Glavobolja ministra Lončara

Biva da neke tamo fotografije sa elitom ovdašnjeg podzemlja u malo čudnim okolnostima ne budu dovoljno dobar predložak za glavobolju, pa sve i ako im se priključi promet nekretninom sa jednim od njih, takođe u čudnim okolnostima. Biva da nije dovoljno dobar predložak ni pad vojnog helikoptera u medicinsko-spasilačkoj misiji za koju se osnovano sumnja da se tragično okončala zbog nečijeg pokušaja zloupotrebe akcije spasavanja bebe u reklamne svrhe. Biva i da zaplena imovine Kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović“ ne zadovoljava kriterijum, ali odlaganje otvaranja niškog Kliničkog centra… To je već nešto od čega ministra Zdravlja Zlatibora Lončara glava zaboli da uši otpadaju.

PRAŠAK ZA GLAVU: Da malo olakša bol, ministar Lončar odlučio je da ga podeli sa nama, da se izjada, ali i da lupi šakom o sto: prilikom svečanog puštanja u rad dve rekonstruisane operacione sale u beogradskom Urgentnom centru, požalio se publici da kasne radovi na novoj zgradi niškog Kliničkog centra, da je sve trebalo da bude završeno još 27. marta, ali mrka kapa. „Ovako više neće moći u Srbiji – da pacijenti čekaju zbog nečijeg javašluka“, izjavio je odlučnim glasom i upozorio izvođače, podizvođače i nadzor da se okanu kombinacija u kojima gledaju kako će da zarade – da uzmu od države i od kredita i od svega šta se radi, a da ih ne interesuje da se to završi. „Odgovaraće, ja im garantujem, svi će odgovarati koji su umešani u to što se kasni i što kradu taj novac od građana Srbije.“ Za te koji će biti pozvani na odgovornost kaže da su „sve stručnjaci koji su ušli u svoje kombinacije i sad tamo ne možete da razotkrijete ko je sve kriv“, ali „da nadležni moraju da odrade svoj posao“, da „građani moraju da znaju zašto to kasni“, mada im „to neće mnogo značiti, ali moramo da učinimo sve da se to što pre završi“.

Na kraju zapretio je da će da zatraži pomoć od Evropske banke „i svih institucija, pa da vidimo šta možemo da uradimo da se ovo uradi“, da će da podnese potpisana obećanja izvođača, da će završiti sve što je pogođeno za mesec dana, potom za dva meseca… A onda on – ministar zdravlja – treba Šefu da se opravdava. Drugačije rečeno, ministru je dosta natezanja sa majstorima, glava ga od toga boli, nego će lepo sve da ih tuži Evropskoj banci koja izgradnju finansira, pa će da vide njihovog Boga i kome će uši posle da bride.

„Mi njima više ne verujemo“, objasnio je svoj beskompromisni stav: „Svaki termin koji su nam dali – slagali su nas. Gledali su me u oči i lagali!“ Zamislite, molim vas: obećaju, pritom vas u oči gledaju, štaviše i potpišu, pa ne ispune, a onda ministra boli glava. Ma je l’ moguće da postoje takvi ljudi: država ih sve plaća, a oni tako…

UOBIČAJENO: Iz svega što je ministar rekao moglo bi da se zaključi da je docnja građevinske prirode, što je inače uobičajena pojava na „ovim prostorima“: kad je šta bilo izgrađeno na vreme, izuzecima svaka čast? Skoro pa nikad. Štaviše, ima gradilišta gde je od svih građevinskih radova samo kamen temeljac postavljen i ni makac dalje, mada je rok za završetak davno prošao. Ima saobraćajnica koje su svečano puštene u saobraćaj, a da nisu baš završene, poput onog polovčeta deonice na južnom kraku Koridora 10, da bi se ispostavilo da nije postavljen habajući sloj, pa nikom ništa: biće, rekoše, urađeno čim počne građevinska sezona, pa nije. Eno ga tamo kakav je i bio, samo u mnogo lošijem stanju. Na stranu što bi do kraja ove godine trebalo da se završi kompletan južni krak Koridora 10, a teorijske šanse nema da tako i bude. I ko se sekira? Niko.

Ovo sa Kliničkim centrom je iz nekog razloga drugačije pa ministra boli glava, ali eto leka: sad će Evropska banka da razvrze ko jeste, a ko nije kriv, pa za koga nađe da jeste sleduje trljanje ušiju, crne liste, penali… Ako šta kome nađe.

Međutim, građevinski je skoro sve završeno, ako ne baš za tehnički prijem, za useljavanje jeste, šetale su se onomad kamere da svi vidimo kako nam dobro ide. Jedino što verovatno nije, ali i ne može da bude završeno su prostorije namenjene raznim aparatima – akceleratorima, skenerima i svašta tako nečeg. Ne zna se, naime, koji konkretno aparat kog proizvođača gde ide, e da bi se znalo šta konkretno treba u svakoj prostoriji da se uradi da bi u nju bio smešten konkretan aparat.

To potvrđuje direktor Kliničkog centra Zoran Radovanović, koga poput i ministra zdravlja boli glava: važno je, kaže direktor, da su grubi građevinski radovi na objektu završeni, kao i da je potpisan ugovor za tehnički prijem objekta, koji treba da bude okončan do 25. maja ove godine, baš na dan kad ovaj broj „Vremena“ bude dostupan publici. „Nikakav rok za gradnju nije probijen, jer bi u suprotnom bile aktivirane bankarske garancije i naplaćena šteta od izvođača radova“, objasnio je i dodao da nije bilo „takozvanog otvaranja“ zbog toga što „poznaje lošu praksu otvaranja objekata po nekoliko puta“, ali da nije želeo da koristi „ovaj kapitalni i važan objekat za Grad Niš i jug Srbije u predizborne svrhe“.

KILAVO: Renoviranje i dogradnja niškog Kliničkog centra, kao i kliničkih centara u Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu, bili su tema svih izbora od 2000. naovamo, ali je išlo kilavo: Evropska banka odobrila je zajam od 34 miliona evra još 2006. godine, ali su posle bili izbori, pa godinu kasnije opet, te je tek dve godine kasnije Skupština blagoizvolela da aranžman ratifikuje i tu se otprilike stalo – stisla svetska ekonomska kriza da nije moglo ni da se diše čestito, kamoli da se nešto radi.

Pred izbore 2012. nije bilo stranke kojoj ova zdravstvena ustanova nije bila „prioritet nad prioritetima“, ali je ona koja je pobedila imala zlatni argument: koliko su vam puta obećali? Šta su uradili?

Negde u julu 2013. godine potpisan je ugovor sa izvođačem radova po sistemu „ključ u ruke“, početak radova najavljen za 20 dana dok se još neke sitnice ne doteraju. Tih 20 dana oteglo se do sredine oktobra iste godine kad je udaren kamen temeljac. Rok za predaju ključa u ruke – početak 2016. godine.

foto: dimitrije nikolić / tanjug

OD IZBORA DO IZBORA: Po svečanom otvaranju radova tadašnja ministarka zdravlja Slavica Đukić-Dejanović rekla je da je renoviranje ovog kliničkog centra, ali i onih u Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu, naročito raduje što je sve započeto baš u Nišu, a da su već na početku sledeće godine na redu Kragujevac i Novi Sad, a one tamo – 2016. i Beograd, taman kad posao u Nišu bude završen.

Posle su opet bili izbori uz povike „za razliku od prethodnog režima mi držimo reč: evo, gradi se“, a sad će i Kragujevac, pa Novi Sad, pa i Beograd. Onda su bile poplave pa je bilo prečeg posla, sledeće godine opet izbori, opet patetični povici „za razliku od onih… mi ovo“: evo, gradi se da sve pršti, nabavlja se najsavremenija medicinska oprema, niški Klinički centar ima da bude najbolje opremljena klinika u ovom delu sveta, možda i šire, za to će država da se pobrine, ima para u budžetu, jer „mi nismo oni“.

KAMIONI, AVIONI, ĆORAK: Poseta niškom Kliničkom centru bila je deo agende vladine prošlogodišnje ekskurzije u Niš u okviru postizborne kampanje, one sa smeštajem u kasarni, ono kad je Vučić pred kamerama ribao niškog gradonačelnika: „Na šta, bre, da potrošiš 50 miliona?!“

U razgovoru sa novinarima ispred Kliničkog centra, Vučić je iskazao osobito zadovoljstvo kako radovi teku i opremom koja će da bude kupljena, ali i radom klinike uopšte uzev, koja je najbolja u celoj Srbiji, da je sve „neverovatno čisto“, da su operacione sale najbolje, intenzivna nega na najvišem svetskom nivou, da se „ovde ne čeka“, a da se obavlja više operacija nego na VMA. „Za izgradnju nove zgrade dali smo 35 miliona evra, sad preostaje nabavka opreme“, reko je, ali se i požalio da su mu za tu opremu rekli „da će koštati između 10 i 12 miliona, a sad ispade 15, ali ništa zato – Beg nije cicija, daće i 20 ako treba, ali će Niš da ima šta mu sleduje i pozvao okupljene na otvaranje koje je zakazano za 31. mart ove godine. Znao je, veli, da će da bude nešto skuplje, ali i konstatovao da skuplje često bude jeftinije jer je bolje. „Ne postoji nijedna sprava na Mejo ili Klivlend klinici koje nema ovde u Nišu“, istakao je i dodao da sad preostaje da se sve to isto uradi u Beogradu. „Nadamo se da ćemo uspeti da rešimo sve probleme sa tenderima i ostalim čudima, sa svima onima što se ugrađuju pa posle obaraju tendere“.

Iz svega što je izrekao može da se zaključi da je sve cakum-pakum, jedino što eto ima malo problema sa cenom koja raste i sa samom procedurom javnih nabavki po kojoj oni koji bi da se ugrade, a ne uspeju u toj nameri, lako obaraju tender i tako ometaju dostizanje ovog uzvišenog cilja. Takođe, može da se zaključi i da u tom trenutku, šest meseci pre zakazanog svečanog otvaranja, tender još nije bio završen, jer da jeste, cena više ne bi mogla da poraste sa 12 na 15 miliona evra u oktobru, da bi sad stigla do17 miliona evra. Povrh svega, tender koji je posle nekoliko povećanja cene najzad zatvoren, Republička komisija za zaštitu prava u javnim nabavkama ga je početkom maja poništila, jer je tako napisan da ograničava konkurenciju. Naime, od istog dobavljača traženo je da isporuči ama sve što je za opremanje jedne bolnice potrebno, od kreveta i čaršafa, preko kašičica, lopata i ormara sve do kompletnih operacionih sala, a kako u Srbiji nema firme koja ima uvoznu dozvolu tako širokog zahvata, automatski su diskvalifikovane, a to tako ne može.

Da sve bude teže, ugovor sa dobavljačem – China Sinopharm International Corporation, potpisan je pre isteka žalbenog roka, jer hitnja je pa je moralo tako, deo opreme je već isporučen i ugrađen, činilo se da je sve u redu, sve do odluke Komisije za zaštitu prava u javnim nabavkama da tender poništi, pa se sve namah pretvorilo u neobrano grožđe: lako može da završi na sudu i može ozbiljno da košta, kao onaj zakup Izraelskog špijunskog satelita. Zar to nije dovoljan razlog za glavobolju? O ušima da se i ne govori. Jeste Šef onomad rekao da ga ne da – ni njega ni Gašića, ali to je bilo za helikopter, dok je ovo sad nešto sasvim drugo: obećao je, u oči ga gledao, kad ono… Doduše, u oči ga je gledao i kad mu je objašnjavao da je ona fotografija sa tadašnjim gazdom podzemlja puka slučajnost.