Klasna svest

Usmeno sam već saopštio nekolicini klijenata da su kafanski gosti kao deca koja hoće da iznova slušaju Crvenkapu, baš zato što je znaju, i što pripovedaču mogu da upadaju u reč, bako, bako, zašto su ti tako velike oči, da te bolje vidim, to je detetu milije nego da čuje novu priču čiji zaplet i ishod ne zna; ljudi, odrasli, zahvaljujući kojima sam pregrmio ovolike decenije, otrpe nepoznatu pesmu, ali ne zanima ih šta se tu zbiva, čekaju da neželjeno gradivo mine, pa da poruče ono što su stotinu puta poručili – sigurica je dakle u osnovi njihove uživancije, radost prepoznavanja.

„Tri metera somota/ Zar te nije sramota…“ Mene jeste. Nisam verovao da postoji takva pesma. Sklepotinu živi artisti neumorno dopunjavaju vlastitim rimama („Cura peče šarana/ Ja je gledam s tavana/ Daj mi, curo, ribe malo/ Ako je ostalo“); ne knjižim sebe kao čistunca, ali igra reči zar nije trećerazredna? Gledam, međutim, ozarena lica, mnoga od njih i ženska, i lepa, i mlada – šta vas u ovoj muzičkoj Sodomi i Gomori zapravo veseli, nisam pametan.

Ljudi, meni dragi i u svakom pogledu na svom mestu, a vole „Beogradski mali pijac“, ćorsokak-pesmu, gde se u svakoj strofi, a ima ih tušta i tma, inadžijski ponavlja „eto tako“: „Mog dragana, eto tako, zabolela glava“; Sava će, eto tako, kao i sam Dunav, biti preplivana i štaviše pregažena, iako je uveliko, eto tako, izvan svoga korita, da bi junakinja, eto tako, pronašla lekovitu travu, kao da je Novi Beograd Miroč-planina…

&

„Moj Milane“ ima strogo uzev tri tona, cela pesma u jednoj terci (maloj), ali je savršeno vođena i štaviše razvijena, „Pastirče, mlado i milo“ isto: jednostavna, uravnotežena arija, lepi prizori (za razliku od poplave), stihovi koji ne bi štrčali kad bih ih ubacio među psalme: „Stado je moje potpuno/ Samo mi je srce klonulo/ Tri dana ležim ja ovde/ A stado mi pase kraj vode…“

O Bosni da i ne govorim. Otpočnem punonadežno „Alija se do jezera krade/ Da ustrijeli utvu zlatnih krila/ Iz jezera nešto progovara…“ Za mene je to kao „Hiljadu i jedna noć“, a nikog živog, vidim, ne kopka ko to u jezeru ima moć govora, ko je tadićevski odlučio: u jezero – da, ali sa svojim identitetom. Reč je o „djevojci od zla pobjegnuloj“, ali retko mi se kad posreći da otpevam sve do kraja: „Zaspaćemo, daj nešto veselo, dajte vina, hoću lom…“

Važi: „Kad me noću samog ostaveee…“ Tako peva moj drug koji neka ostane anoniman, mada nije. Autor je istinabog bolje otpočeo: „Kad me noći samog ostave“, u kafanskoj izvedbi kao da peva neko dete, home alone, nije ni važno, gosti pretrčavaju preko prve strofe, hrle ka refrenu: „Dajte vina, hoću loooom…“ Zaprepastim se kad vidim ko sve osim vina želi i tzv. lom, zašto lom, čega lom, da li samo čaša, bokala, sifona i tanjira, ili ne bi trebalo poštedeti ni prozore, ni vitrinu sa skupim pićima, ni ogledalo ponad šanka; lom žele i gospođe za koje bih još pre nekoliko minuta pomislio da će poručiti „Ko je, srce, u te dirno“, ili „Što se bore misli moje“, iz kraljevskoga pera skrajnute i umnogome prežaljene dinastije Obrenovića.

U slavnoj numeri „Ajde, Jano“, veliča se nepromišljena prodaja konja, potom i kuće, a radi neprekidnog igranja u kolu – pesma neiskrena, netačna, nemoguća. A vajni homo ludens, koji ne žali kuću, često nema srca da kapeli da hiljadu dinara!

Ili. Živka Sirinička uda se za Đorđa Jakovca, iako se bila obećala Miti, mislim Prizrenliji, uglavnom Mita, kad čuje vest, cipne (poskoči?) i odjuri, raspomamljen, na Živkina vrata gde ju prekoreva zbog prevare i udaje za g. Jakovca; verolomnica će samo ukratko reći: „Mene dali – nisu ni pitali“; pesma na završetku prve fraze ima stalni dodatak „jagodoooo“, naglašen je poslednji slog, gde izvođači i publika orgijaju u preglasnom i dugačkom spustu; pošto me arija ne dira (blago rečeno), ja mozgam o Živkinim vratima: teoretski, to bi mogla biti vrata njene rodne kuće, a Đorđe bi mogao biti domazet; s druge strane, ne udaješ kćer protiv njene volje za nekoga ko nema kuću i ko će živeti sa tazbinom, dakle, Mita je otišao na Živkina nova vrata, da li usred bela dana ili u gluvo doba noći, ne zna se šta je gore; narod nije udesio da se nova mlada i njen nesuđeni đuvegija sretnu nakratko dok se ona sama vraća iz vinograda, Živka nije ni na čardaku, pa da je Mita odozdo na brzu ruku i poluglasno ukori, nego eto njega, cipnuvšega, na kućnome pragu čoveka koji tek što je zasnovao porodicu: ako su vrata imala zvekir, Mita je, budući raspomamljen, uzbunio pola mahale, ali ne i domaćina koji mora da je službeno skoknuo do Carigrada.

&

Jedne mi je večeri prekipelo toliko (ia byl takoi zloi), da sam iz glave nastavio pesmu: „Kad to čuo, jagodoooo, kad to čuo, draga dušo, kad to čuo, Đorđije Jakovče“, publika peva za mnom ono što zna, tj. „jagodoooo“ i „dragadušo“, a već u repeticiji podržava moju izmišljotinu: „Cipnu Đorđe, jagodooo/ Cipnu Đorđe, draga dušo/ Cipnu Đorđe/ Pa se raspomami/ Pa poteže jagodoooo/ Pa poteže, jagodoooo, pa poteže, draga dušo/ Pa poteže on pušku berdanku…“, mogao sam stvar dovesti do krvoprolića, gosti bi jednako pevali svoje „jagodoooo“ i „dragadušo“, ali se bejah suzdržao: ako se baviš zanatom najstarijim, nemoj se, na zalasku karijere, čudom čuditi što klijenti hoće jedno te jedno, ili što uživanje nije uvek obostrano.