Kao po nekakvom nepisanom pravilu, upravo onda kada se učini da je srpska kinematografija bespovratno izgubljena između iznuđenih komercijalnih kompromisa, pobačenih žanrovskih eksperimenata, nedopečenih stilizacija i samodovoljnih autorskih utopija, odnosno baš onda kada postanemo ubeđeni kako je njen angažovani, društveno kritički kapacitet definitivno pokopan i prežaljen, pojavi se pravo niotkuda i sasvim neočekivano određeni naslov ili stvaralac koji uspeju da preko noći vrate gledalištu veru u bolje i rečitije bioskopsko sutra. Kada u prvom, vrlo dugačkom i naglašeno statičnom kadru filma Rekvijem za gospođu J. Mirjana Karanović, sedeći za trpezarijskim stolom, bezizražajnim licem okrenuta ka nama, brižljivo razgleda i sklapa dobro održavani pištolj, deo publike možda i pomisli kako će ono što će potom uslediti biti još jedan predvidljivi balkanski krimić, ali ta bojazan biva ekspresno raspršena čim postane nedvosmisleno i iščašeno jasno da dotična junakinja zapravo tupo i predano planira samoubistvo.
Poigravajući se svačijim iščekivanjima, reditelj i scenarista ovog dela Bojan Vuletić, na taj način još u ranoj eskpoziciji svog drugog celovečernjeg ostvarenja (zaboravljivo debitovao 2011. godine filmom Praktični vodič kroz Beograd s pevanjem i plakanjem) jasno formuliše idejne, narativne, pa i vremenske okvire ove melodrame, dajući svojoj naslovnoj heroini svega pet dana za tragikomičnu tranzicionu odiseju od jedne stravične zamisli do njene mučne egzekucije. Sve ono što definiše i okružuje Vuletićevu gospođu J. – u rasponu od udovištva, nezaposlenosti, besparice i totalne egzistencijalne neizvesnosti, preko oronulog stana, pokućstva, odeće i tmurnih novobeogradskih kulisa u kojima se kreće, sve do najbliže porodice s kojom se ne razume i koja je ne razume, pa i potpunog odsustva prijatelja i bilo kakve srodne duše – naravno podstiče visok stepen prepoznatljivosti i identifikacije makar u bliskom, lokalnom okruženju, što njen fatalni naum od prvog trenutka čini opipljivim i uverljivim, a čitavoj priči daje snagu i dinamičnost koje su žalosno utemeljene u našem kolektivnom iskustvu.
Rešen da na takvim zdravim i odvažnim osnovama pre gradi smešno-tužnu hromiku zajedničke nemoći i očaja nego politizovanu socijalnu polemiku, Vuletić između opisanog početka i pretpostavljenog kraja vodi Rekvijem za gospođu J. u dva pripovedno ravnopravna pravca, ulažući jednaku energiju i strpljenje i u nerazmrsive administrativno-birokratske avanture koje ometaju i zadržavaju njegovu junakinju, ali i u obrazlaganje konfuznih i krhkih odnosa koje ona ima (i nema) sa svojim ćerkama. Ponekad, u tih naizgled sporih, a faktički izuzetno napetih sat i po koliko traje njegov film, Vuletić nekontrolisano odluta u kafkijanski fatalizam, uopštavanjem gubeći na ubojitosti, dok mu se na drugoj strani takođe dešava da preteranom dijaloškom zapričanošću ne samo krnji inače uravnoteženu i disciplinovanu svedenost u igri celokupnog glumačkog ansambla, već i da skrene u eksplicitnost koja nema nikakve veze sa suptilnim humorom koji tinja u pozadini gotovo svake valjane deonice na krivudavom putu gospođe J. od ponedeljka do petka.
Iako nema naročite dileme oko mogućih uzora koji su inspirisali Vuletića da načini upravo ovakav film (savremena rumunska kinematografija, ali i domaća dramska literatura Dušana Kovačevića, Gordana Mihića i Aleksandra Popovića), Rekvijem za gospođu J. lako odbacuje etiketu ikakvog epigonstva, ne samo zahvaljujući uznemirujuće sugestivnoj kreaciji Mirjane Karanović koja kompletno ovo ostvarenje podiže na viši nivo, nego i zato što minuciozna usklađenost doprinosa svih kreativnih sektora (fotografija, zvuk, scenografija, kostimi) angažovanih na ovom projektu svesrdno doprinosi utisku o njegovoj tematskoj, poetskoj i žanrovskoj jedinstvenosti. Prava je šteta da ni objektivan kvalitet i relevantnost, ni solidno ispraćena svetska premijera na Berlinskom festivalu i potonji potpuni trijumf na minulom FEST-u, pa ni unisone pohvale ovdašnjih i stranih kritičara ipak nisu bile dovoljne da Rekvijem za gospođu J. ostvari zapaženiji bioskopski uspeh. Ovako, u modernoj kulturi instantnog zaboravljanja, Vuletićev smeli autorski iskorak će ostati upamćen kao marginalni, salonski favorit koji je malo ko zaista i video, jer u Srbiji okončava svoj distribucijski vek uz sraman, četvorocifren broj prodatih ulaznica.
