Merkron i Emangela

Od kada je stupio na dužnost predsednik Francuske Emanuel Makron se za dva meseca sreo sa 44 šefova država i vlada. Što bilateralno, što na samitima NATO, G7, G20, Evropskog saveta ili samita EU – Zapadni Balkan u Trstu, ljubio se, grlio, rukovao i tapšao po leđima sa Angelom Merkel, Terezom Mej, Vladimirom Putinom, Donaldom Trampom, Apolom Đentilonijem, Benjaminom Netanjahuom…

Francuski predsednik, čija je pobeda dočekana sa euforijom koju neki nazivaju „makronomanija“, ambiciozno izlazi na međunarodnu scenu u svojevrsnom vakuumu nakon Trampove pobede u SAD i političkog zemljotresa zbog Bregzita čije će se posledice tek videti, u trenutku kada se nemačka kancelarka Angela Merkel angažuje u izbornoj kampanji, a predsednik SAD Tramp preganja sa medijima i tajnim službama tokom beskrajne „ruske sage“ i kači se sa Evropljanima oko povećanja izdavanja za odbranu i američkog napuštanja Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron pokazuje ambicije da popuni nišu koja ostaje upražnjena nakon izlaska Britanije iz EU, jednog od dosadašnjih glavnih saveznika SAD u Evropi; da isposluje da Francuska kao jedina nuklearna država na Kontinentu zauzme aktivnu poziciju u okviru NATO-a, u čiju se vojnu strukturu Francuska vratila 2009, nakon što je 1966. iz nje izašla, zadržavši učešće u političkim strukturama zapadne alijanse (takav polustatus je nije sprečio da učestvuje u bombardovanju SR Jugoslavije 1999).

Ambicije nisu samo vojno-transatlantske, već izgleda i finansijske. Sa severne strane Lamanša je došlo alarmirajuće upozorenje da francuska vlada nuđenjem finansijskih pogodnosti i protekcionističkih mera pokušava da posle Bregzita privuče finansijski biznis iz svetski dominantnog londonskog Sitija (na prvom mestu među 97 najuticajnijih finansijskih centara u svetu, prema proceni japanske konsultantske Jen grupe) u Pariz, koji se nalazi tek na 29. mestu. Na to je službenom beleškom britansko ministarstvo finansija upozorio Džeremi Braun, predstavnik londonskog Sitija u pregovorima o izlasku Velike Britanije iz EU.

KRALJEVSTVO ZA KONJAK: Američki predsednik Ronald Tramp je očito podsticao ambicije Francuske da konkuriše za status jednog od glavnih transatlantskih sabesednika SAD na Kontinentu nakon Bregzita, kao što je na istočnom krilu NATO povlađivao ambicijama Poljske.

Sa Trampom, koji je očigledno imao želju da u Parizu bude tretiran kao velika zverka, Makron se beskonačno dugo rukovao i aranžirao mu počasnu ulogu na Jelisejskim poljima, na paradi povodom francuskog nacionalnog praznika 14. jula, čemu je dodato i obeležavanje stote godišnjice ulaska SAD u Prvi svetski rat. Večerali su na Ajfelovom tornju, koji je ispražnjen od posetilaca, u restoranu „Žil Vern“, a u koji malo koji Parižanin zalazi. Zaboravivši predizborne reči da Pariz više nije Pariz kakav je nekada bio, Tramp je rekao ponešto lepo o Makronu i Francuskoj, što je, kako piše Adam Gopnik u „Njujorkeru“, prvi put otkrio dok je čitao govor.

Makron, koga je na izborima podržao bivši predsednik SAD Barak Obama, zaključio je, kao, uostalom i kanadski premijer Džastin Trido, da svako ko laska Trampu zauzvrat dobija od njega lepe reči i obećanje saradnje. Makron je rekao ono što je Tramp naročito želeo da čuje: da će francuski vojni budžet od 2018. godine biti povećavan kako bi mogao da do 2025. godine postigne dva odsto BDP-a (34,2 milijarde evra). Gopnik, međutim, opominje da ako Makron zamišlja da će Tramp biti pod uticajem uspomena na pariske večere i parade, onda samoga sebe zavarava. Jer, „narcisom se može trenutno manipulisati, ali se njime ne može upravljati“.

Degolistička tradicija, koju Makron pokušava da oživi, zapravo nije anti-američka, već se svodi na težnju da francuski predsednik sarađuje sa SAD ravnopravno, makar to bila kozmetička ravnopravnost, kakvu je De Gol uspostavio sa Kenedijem, a Miteran sa Reganom.

Predsednik Rusije Vladimir Putin, pak, saradnju Pariza sa Vašingtonom opisuje kao „kukavički pragmatizam“. Pre nego što se s Makronom sreo u Versaju tokom otvaranja izložbe posvećene godišnjici boravka Petra Velikog u Francuskoj, Putin je ispričao kako je posle terorističkog napada u Parizu u Rusiju došao tadašnji predsednik Francuske Fransoa Oland i kako su se njih dvojica tada dogovarali o konkretnim dejstvima protiv terorizma, posle čega se ka obalama Sirije uputio francuski nosač aviona „Šarl de Gol“. Potom je Fransoa otputovao u Vašington, a „Šarl de Gol“ se okrenuo i otišao nekuda ka Sueckom kanalu, pa je saradnja Rusije s Francuskom prekinuta, a da nije ni počela. „Razaberite se ko je tamo stariji, ko nije stariji, ko ima glavnu reč, ko na šta pretenduje, mi smo spremni za saradnju“, rekao je Putin, koji je s Makronom razgovarao tri sata.

Nije jasno da li je išta pomereno kad je u pitanju Ukrajinska kriza, gde Francuska sa Nemačkom igra posredničku ulogu, ili kad je u pitanju Sirija, gde je Makron rekao nešto što su Rusi želeli da čuju, naime da odlazak Asada nije uslov za uspostavljanje mira.

Tokom 2016. francuski socijalistički predsednik Oland je posetio SAD tri puta – tokom samita o nuklearnoj bezbednosti, povodom svečanog obeležavanja potpisivanja Pariskog ugovora i tokom zasedanja Generalne skupštine UN. Saradnja sa Amerikancima je nastavljana na svim nivoima uz mnogo ministarskih sastanaka.

Ključ se, naravno, krije u ekonomiji. Trgovinska razmena dobara i usluga između SAD i Francuske je 2016. dostizala 120 milijardi dolara. Trgovinski bilans je u ravnoteži: Francuska je 2016. imala 3,6 milijardi dolara trgovinskog viška sa SAD. Prema podacima Eurostata, SAD ostvaruju suficit kad su u pitanju mašine, električna i elektronska oprema (2,5 milijardi dolara), aeronautika (1,7 milijardi) i energija (1,6 milijardi); dok Francuska ostvaruje višak kad su u pitanju vina i oštra alkoholna pića (3,2 milijarde – zar Jenki toliko vole konjak?), farmaceutski proizvodi (1,1 milijarda) i kozmetika (1,1 milijarda). U 2015. francuske direktne investicije u SAD dostizale su 251 milijardu dolara, a američke u Francuskoj 80 milijardi, prema podacima Biroa za ekonomsku analize. SAD su glavni spoljni investitor u Francuskoj, a Francuska je peti investitor u SAD. U SAD radi 4800 francuskih podružnica u kojima je zaposleno oko 575.000 ljudi.

STROGOST ILI SOLIDARNOST: S ambicijom da u tandemu s Nemačkom i posle Bregzita konfuznoj Evropi da novi impuls, Makron se s kancelarkom Angelom Merkel za dva meseca sreo čak osam puta.

On pokazuje očigledne ambicije da se diplomatijom na steroidima prikaže kao globalni, ili bar kao ključni evropski igrač. Nemački nedeljnik „Špigel“ piše da je kada Angela Merkel i Emanuel Makron pričaju o povezanosti njihovih zemalja lako stvoriti utisak da su „ljubavni par“. „Na svakom novom početku ima malo čarolije“, kazala je nemačka kancelarka tokom Makronove posete Berlinu. Francuski predsednik je zauzvrat na kraju poslednjeg samita EU vatreno izjavio: „Kada Francuska i Nemačka govore jednim glasom, Evropa ide napred.“

U Parizu je na zasedanju zajedničkog saveta ministara Francuske i Nemačke potpisan niz sporazuma, među kojima i jedan iz oblasti odbrane u kojoj Pariz i Berlin testiraju takozvanu Permanentnu strukturnu kooperaciju PESCO, mehanizam koji omogućuje članicama da manje rasipaju novac čvršće sarađujući pogotovu pri nabavci oružanih sistema. Govori se o projektu proizvodnje zajedničkog vojnog aviona.

Kako piše „Špigel“, na nemačko-francuskom sastanku u Parizu se raspravljalo i o predlogu jačanja podrške zajedničkoj borbi Čada, Malija, Mauritanije, Nigera i Burkine Faso protiv terorizma u Sahelu. Francuska je intervenisala u Maliju 2013. da bi sprečila širenje Islamske države i južno od Saharske pustinje zadržala 3500 vojnika, a žali se da je ostavljena sama u opasnoj misiji u Africi. Ne pominje Sarkozijevu ulogu u potpaljivanju fitilja u Libiji, odakle se požar prelio ka Maliju.

Nemačka podržava evropsku misiju u Maliju sa 150 vojnika (u Sahelu u okviru misije UN oko 650), transportnim avionima snabdeva francuske trupe, a štabovima u Mauritaniji obezbeđuje kompjutere.

Kako piše „Pari mač“, najmanje pet bliskih saradnika Emanuela Makrona govori tečno nemački: premijer, ministar ekonomije, šef kabineta, savetnik za spoljne poslove, savetnik za komunikacije. Za to ima više razloga nego što se na prvi pogled čini.

Nemačka je glavna francuska izvozna destinacija (72,3 milijarde evra), a i uvozi nemačku robu u vrednosti od 101 milijardu evra. Francuski trgovinski deficit s Nemačkom je porastao u 2015. u odnosu na 2014. delimično zbog pada izvoza vazdušno-kosmičkih elementa. U 2015. Francuska je pala na drugo mesto među nemačkim trgovačkim partnerima (170 milijardi evra), iza SAD (173 milijarde) sa kojom je razmena porasla zbog slabog evra u odnosu na dolar i pojačane tražnje opreme u SAD.

Francuske i nemačke ekonomije su isprepletene i komplementarne, o čemu govori i 2816 francuskih kompanija u Nemačkoj (30 odsto francuskih kompanija u evrozoni) koje sudeći po podacima francuskog nacionalnog instituta za statistiku i ekonomiju zapošljavaju 352.000 ljudi.

S druge strane, 3200 nemačkih kompanija u Francuskoj zapošljava 310.000 ljudi. Veliki značaj ima i prekogranična saradnja: oko 2500 programa omogućuje saradnju lokalnih upravnih tela, asocijaciju škola i slično.

Francusko-nemački savet ministara se od 2003. sastaje svake godine, da bi raspravljao o temama kao što su energija, klima, istraživanja, inovacije, migracije, brze pruge, prekogranična zdravstvena saradnja, zajedničke istorijske knjige, međuetnički brakovi, saradnja agencija za zapošljavanje… Poslednji sastanak u Mecu, 7. aprila 2016, ticao se kontraterorizma, migracione politike, odbrane, investicija, energije, digitalne tehnologije i socijalne integracije.

Privredna saradnja je, uostalom, bila osnova francusko-nemačkog pomirenja još od Šumanove deklaracije 1950; formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951; Rimskog ugovora 1957; a i svakako simbolički važnog Jelisejskog ugovora o francusko-nemačkoj saradnji koji su 1963. potpisali zapadno-nemački kancelar Konrad Adenauer i general Šarl de Gol.

Međutim, nemački nedeljnik „Špigel“ zapaža da Brisel više ne označava francuskog predsednika i nemačku kancelarku jednim imenom „Merkron“ ili „Emangela“, što bi trebalo da ukazuje na bliskost udarnog evropskog dvojca.

Kada je početkom jula jedna radna grupa eksperata iz francuskih i nemačkih ministarstava finansija raspravljala o stanju u evrozoni, obe strane su pokazale malo fleksibilnosti. Na nemački trgovinski višak i berlinski zahtev da Evropska centralna banka operiše oslobođena političkih obzira, nova administracija u Parizu je, kao, uostalom i stara, gledala sa skepsom.

Nemački list „Cajt“ piše da Makron smatra da Nemačka profitira od evrozone. Za medijsku grupu Funke objašnjavao je da zadužene zemlje prave sve više dugova, a da one koje su bile konkurentne postaju još konkurentnije, pa da, dakle, Nemačka treba da bude solidarnija sa zemljama u krizi.

Nemci su, pak, nastavili da striktno insistiraju na politici strogosti i štednje, a Francuzi su tražili da se taj koncept napusti, što i nije iznenađenje obzirom na to da je Francuska do sada povremeno odstupala od pravila Pakta za stabilnost, pa i stekla reputaciju nekoga ko se ruga evropskim pravilima o budžetskoj disciplini.

Francuska nije imala izbalansirani budžet još od 1974, a njena vlada je 2014. trošila 56 odsto BDP-a. Nije ga balansirao ni Makron dok je bio ministar finansija, ali je u izbornoj kampanji govorio da će preuzeti takve obaveze radi sticanja kredibiliteta na evropskoj sceni. Te ambicije ograničava francuska ekonomska inferiornost u odnosu na glavnog francuskog evropskog partnera sa istočne obale Rajne.

IZDUVANI BALON: Agencija Blumberg zapaža da već počinje da bledi „makronmanija“, s kojom je u Evropi dočekana pobeda „evropskog spasioca“ Makrona, koji dva meseca nakon izbora menja ton i kaže da pitanje nije da li su promene u Evropskoj uniji neophodne, već kada i kako će se sprovesti.

Saopštava da će izmene poreza na imovinu da prebaci u 2018. godinu, kada će se porezi smanjiti za oko sedam milijardi evra (osam milijardi dolara). Francuski premijer Eduar Filip je najavio da će porez na imovinu biti odložen do 2019. godine. Poslovni svet pokazuju nezadovoljstvo zbog odlaganja poreskih olakšica koje su očekivali već u 2017.

Videla se budžetska tenzija i između Makrona i načelnika francuskog generalštaba generala Pjera de Vilijera, koji je pred narodnim poslanicima izrazio zabrinutost zbog nebezbednosti vojnika na terenu, zbog nedovoljnog broju oklopnih vozila. U 2014. on je bio podneo ostavku u znak protesta protiv budžetskih ograničenja. Emanuel Makron mu je pred vojskom podviknuo: „Ja sam vaš šef!“, i stavio do znanja da mu nisu potrebni prigovori niti osporavanja.

To je navelo pojedine kritičare da optuže Makrona za „bonapartističke“ tendencije. Jedan nedeljnik ga je nazvao „Jupiter“ i nad tom hiperbolom su se mnogi izrugivali. Da li je Makron Makijaveli, Bonaparte ili De Gol? „Pisao je tezu o prvom, porede ga s drugim, a često citira trećeg“, piše „Njujork tajms“.

KOLBEROVA FORMULA ČERUPANJA GUSKE: Adam Gopnik piše u „Njujorkeru“ da je francuska tradicionalno „kolberijanska“. Misli na Žana Baptistu Kolbera (1619–1683), ministra finansija Luja XIV od 1665. do 1683, iza koga je ostala izreka da se umetnost oporezivanja sastoji u tome da se čerupanje gusaka obavi tako da se iščupa što više perja uz što manje šištanja.

Da li je Makron dorastao takvom zadatku u politički temperamentnoj Francuskoj?

„Lepo je imati predsednika koji iz srca citira Molijera“, piše Gopnik, ali dodaje da je Francuska i pre Makrona imala erudite, kao što su bili Fransoa Miteran i briljantni tehnokratski centrist Valeri Žiskar Desten, koji nisu bili sasvim uspešni u rešavanju francuskih problema.

Makronova izborna koalicija je proglašena za nekakvu novu verziju „trećeg puta“, mada široke koalicije u francuskom sistemu nisu novost. Valeri Žiskar Desten je reprezentovao Nacionalnu federaciju nezavisnih republikanaca. Žak Širak je bio lider Pokreta za Republiku. Nikolas Sarkozi je bio šef Unije za predsedničku većinu, kasnije predsedničke Republikanske partije. To su, doduše, bile grupacije koje su pripadale istoj familiji različitih frakcija s desnog centra, a sada je pobednička koalicija nešto šira i rastresitija.

Makronova pobeda je opisivana kao kraj dominacije mejnstim partija. U većoj krizi je bila Socijalistička partija iz koje se izdvojila grupa koja je krenula za Makronom, koga su na desnom centru prigrlili degolisti. Njima to nije bilo teško s obzirom na to da tradicionalno razlikuju patriotizam od ekstremnog nacionalizma, pa im je favorit Rotšildovih sa levice bio prihvatljiviji od „oca i ćerke“ (père et fille) Lepen i tako se jedan stari scenario treći put završio hepiendom. Da li trajnijim?

Dok se u opoziciji tu i tamo provlači teza o Makronomim „bonapartističkim ambicijama“, neki Makronovu pobedu smatraju Pirovom i prognoziraju da on, i pored obezbeđene parlamentarne većine, nema suštinski jako uporište ni u političkoj bazi na levici, ni i na desnici, te da će tek morati da pokaže da je spretan političar, a ne samo dete sreće, kada ga budu sačekali „antireformska“ nezadovoljna ulica i Žan-Lik Melenšon, lider levičarske partije Nepokorna Francuska (La France Insoumise), koga neki opisuju kao trockistu i evroskeptika, a Gopnik ga poredi čak sa Žanom Žoresom, kultnim francuskim socijalistom-pacifistom, ubijenim pred izbijanje prvog svetskog rata.