Mi treba da smo dar za druge

Opasno je što smo previše autoreferentni, usmereni na to „kako ću ja lepo da provedem praznik“, a ne vidimo da Hristos nije postao čovekom jer je to bilo ugodno već da bi bio na strani onih koji su bili na periferiji

Beogradskog mitropolita i nadbiskupa Stanislava Hočevara pitamo već na početku o čemu bi trebalo da razgovaramo kada razgovaramo o Božiću.

„Za vreme Božića treba da govorimo o važnosti porodice – da bi deca iskusila da zdravi odnosi koji vladaju u jednoj porodici jesu kriterijum koji se primenjuje u odnosima sa svim ljudima; o duhovnom dostojanstvu ljudskog bića, kao i o odgovornosti za drugog“, kaže Stanislav Hočevar.

„VREME„: Otkuda da se onda za Božić ne priča o tome i uopšte se sve neretko svodi na nešto „spoljašnje„?

NADBISKUP STANISLAV HOČEVAR: Kako je u ljudskom iskustvu rođenje nešto veliko i blisko, i sam Božić smo sveli na tu ljudsku dimenziju. Takođe, on je zamenio stari rimski praznik Dan nepobedivog sunca i moramo priznati da je u slavlju prisutno puno prirodnih elemenata, mnoštvo običaja, pa se manje razmišlja o tome da je središte praznika ovaploćenje Božije reči i da je to početak silaska Boga u naše ponore. Pre svega, to je praznik Božije solidarnosti sa nama, sa svim ljudima. I zato on ne bi smeo da nas usmerava ka sebičnom individualizmu, bezbrižnom slavljenju i ličnom trenutku sreće, nego bi trebalo videti da su jasle izraz solidarnosti sa najbednijim, onima koji su u najvećoj opasnosti. Mi sami bismo trebali da budemo dar onima kojima smo najpotrebniji.

Upravo Božić govori da je On Bog svih, što znači da naša odgovornost postaje univerzalna, postaje odgovornost za čitavo čovečanstvo i težnja ka bratstvu svih. Hrišćani nikada ne bi smeli da prihvate da je svet podeljen na tabore. Pitanje je kako je moguće da svi mi hrišćani ne možemo da učinimo više za opšte dobro i da jače promovišemo razumevanje. Čini mi se da smo na tom području zatajili i da moramo da se probudimo. Treba da uvidimo da je potrebno da stvaramo novo društvo, što je moguće samo sa novim inicijativama. A Božić je inicijativa par excellence, što treba nas da inspiriše da delamo.

Koliko smo kao pojedinci i društva daleko od te solidarnosti koju ste spomenuli, od otvorenosti i brizi prema drugome?

Božić je uvek i kritika trenutne stvarnosti. Nemoguće je Božić dostojno slaviti ako se ne preispitujemo o tome da li imamo negativnog u sebi, da li gajimo predrasude o drugim narodima i kulturama, da li zlopamtimo i više se sećamo prošloga nego novih mogućnosti koje nam Dete daje. Zato je svaki Božić veliki poziv za započinjanje novog života u nama samima i time i u zajednici. Dakle, ne smemo dozvoliti da među nama kao pojedincima, porodicama, narodima, crkvama, ostaju stari, nesređeni odnosi. Potrebno je da porodice, crkve i verske zajednice jače istaknu duhovnu dimenziju i da ne dozvoljavaju da nerešene političke ostavštine usmeravaju naš pogled u budućnost. Iskustvo Božića bi moralo jače da nas formira. Opasno je što smo previše autoreferentni, usmereni na to „kako ću ja lepo da provedem praznik“, a ne vidimo da Hristos nije postao čovekom jer je to bilo ugodno već da bi bio na strani onih koji su bili na periferiji. Božić nije praznik kada bi trebalo da se lepo provodimo, već kada bi trebalo da se interesujemo za druge.

Ako danas govorimo o onima koji su na periferiji, kojima je pomoć potrebna, razgovor će nas nužno navesti na izbeglice.

Mislim da nismo integralno razumeli pitanje izbeglica danas. U vreme Isusovog rođenja došli su mudraci sa Istoka; danas dolaze mnogi drugi ljudi sa Istoka i to je veliki izazov za hrišćanstvo u Evropi. Da li smo mi vratili tu posetu mudraca drugim narodima? Da li današnji naučnici tako traže rešenja za čitavo čovečanstvo kao što su mudraci sa Istoka tražili spasitelja? Jedan od najvećih problema danas je to što naučnici svoju mudrost i znanje ne stavljaju u službu mira, povezivanja, otkrivanja najpotrebnijeg već i tu vlada nekakva samodovoljnost, okrenutost k sebi, pohlepa. A odnosi su mahom odnosi konkurencije, ljubomore i takmičenja, a manje dopunjavanja i zajedničkog rada…

Čemu služi nauka, da li nas jače povezuje, da li nas čini odgovornijima za druge? Da li svi oni koji su primili harizmu da budu inteligentni podižu svoj glas, zauzimaju se za slabije, traže prave vrednosti? Mudraci sa Istoka su tražili Hrista i kao traganje za onim što je prava budućnost. Mislim da je veliko etičko pitanje danas da li nas nauka vodi ka spasavanju ili je u službi hedonizma i održavanja jedne redukovane percepcije života.

A kako vidite ulogu crkava u ovakvom svetu?

I za njih to važi. One ne smeju svoju snagu da upotrebljavaju za očuvanje sopstvenih struktura, pogleda, prošlosti već prve da traže ono što je svima zajedničko, prve da razumeju. Ne bih hteo da ističem to ovde, ali mislim da je papa Franja upravo primer povezivanja sa svim ljudima, traženja susreta i dobra svih. Važno je to, ne usmeriti se samo na nekakvo pojedinačno, ograničeno dobro, već se zalagati za opšte dobro. A to je suština Božića. Možemo ovo nazvati i dijalogom jer u dijalogu mi svi usavršavamo sebe, svoju spoznaju, i prevazilazimo svakog dana ono što nije suštinsko. Kada smo kod suštinskog, Božić uči čoveka integralnom načinu života, duhovnosti. Istina je da sve ima svoje mesto – praznici i radni dani. I mislim da neko društvo može da napreduje samo ako uvažava ovu integralnu dimenziju ljudskog bića. Zašto političari drže konferencije za štampu nedeljom, zašto su tada ispiti na fakultetu, zašto rade sve prodavnice? Čovek mora imati vremena i za sebe, mora postojati ritam života u kojem se gaji duhovnost, kako pojedinca tako i porodica i naroda. Jer od te komunikacije sa duhovnim svetom, od integralnosti ljudskog bića, dolazi i kultura. Nije čovek samo funkcionalističko biće već pre svega duhovno i važno je da bude čovek u celini.

Svi koji su na položajima gde se odlučuje trebalo bi da budu svesni važnosti edukacije svih, da se brinu za ljude a ne za svoje mandate. Kako čovek živi, takav će doprinos dati društvu.

Samo još ovo, gde bi 26. decembar odnosno 8. januar trebalo da provedu hrišćani?

U Beogradu danas, među izbeglicama.