Teuta Hadri, ćerka Envera Hadrija, imala je trinaest godina kada je njen otac ubijen. Danas njegovo ime nose ulice u nekoliko kosovskih gradova, a u briselskom predgrađu Skarbek podignut mu je skroman spomenik, kao i na briselskom groblju gde je sahranjen. U ekskluzivnom razgovoru za „Vreme“ nije htela da kaže ništa o svom životu, niti je dozvolila da objavimo njenu fotografiju.
„Sve što treba da se zna je da sam ćerka kojoj je ubijen otac“, rekla je. Za razliku od oca, nikada nije bila politički angažovana, ali se neumorno borila da se utvrdi istina o Hadrijevoj smrti. „U tom smislu, moglo bi se reći da idem njegovim stopama“, kaže.
„VREME„: Kako ste se osećali kada ste čuli presudu?
TEUTA HADRI: Ne bih mogla da kažem da sam se mnogo obradovala. Iako je presuđeno u korist naše porodice, niko nam neće vratiti oca, muža i brata koga smo izgubili. S obzirom da je suđenje okončano u skladu sa zakonom, moglo bi se reći da je pravda zadovoljena, bar za sada i samo simbolično, jer je suđenje vođeno u odsustvu.
Zašto je po vašem mišljenju moralo da prođe tako mnogo vremena do izricanja presude?
Vrlo je čudan postupak po kome je Vukotić 2008. izručen Srbiji, a neobično je i to što je hrvatski sud Draškovića pustio uz kauciju i smestio ga u hotel. U Belgiji sud tako nešto nikada ne bi uradio.
Neke stvari su se, međutim, promenile. Kao prvo, promenio se politički kontekst: danas je međudržavna saradnja pravosudnih organa znatno poboljšana, tu je i Haški tribunal… I srpske vlasti su se promenile i spremnije su da sarađuju sa belgijskim vlastima. A sem toga, neki ljudi su se oslobodili straha i počeli su da pričaju i pokažu prstom na krivce.
Vi ste aktivno učestvovali u suđenju kao stranka u postupku?
Učestvovala sam u ime porodice kao oštećena strana. Prema belgijskom zakonu, optužene predstavljaju advokati oštećene porodice, a javni tužilac je tu da postupa po službenoj dužnosti i obezbedi da se odluke suda sprovode i da sve bude u skladu sa zakonom. Dakle, sva suđenja imaju tri stranke. Tužilac je nastupao u svoje ime, naši advokati u naše, a da su optuženi pristali da se pojave i da budu zastupljeni, mogli su da iznesu odbranu.
Branioci osuđenih tvrde da im je to pravo uskraćeno, a jedan (Spasić) da nije ni znao da je suđenje u toku.
Sva trojica su uredno bila pozvana. To ne tvrdim ja, nego sudija, koji je na otvaranju procesa utvrdio da je cela procedura bila u skladu sa zakonom i da su optuženima uredno uručeni pozivi. Do početka suđenja Vukotić i Drašković su bili zastupljeni sa po dva belgijska advokata, a jedini koji nije imao branioca je Spasić.
Vukotićevi advokati su ga zastupali od 2006. pa do uvodnog ročišta, kada su izjavili da su izgubili kontakt s njim i da više ne mogu da ga brane. Njegov beogradski advokat se obratio sudu i rekao da Vukotić ne može da dođe jer je u kućnom pritvoru i nosi „nanogicu“. Međutim, nije tražio da prisustvuje procesu na šta je po belgijskom zakonu imao pravo.
Draškovićevi advokati su sve do 7. novembra, kada je počelo suđenje, raznim manevrima pokušavali da odlože proces, a zatim su se povukli sa obrazloženjem da su savetovali klijentu da odustane od odbrane jer je sud odbio sve njihove zahteve. Spasić je sudu poslao pismo da ne može da dođe jer ima srčanu bolest.
Njima je sada lako da kažu da im je učinjena nepravda, kad su sami doveli do situacije da su ostali bez odbrane. Sve što sam navela ušlo je u sudski zapisnik i može se proveriti.
Šta je sledeći korak?
Očekujem da osuđeni ulože žalbu. To je njihovo zakonsko pravo.
Kako pamtite oca?
Pamtim ga samo do svoje trinaeste godine, nakon čega mi je brutalno oduzeta mogućnost da formiram nova sećanja. Kao što bi svaka ćerka rekla, bio je najbolji otac na svetu. Vaspitao me je da poštujem svakog i da ne mrzim nikog.
Šta znate o njegovom političkom delovanju?
Bila sam suviše mlada da bi me to interesovalo. Znam da je bio divna osoba i da se borio za ono što je smatrao pravednim ciljem, uvek mirnim sredstvima. Verovao je da svi ljudi zaslužuju da im se poštuju osnovna prava, ne samo Albanci. Nije bio protiv Srba, ali se protivio totalitarnom režimu bivše Jugoslavije. Bitno je da je ubijen iz političkih razloga i da je to ubistvo organizovala država. To je, uostalom, i bio predmet suđenja.
