Antologija zaleta

Saša Petrović je bio krupna, svejedno što za neke upitna, kulturna činjenica koja je film uvela u naš nacionalni Panteon. Posle njega nije se samo drugačije snimalo, sa najvišim merilima profesionalizma, nego i drukčije gledalo. Trube na Kroazeti, posle projekcije Skupljača perja u Kanu, i dan današnji odjekuju, ritual koji se, hteo to neko ili ne, poklanja ocu naše pronicljivosti, sumnje kao verodostojne istine, umeću samom.

Odista, ako iko, onda baš ovaj neobuzdani, za mnoge uvrnuti sanjar i neprikosnoveni gospodar situacija, autoritativan do bola, može da ponese radoholičarsku titulu rodonačelnika našeg autorskog filma.

PROSTOR: Bio je naš autentični pesnik elemenata, ne samo u antičkom smislu. Nikada pre i nikada posle Skupljača, od blata i perja u Nikolincima i veličanstvene prašine u Deronjama, od večite, stajaće vode u Kopačkom ritu, i od vazduha koji je za Sašu Petrovića bio nalik na vatru kao kod Hegela, nisu postali samo elementi – zemlja, voda, vazduh, vatra – nego bitne, izazovne projekcije prostora.

U razgovoru sa Crnjanskim, pred kamerama beogradske televizije, u jesen 1970. u hotelu „Jugoslavija“, na pitanje o „drugom Branku“, odgovorio mi je lapidarno, neporočno, kao da je dugo smišljao, u prethodnim svojim životima sricao rečenicu: „Zavičaj je ono što izaberete.“ Tako je i Saša podneblje Vojvodine izabrao kao svoj zavičaj. Parizlija je i Beograđanin, u nepredvidljivom amalgamu svoje izvesne neizvesnosti, Saša je taj širom otvoreni čador okeana oblaka u ravnici uzneo do znaka, svakako i stigme (Let nad močvarom, Skupljači perja, Biće skoro propast sveta, Seobe). Čak se i u slučaju Majstora i Bulgakova, subotička scenografija ne javlja kao kulisa, nego i ona ingeniozno sugeriše isto stanje rigidnosti, tiranije, oktroisanosti ukusa. Moskva, onih vremena, i paorski grad na severu Bačke, sa tramvajima koji su plovili kao zalutali čamci kroz kukuruzišta, nikada nisu bili bliži u svom očaju.

Mnoštvo Sašinih kadrova svakako su neponovljivi. Rimejk, zato, jednostavno nije moguć. I tu se ponovo Skupljači javljaju kao paradigma tačni. Sašine igrane strukture već odavno imaju stepen visoke dokumentarne autentičnosti. Rečeni čak Kopački rit, posle balkanskih ratova devedesetih, nije isti. Kao što Eva Ras nikada više neće voziti subotički tramvaj, niti će se odsečena glava Fabijana Šovagovića kotrljati po zarđalim šinama.

SCENARIO: Saša je učinio da se scenario, dakle taj ukleti književni žanr koji se gleda, vaspostavi kao štivo koje se gleda. Stoga se scenariji Sašini objavljuju u „Prometeju“ (Skupljači perja, Benja Kralj) i „Agori“ (Soko, Pravi kraj vikenda). Mogu se posmatrati ne samo kao predložak, kao vaspostava novog talasa našeg filma, čak i nerealizovani na ekranu, nego i kao svedočanstvo o rastu i dobitničkim kombinacijama jednog renesansno bogatog i raznovrsnog stvaraoca. Jednostavno, ono poslednje, totalno razumevanje ili baš i podrazumevanje Aleksandra Petrovića, nije nikako moguće bez njegovih proza, memoara, pesama (Sve moje ljubavi, slepi periskopi).

REDITELJ: Reditelj je tek sa Sašom postao svemoćni gospodar ne samo situacija, nego i (p)ostvarenosti. Njegov značaj je svakako univerzalniji i moćniji i van filmskog atara. Bio je prvak u preobražaju i oslobađanju stega u savremenoj nam umetnosti. Kao što su to bili Lubarda i Konjović, i kao Matić, Popa i Miodrag Pavlović.

Visoka merila i neprekidna težnja ka savršenstvu, to jest adekvatu zamišljenog rešenja, svakako su karakterisali Sašu u svemu. Njegov kontrapunkt života, međutim, dopuštao je pukotine na svim stranama, a šesnaest krugova najpre u šestopregu, a kasnije – zbog meteža i krivudavih sokaka Deronja – koje prolazim kao oberkrigskomesar u Seobama, u kočiji nalik na mrtvački sanduk koji, iako blistav i barokno ukrašen, plovi Panonijom, samo je maleni primer nepresušne njegove čežnje za onim drugim svetom, osvedočenim, a rapavim, mirnim, a nemirnim. Tako, inače, treba posmatrati spoj naturščika i glumaca prvog reda u njegovim ekipama.

I samo je on, čistom svojom lucidnošću, uočio naoko neobičnu sličnost ledenog onog osmeha Čaplina, Broza i Krleže. Jedini je on, u obnaženom, dobro definisanom torzu Bekima Fehmijua, u listu „Mladost“ koji su šiparice tajnovito čuvale u svojim rubnim relikvijama, prepoznao najmuževniji lik naše i evropske kinematografije. Uostalom, baš je ovaj Petrović omogućio Bati Živojinoviću alibi za matricu i oveštali kliše partizanskog junaka, otvarajući mogućnost izuzetnog ironijskog lika, od Skupljača do Majstora.

MUZIKA: Samo je on u somborskoj „Slobodi“ unapred mogao da oslušne planetarnu romsku himnu Đelem, đelem, koja zaslužuje spomen-ploču na nekad ponosnom zdanju marmeđijske, istorijske varoši naše, Sombora.

Muzička komponenta svih njegovih ostvarenja nije ni nalik na međuvreme, pojačanu artikulaciju kadra, početak ili kraj dijaloga. Muzika je, za njega, od klasičnih simfonijskih fraza do bestidno okretnog, proročanskog bećarca, takođe hemija, jednako subjekat drame koja traje.

ČAŠA: Naoko slučajno, iste godine kada je završen naš legendarni film o skupljačima perja, umro je – kako se smatralo – najveći besednik epohe, Veljko Petrović. Sašin govor ne samo da je doneo leksiku čergi i mahala za taj svečani astalski skup, nego ju je dosanjao drukčijom. Sve je postalo moguće, kadar u filmu je opomenuo mnogobrojne gledaoce i slušaoce na ispraznost potrošene fraze, ponašanja kao jedinog smisla. Život je poput panonske oluje poremetio mnogo šta u običajima i uzdržanosti. Prasak jedne bekrijski razbijene čaše iz Skupljača bio je uticajan poput palidrvca koje Olga Kniper Čehov pali u poznatoj drami na sceni Moskovskog hudožestvenog teatra.

foto: iz privatne arhive d. ređepa

SEOBE: Imali smo gotovo zaveru Crnjanski, Saša i ja u vezi sa ekranizacijom Seoba. U pismu koje je, između ostalih, i meni pisao na hartiji sa memorandumom „El ekonomist“, argentinskog časopisa čiji je bio londonski dopisnik, veliki naš Miloš piše i ovako, još u šezdesetim godinama, predlaže unapred Sašu za reditelja Seoba. „Svakako je Aleksandar Petrović onaj vaš reditelj koji bi mogao da snimi Seobe. S atmosferom, našim sudbinama. I našim nebesima.“

Kasnije, po povratku Crnjanskog u zemlju, potpisao sam, kao direktor „Neoplanta filma“, u kancelariji direktora „Nolita“ Save Lazarevića, na Vidovdan 28. juna 1972. godine ugovor za ekranizaciju Seoba. I neposredno posle toga, Crnjanski mi iz Beograda piše pismom i u njemu rečenicu koja je sasvim, sasvim ozbiljna: „Kad planirate film, nemojte nikako zaboraviti da sam ga obećao, davno, Aleksandru Petroviću.“

Kasnije, već sa slučajem Plastičnog Isusa, Saša je u ondašnjoj vladavini jednoumlja, bio nepodoban, kako se govorilo. Meni je nuđen čitav jedan špil autora, ali nepodesnih po talentu. Unekoliko sačuvao sam projekat. Posle, nastala je „Neoplanta“, Saša je snimio Seobe, no po meni to su zapravo tek informacije o onome što je on u vezi sa slavnim romanom sanjao 1001 put. Bio je već umoran, foršpilovao je bez mere, usporene optike, u biti već načet opakom bolešću. Kao što se zna, sam igra ulogu ruskog ambasadora, a meni je, ničim izazvanom, dodelio, baš tako naredbeno, ulogu oberkrigskomesara Garsulija.

I nikad mu nije bilo dovoljno nadrastanja. Nije mu, tako, bila puna mera one vijorne, makadamske prašine koja je padala po vlasuljama Františeka Čižeka i skupom ripsu Žaka Fontrea na Snežani Savić, Ljubiši Samardžiću i meni, nego se sve još i uz pomoć preostalih avionskih propelera trebalo ugraditi u metež, u neočekivani spoj, u našu pokondirenost. I u tom smislu nije bio daleki samo rođak Sterijin.

APATRID: Solista po vokaciji, s opsesijom lične slobode kao jedinstvenog tipika ostvarenosti, imao je smelosti da na samoj granici Varšavskog pakta, na severu Bačke, snimi jedan od najžešćih pamfleta pobune protiv dogme. Inokosan, rapsodičan, poučen naročitim iskustvima beogradskog stila, ali i nadrealizma, on je i enkavedeovce, našminkane i bezočne, uočavao prvi, kanda odmah posle oslobođenja Beograda, kraj bioskopa Slavija. Rano uočen kao misleći, svojevoljan i neporočno bezočan istraživač, bio je na meti tajnih i javnih političkih, diktatorskih tribunala. Apatrid jednako u vlastitoj zemlji, kao i u svetu, Saša je u ljubavi i u somatski skoro neprikosnovenom spoju sa porodicom i najbližim prijateljima ostvarivao alibi za nemilosrdne udare što režima, što netalentovanih i otprve zaboravljenih ljudi iz esnafa, koji su zaboravili da u budućnost ne odlaze čitavi razredi, nego samo poneko, i ne uvek iz prve klupe učionice.

Kad se sve saborno razreši, moglo bi se uočiti da Aleksandar Petrović i nije imao, to jest nije ni mogao imati neprijatelje. Toliko je njegov svet, ali i veltanšaung bio neprikosnoven, nedodirljiv, da ga ni jedna presuda ni denuncijacija nije mogla ama baš ni za pedalj da pomeri u pravcu poniznosti i skromnosti.

PORODICA: „Šta mislite, Draško, i da li bi Duško (Matić) bio ono što jeste, i da li bi stvorio ono što je stvorio, da nije bilo Lele i da nije bilo Vas? Šta hoću time da kažem? Ja mislim da ste Vi neka vrsta sina Duška Matića. A ja ću isto tako da dodam da verovatno ni ja ne bih ništa napravio – ako sam uopšte nešto napravio – da nije bilo Dragana i Branke.“ (D. Ređep, Geografija bola, 1994)

To trojstvo je bilo očito i unekoliko magično, i usvajali smo ga, njegovi bliski i najbliži, sve doslednije kako su godine prolazile. Bar po nama nekolicini, Branka Petrović je nesumnjivo naša Nadežda Mandeljštam. Usuđujem se da utvrdim kako je ta genealogija trojnog prepleta zaista sve bogatije narastala iz sna Belog Bore. Skupljači perja su (p)ostvarenost sama. Čak i kada se ima na umu da je, bar s vremena na vreme, Saša preferirao film Biće skoro propast sveta.

SKUPLJAČI: Posle Skupljača ništa ni u Sašinom opusu ni u našoj kinematografiji nije bilo isto. Čak je i na prethodne stvaralačke godine ponoćno sunce Skupljača zračilo onom neumoljivom, surovom predodređenošću.

U biti, taj kultni film je bio antologija zaleta, ostvarenosti i tek samo odsanjanih ostvarenja, unapred. Tako je to isto hteo naš filmski i književni Gromovnik.

Pitanje koje je, pre nekoliko godina, na Salašu „Đorđević“ kraj Palića, postavio Petar Peca Popović, i koje postaje sve aktuelnije.

Kuda je otišao Beli Bora?

U Nedođiju, u slobodu, u lavirint svojih mračnih poriva, u zatvor koji je, ne samo po Vitomilu Zupanu, retorta života, u sunovrat. Meni se nekad činio najbliži Lafkadiju Lukiju, iz Židove proze: toliko bezrazložnosti, toliko smelosti kao jedinog tipika. Nekad je progovorio jezikom Bela, nekad ponašanjem Crnjanskog, nekad snoviđenjima Bulgakova, nekad usred Odese Babelja. Takoreći u razlomcima zatravljen i neobazrivo sklonjen u našim mrtvajama, kataklizmama i lokalnim ratovima, Beli Bora je nalik na paradigmu. Prošlost jeste život, a prolaznost nije obest, već privilegija, kao sam život. A vlastitu Jatagan malu Saša je pronalazio s obe strane bare, u Beogradskom predgrađu jednako kao i u Bronksu. Nevidljiv a prisutan. Kao toliki svetionici u magli. Forenzičari nikada neće biti na njegovom tragu.

Kazaće nam, sasvim ravnodušno: Saša se ne uklapa. Ima nas koji dodajemo: srećom.