Tri pogleda na istu stvarnost

„Lako je govoriti o razlikama i onome što nas deli, o sukobima između Albanaca, Srba, Crnogoraca i Makedonaca, o konfliktima iz prošlosti i stvarima koje nas razdvajaju danas. Ali mi smo organizovali seriju razgovora o stvarima koje nas u regionu povezuju“, ovim je rečima Andrej Ivanji, urednik spoljnopolitičke rubrike nedeljnika „Vreme“, započeo, četvrtu po redu, tribinu u okviru projekta „Tačka susreta“, koji realizuje nedeljnik „Vreme“ uz podršku Foruma ZFD i Fondacije za otvoreno društvo.

Ovog puta traganje za tačkama susreta, nakon Beograda, Prištine i Skoplja, odvijalo se u albanskoj prestonici, tačnije u tiranskom Centru za mlade, a sagovornici su bili Erjona Rusi, novinarka Report TV iz Tirane, Nedžmedin Spahiu, profesor balkanske politike na Univerzitetu u Prištini, i politikolog Milan Aleksić iz Centra za primenjene evropske studije u Beogradu.

„DA LI SE PLAŠITE?“: Poznato je da kod nemalog broja ljudi u Srbiji postoji određena bojazan kada treba da putuju u Albaniju, i obrnuto. Andrej Ivanji, moderator tribine, pričao je o prijatnom događaju koji se zbio kada je, zajedno sa kolegama, dolazio u Tiranu da bi prisustvovao tribini. U gradu je bila velika saobraćajna gužva, oni nisu mogli da nađu hotel, kružili su i u nekom trenutku tokom tog lutanja zaustavili su ih policajci. Ispostavilo se da su razlog zaustavljanja upravo beogradske tablice na automobilu. Naime, jedan od policajaca se obradovao kada je čuo odakle su, kazao je da je nedavno bio u Beogradu kod svoje sestre koja živi tamo i udata je za Srbina. Zatim ih je izveo iz gužve i pomogao da nađu put (eto, beogradski novinari su došli do tiranskog hotela sa sve policijskom pratnjom).

Policajac ga je, između ostalog, pitao da li je bio uplašen kada je dolazilo u Tiranu i na Ivanjijev komentar da nije bilo razloga za strah dodao kako mu je prilikom posete sestri u Beogradu mnogo ljudi reklo da bi se plašilo da dođe u Tiranu zbog toga, kako su objasnili, „što ih Albanci ne vole“.

Erjona Rusi, albanska novinarka, svoj prvi dolazak u Beograd opisala je ovako: „To je bilo pre dve godine, bila sam malo uplašena. Sećam se da smo u nekom trenutku hodali usred noći ulicama grada koje su bile puste, bili smo daleko od centra i pitala sam svog albanskog kolegu ‘da li smo bezbedni dok govorimo albanski?’, razmišljajući šta ako neki Srbin, koji ne voli Albance, poludi što je čuo albanski i kaže nam nešto, pokuša da nas napadne… to su bile moje misli. A onda je kolega koji je već nekoliko puta bio u Beogradu kazao da je to besmisleno i da nam se ništa neće dogoditi.“ Rusi smatra da, zbog istorije i događaja na Kosovu, postoji jedna sveopšta uzdržanost, ali da njen rezultat svakako neće biti napad na Srbe koji posete Albaniju ili da će Albanci koji odu u Srbiju biti ugroženi.

Politikolog Milan Aleksić je spomenuo da je činjenica da nema direktne autobuske linije ili voza između Albanije i Srbije pokazatelj odnosa dve zemlje: „Iako smo susedi, mi očigledno nismo povezani, a to je dobra polazna tačka za ovaj projekat – da počnemo da ponovo da se povezujemo.“ Aleksić je naglasio da su kosovski Albanci za Srbe verovatno najegzotičnija etnička grupa – susedi smo, a jedni o drugima ne znamo ništa.

Ovo neznanje, koje nam je svima zajedničko kada je u pitanju onaj drugi, izaziva strahove i održava jake i nevidljive zidove. A ti strahovi mahom se razvejavaju susretima. Odsustvo susreta je plodna zemlja za gajenje bezbroj predrasuda koje se godinama (p)održavaju.

Čitav region vrca od predrasuda koje jesu deo dnevnih politika, ali se zasnivaju na onim istorijskim. Šta danas Srbi misle o Albancima, a šta Albanci misle o Srbima? Koji su drugačiji pogledi na istoriju iz kojih proističu predrasude koje danas imamo? Zbog čega je saradnja imperativ? I to ne ona zarad Evrope, već zarad nas samih? Koje su sličnosti i razlike između Albanaca u Albaniji, Albanaca na Kosovu i Srba? Bila su to neka od pitanja koja su otvorena na tribini.

Profesor Nedžmedin Spahiu govorio je o tri različite stvarnosti koje paralelno postoje na Kosovu, u Albaniji i Srbiji, koje su povezane jedna sa drugom, ali je opet svaka sama za sebe. „Recimo, Albanci na Kosovu i mi imamo isti jezik, istoriju već vekovima, imamo porodične, krvne veze jedni sa drugima, bliske političke ideje koji potiču iz devetnaestog i dvadesetog veka, ali kada govorimo o nacionalizmu, tu se razilazimo. Nacionalizam na Kosovu je mnogo sličniji srpskom i hrvatskom nacionalizmu nego albanskom. Vrlo često se dešava da zanemarujemo ovu tačku koja nas razdvaja.“ Spahiu dalje naglašava da svesnost o razlikama vodi ka boljem međusobnom razumevanju, dok težnja da drugu stranu percipiramo isto kao što vidimo sami sebe može voditi ka konfliktu. „Na primer, na Kosovu postoji tendencija da Albanija bude poput Kosova, da postoji identično razumevanje nacije, vlade… To vodi pre ka konfliktu nego ka boljem razumevanju sa Tiranom jer mi moramo da poštujemo svako nacionalno biće kao posebno i specifično. Svi moramo da se poznajemo bolje, da pokušavamo da se razumemo, da pokušavamo da spoznamo vrednosti jedni drugih da bismo na taj način sarađivali, gradili mostove i izbegavali konflikte.“

Kada poredi Beograd, Tiranu i Prištinu, Erjona Rusi za početak naglašava da je odnos Albanaca u Albaniji i Albanaca na Kosovu sa Srbijom drugačiji. Ali ako se ne bavimo istorijom i sukobima, sličnosti ćemo vrlo lako pronaći. „Ako pitamo sedamnaestogodišnjaka u Tirani, Prištini ili Beogradu da govori o svom životu, mislim da ćemo dobiti odgovore koji su veoma nalik jedan drugom… Mi imamo ozbiljne probleme sa demokratijom, korupcijom, ekonomijom u onom najvažnijem jednostavnom smislu – da li možeš pošteno da zaradiš za život. Ako razgovaramo o političkom nivou, tu je kod svih prisutan problem evropskih integracija i reformi koje naše države treba da učine da bi ‘usrećile’ Brisel i Evropsku uniju, ali to je opet teret za naše živote u finansijskom smislu.“ Ipak, kada počne razgovor u politici, tu se situacija zaoštrava čak i između Albanaca na Kosovu i onih u Albaniji, primećuje Erjona Rusi.

STRAH OD VELIKE ALBANIJE: Kako je Andrej Ivanji naglasio, jedno od objašnjenja o početku rata u bivšoj Jugoslaviji glasi da su, nakon što je postalo jasno da će se Jugoslavija raspasti, Srbi ostali odvojeni u različitim državama. Danas je to situacija i za albansku naciju koja je na Balkanu „razdvojena“ u nekoliko zemalja. U Srbiji je rasprostranjeno mišljenje, koje je i izvorište straha, da je politička želja svih Albanaca ista – da imaju Veliku Albaniju, što bi obuhvatalo delove Srbije, Makedonije, Crne Gore, čak i deo Grčke.

„Verovatno bi mnogo ljudi u Srbiji reklo da se plaše Albanaca i projekta Velike Albanije, ali ako ih pitate na osnovu čega, teško da bi mogli da odgovore. Jer, to je nešto sa čim su rasli, većina njih nikada nije posetila Kosovo, nikada nije posetila Albaniju. U njihovom ličnom iskustvu ne postoji ništa što bi im moglo biti osnova za stav koji imaju“, smatra Milan Aleksić, dodajući da nije siguran da li je Velika Albanija želja koju svi Albanci dele na isti način. Aleksić kaže i da je imao uvid u istraživanje u kojem je stajalo da mnogo veći procenat kosovskih Albanaca zastupa ideju Velike Albanije nego Albanaca iz Albanije.

Novinarka Erjona Rusi je, govoreći o Velikoj Albaniji, ispričala kako je pre pet godina raspravljala o tome sa kolegama u Nemačkoj koje su joj rekle da u Srbiji postoji ideja da Albanci žele da učine istu stvar koju je Srbija pokušala da njima učini devedesetih, te da to opet može izazvati rat jer će Albanija pokušati da spoji Albance sa Kosova, iz Makedonije… „Nisam mogla da verujem, meni je to zvučalo apsurdno, nisam mogla da razumem odakle taj osećaj i zašto ljudi tako misle? Zašto bi Albanija to činila? Pa na Balkanu je Albanija jedina zemlja koja nije učestvovala u skorašnjim ratovima u regionu.“ Zatim je naglasila da joj je veoma važno da ljudi u Srbiji znaju da u Albaniji nikada nije postojala ideja niti želja da se unište susedne zemlje kako bi svi Albanci bili u jednoj državi: „Jedina stvar koju su Albanci hteli jeste da se ne poriče istorija. Mi ne možemo da poreknemo da su Albanci koji žive u Skoplju Albanci.“

Nadovezujući se na to, Nedžmedin Spahiu je istakao da se vidi razlika između srpskog i kosovskog nacionalizama koji su po sebi bliski, sa jedne strane, i albanskog sa druge strane: „U Albaniji mi razumemo da smo, čak i kada bismo bili sa Kosovom, bili i dalje mala zemlja. To je samo utisak da ćemo biti moćniji ako smo zajedno. Moć nacije počiva na tome koliko je ta nacija konsolidovana, a ne zavisi od broja ljudi. Na primer, Slovenci su mala zemlja, ali su ekonomski razvijeni, oni mogu da šalju trupe u različite zemlje sveta, njihov glas se čuje u Evropi… A manje ih od dva miliona, manji su od Albanije.“ Spahiu je dodao da neki ljudi na Kosovu smatraju da oni „moraju da učine Srbima ono što su Srbi njima učinili“, te da svi Albanci treba da budu zajedno da bi bili moćniji. Međutim, on je mišljenja da Kosovo mora da utvrdi sopstveni identitet i da ima dobre odnose sa svim zemljama regiona, kao i sa svim drugim moćnim državama sveta.

Konačno, Spahiu se osvrnuo i na to da male zemlje nemaju luksuz održavanja loših odnosa sa drugim zemljama, kao i da treba biti racionalan u ekonomiji te da se mora štedeti. Jedan od sitnih koraka, po njemu, jeste uspostavljanje zajedničkih ambasada i konzulata pojedinih zemalja, čime bi se značajno uštedelo. Istovremeno, na taj način bio bi poslat mali, ali pozitivan signal investitorima: „Čitav region treba da bude jedno tržište. Ako imamo konflikte na Balkanu, ne možemo da budemo jedno tržište.“

KORACI NAPRED: Opisujući situaciju kakva bi trebalo da bude, Erjona Rusi je govorila o želji da između zemalja regiona nema granica, da se može slobodno putovati, sarađivati ili čak i raditi u susednoj zemlji, bez gomile dokumenata i ostalih problema. Međutim, razne stvari se isprečuju kao kočnica za bolju saradnju, uključujući i nacionalističke strasti.

Kako objašnjava politikolog Milan Aleksić, „nacionalizam se hrani lošom ekonomskom situacijom i siromaštvom. Kad god postoji lošiji ekonomski status, lakše se igra emocijama ljudi“, dok je druga stvar koja „pogoduje“ takvoj situaciji nepoznavanje susednog naroda.

Naglasio je da sve zemlje u regionu moraju da sarađuju i nađu oblasti zajedničkog interesa. To je istovremeno i ekonomski imperativ, ali takođe i način na koji bi se stabilizovao region – da stvari koje su izvori sukoba ne budu više najbitnije narodima na Balkanu, da ne budu u prvom planu.

„Treba naglašavati ono što nam je zajedničko, naglašavati dobro zajedničko iskustvo, dobru saradnju koja mora da bude razvijana i da se o tome govori. Ima dobrih stvari u srpsko-albanskim odnosima i to svaki put treba da bude podvučeno“, kaže Aleksić, navodeći da su, nažalost, u poslednjih pola veka čak i političke veze između Srbije i Albanije bile jako slabe, kao i da je bilo veoma malo državnih poseta. Imali smo period bez poseta od skoro 60 godina – Enver Hodža je davne 1946. boravio u Beogradu, a sledeća državna poseta bila tek 2004. godine, kada je tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić išao u Tiranu. Nakon toga, usledile su dve, tri posete ministara spoljnih poslova što Tirani, što Beogradu, da bi se potom, 2014. godine, dogodio čuveni dolazak albanskog premijera Edija Rame u srpsku prestonicu. Aleksić naglašava kako taj broj govori o „samo nekoliko susreta visokih zvaničnika u periodu od više od pola veka. To je ništa. Ekonomska saradnja je takođe veoma niska. Pročitao sam da je tokom 2015. ukupna trgovinska razmena između Srbije i Albanije iznosila oko 109 miliona evra, što je zaista malo u poređenju sa trgovinskom razmenom koju Srbija ima sa drugim komšijama.“ Aleksić je dodao i da postoji interesovanje za ekonomsku saradnju, kao i da je nekoliko sporazuma potpisano u poslednje vreme. Prošlog oktobra u Nišu se održao i prvi biznis forum između srpskih i albanskih kompanija gde je učestvovalo skoro 300 kompanija. „To su stvari koje moramo da radimo zajedno i oblasti na kojima je neophodno insistirati da bi one političke i nacionalističke teme izgubile makar malo na važnosti, da ne bi više bile toliko bitne kao što su danas i prošlih decenija“, ističe Milan Aleksić.

Erjona Rusi

Erjona Rusi je dodala da nacionalizam ne sme da bude vodič, jer on služi političarima, a ne narodu, ali i da novinari moraju da se čuvaju od te „boljke“ i da budu objektivni. Istorijski problemi utiču na celokupnu ekonomiju. Rusi se setila izveštaja kosovskih medija gde je rečeno, i to u nekoliko navrata, da srpski proizvodi mogu da izazovu kancer i druge bolesti i da su zbog toga izvezeni na Kosovo – da bi ubili Albance. „Dokle god postoje ovakve stvari, ovakav strah, neće biti ekonomske saradnje. Mi kao novinari moramo da predstavljamo stvari kakve jesu, ne možemo da zatvaramo oči pred predrasudama. Iako predrasude postoje, mi treba da ih prevaziđemo, da radimo na saradnji i da kažemo – ovo je istina, a ovo nije“, zaključuje Rusi.

Kada je reč o nevladinom sektoru, Milan Aleksić naglašava da bi situacija trebalo da bude bolja, jer je taj sektor onaj koji bi morao da vodi procese saradnje. Srećom, postoje kontakti i zajednički projekti, pa je tako prošle godine Beogradska otvorena škola organizovala zimski seminar za mlade iz Srbije i Albanije, a sada je u toku još jedan program koji organizuje OEBS, a namenjen je predstavnicima civilnog društva u Beogradu i Tirani kako bi se poboljšali odnosi između dve strane. Međutim, Aleksić smatra da je to nedovoljno. „Mi moramo da ulažemo više napora, kako na ličnom tako i na kolektivnom planu, da budemo prisutniji u medijima, da iniciramo više projekata koji bi mogli da u javnoj sferi podstaknu promenu. Mi moramo da promovišemo saradnju, i to ne kao jednu od mogućnosti, već kao suštinski potrebnu.“

Erjona Rusi je kazala da je njen utisak da je rad u civilnom sektoru mahom donatorski koncipiran, odnosno baziran na onome što donatori hoće. Rezultat toga je da mi pokušavamo da ispunimo zahteve donatora i da učinimo ono što oni misle da je bitno, što često nisu realistični zahtevi.

Aleksić je tokom razgovora istakao i da je civilno društvo jedan sveobuhvatan pojam i da uključuje i religijska udruženja koja bi takođe trebalo da sarađuju. Crkve i verske zajednice kao delovi civilnog društva takođe su pozvani da učine nešto na integraciji. On je podsetio da je pre dve i po godine patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej posetio Albaniju, što je bila prva poseta srpskog patrijarha ovoj zemlji u istoriji. Takođe, ne treba smetnuti s uma ni važnost kulturne saradnje, koja može da bude veoma lekovita.

BOLJE MORA, GORE NE MOŽE: Zaključivši da negativna percepcija između nacija ipak i dalje dominira odnosom Albanaca i Srba, otvorila su se pitanja – da li situacija ide nabolje ili nagore, kakva bi ona mogla da bude i ka čemu idemo.

Nedžmedin Spahiu

Nedžmedin Spahiu smatra da se ide u pozitivnom pravcu zato što su ljudi danas informisaniji, ideje cirkulišu kroz društvene mreže, na različitim televizijskim programima ljudi više saznaju o istoriji i nije samo Ministarstvo obrazovanja ono koje širi informacije. „Informacija nije više privilegija državnih institucija i tela. To je korak napred u pozitivnoj percepciji. Jer više informacija i znanja utiče na bolje međusobno razumevanje.“ Kao važan momenat o kome se mora razgovarati Spahiu je naveo i različite istorijske tekstove u školskim knjigama zemalja regiona: „Trebalo bi videti sve te tekstove iz knjiga, njihove razlike, razlike u interpretaciji važnih istorijskih događaja… to bi pomoglo saradnji među zemljama. Zar ne bi bilo moguće da svi studenti i đaci u državama regiona imaju iste udžbenike istorije? Ili da svi imamo makar dve, tri verzije za, na primer, bitku na Kosovu. Bilo bi važno da ljudi u Srbiji mogu da vide kako Albanci posmatraju stvari. I obrnuto. Ako govorimo o knjigama u osnovnim školama na Kosovu i u Albaniji, onaj koji je ubio sultana Murata na Kosovu bio je Albanac. Ako ovo kažeš u Srbiji, učenici će se naljutiti jer tvrde da je to učinio Srbin, neke druge nacije tvrde da je to bio Mađar. U naučnim turskim tekstovima postoje nalazi da je Murata ubio drugi Turčin… Želim da kažem da bi bilo dobro kada bi ljudi na Kosovu, u Srbiji, Turskoj bili svesni svih tih verzija. Važno je da naši studenti imaju uvid i znanje o tome da postoji više verzija istorije, jer će oni, naravno, tako biti spremniji za diskusiju i u nju će ulaziti bez besa.“

Milan Aleksić

Podsetio je Milan Aleksić da je bilo nekoliko pokušaja istoričara iz regiona, uključujući i one iz Srbije i Albanije, da se naprave zajedničke knjige istorije. „Taj projekat se zbio 2004. godine, kada je sastavljeno četiri različite knjige za četiri razreda o zajedničkim tačkama zajedničke istorije balkanskih nacija. Nažalost, neka od ministarstava obrazovanja u regionu nisu prihvatila konačne verzije, tako da projekat nije imao punu implementaciju. Takođe, 2009. godine, istoričari iz Srbije i Albanije su pokušali da naprave zajedničku knjigu istorije, bilo je nekoliko susreta, ali ne znam šta se dalje sa tim dogodilo. Tako nešto bi već od početka moralo biti promovisano i od strane država, a ne samo od jednog dela intelektualaca.“ Istovremeno je Aleksić naglasio da je istina da se u istorijskim knjigama može naći mnogo predrasuda, ali da je glavni problem, ne samo udžbenik istorije već to što razmišljamo u dihotomijama „mi ili oni“, a nikada u saglasnosti „mi i oni“. „Ne razmišljamo na način: ‘Srbi i Albanci mogu uraditi ovo, mogu sarađivati na ovome’, već sve vreme u kategorijama ‘Srbi ili Albanci’ vodeći neku nevidljivu borbu jedni protiv drugih.“ On smatra da percepcija jednih o drugima ipak ne može ići nagore, uostalom, bio je i rat u bliskoj prošlosti, ali, kada je to prošlo, percepcija će postajati sve bolja.

U pozitivnom tonu, Milan Aleksić je napomenuo da je nedavno otkrio da postoji članak na Vikipediji o srpsko-albanskom prijateljstvu, to je dug tekst, zasad samo na srpskom jeziku. Takođe, još jedan fenomen treba da bude pomenut i istraživan – to je fenomen albanskih nevesta koji je posebno prisutan u zapadnoj Srbiji gde se Albanke udaju za srpske mladoženje. Postoji stotine mešanih brakova posebno u ruralnim oblastima u zapadnoj Srbiji i sada je dosta dece iz tih brakova bilingvalno, što može biti veliki potencijal za bliskije veze između nacija.