih rekonstruiše, a čelnike posmenjuje dok kažeš – keks. Kladio bih se da je ovo drugo u pitanju, a artiljerijska priprema za taj udar izvršena je svega u dva, tri dana.
U utorak je kao bomba, da ne kažem zolja, odjeknula preko „Večernjih novosti“ plasirana vest da će premijer podneti ostavku na mesto šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, nezadovoljan radom službi bezbednosti.
Kako se navodi, razlog je to što Vučića bezbednosne službe nisu uverile da „drže konce u svojim rukama“.
List u izdanju za utorak navodi da će Vučić o tom koraku narednih dana obavestiti predsednika Srbije i da je „zapanjujuće“ to što su mu bezbednosne službe od momenta otkrivanja oružja ispričale pet verzija tog slučaja.
Vučić je u Hamburgu rekao da se plaši da će državni organi teško otkriti ko su osobe koje su ostavile oružje u blizini njegove porodične kuće u Jajincima kod Beograda.
„Verujem službama i državi Srbiji, ali plašim se da ćemo teško otkriti ko su lica koja su tu donela to oružje i u koje svrhe je to bilo doneto“, rekao je Vučić i dodao da slučaj izgleda komplikovano da bi bio lako rešen.
Da će Vučić napustiti mesto koordinatora svih službi bezbednosti spominjalo se u medijima još 2014. kada je postao premijer, jer je sa stanovišta demokratije sporno da dve najmoćnije funkcije u državi budu u rukama istog čoveka. Međutim, Vučić je ostao na mestu šefa Biroa za bezbednost, funkcije koja je bila njegov glavni zahtev kada su Dačić i Nikolić formirali vladu 2012. godine i pomoću koje je vrlo brzo stekao apsolutnu vlast u državi.
Nekoliko dana pre toga vajkao se da su mu rukovodioci javnih preduzeća „slali lažne izveštaje o poslovanju… nisam stigao da uđem u svaku fabriku i da proverim“.
Racionalno je pitanje zašto su njemu dostavljali te izveštaje kad on nije ni ZOP ni APR, ali kako god bilo – lažni završni računi su krivično delo. Ako ne kaže ko mu je te i takve izveštaje dostavljao, premijer takođe čini krivično delo, jer prikriva počinioce. Da li su nadležni državni organi, kojima se ti dokumenti dostavljaju, znali da su oni lažni. Ako nisu, zašto nisu? Ako jesu – zašto ništa nisu preduzeli?
I drugo, gde to ima da premijer ide po preduzećima i proverava završne račune. Gde su mu, piše Mijat Lakićević, saradnici, tj. gde su institucije kojima je to posao. Pa nije premijer ni glavni knjigovođa ni državni revizor. Mada, šta ja to pričam, biće da jeste, konstatuje Lakićević u tekstu koji objavljuje „Peščanik.“
Ovo je prva ozbiljna objava rata „protiv mangupa u svojim redovima“ i ako se ne ispostavi da je ono što je ovde citirano „izvučeno iz konteksta“ predstoji nam teška zima njegovog nezadovoljstva.
Režimi, a pogotovo lični, padaju i uzdižu se na uzajamnom poverenju ljudi koji drže vlast i onih kojima su delegirali ključna ovlašćenja – upravljanje informacijama i upravljanje novcem.
Dramaturgiji događaja doprineo je i Nebojša Stefanović, sveprisutni portparol svake vrste unutrašnjih poslova. On je, u utorak uveče u Dnevniku RTS-a, naveo i da premijer Aleksandar Vučić strahuje da je možda potencijalna meta (događaj u Jajincima) bio njegov brat Andrej.
Kako kaže, sve bezbednosne službe koje su radile njegov psihološki profil, i profil premijerovog brata, mogu da potvrde da oni imaju samo jednu slabu tačku – jedan drugog.
Ministar policije kaže da Aleksandra Vučića poznaje 20 godina i u toku kojih su, kako kaže, bili vrlo bliski.
„Ja sam ovde ne da bih gradio karijeru, već sam ovde da bih mu pomogao. Nisam video da je ovakvo stanje, kao u poslednja dva dana. Znate da on nije neko ko se plaši da uđe u borbu, ko se plaši za svoj život“, napominje Stefanović.
Primetno je, inače, da je premijer u ta dva, tri dana pominjao brata ničim izazvan. Barem spolja.
