Zahtev
Evropa Nostra: Vlada Srbije hitno da povuče odluku o Generalštabu
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Neki od ranih i novijih radova Radomira Damnjanovića Damnjana bili su ove godine na izložbama u Beogradu i Novom Sadu, a s njima i njegova pitanja o originalu i falsifikatu u umetnosti
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu upravo je zatvorena dvonedeljna izložba Radomira Damnjanovića Damnjana, premijerno pokazana tokom deset dana u Beogradu krajem januara, povodom nagrade Udruženja likovnih umetnika Srbije koju je ovaj istaknuti umetnik dobio na Jesenjoj izložbi 2016. Radove za izložbu odabrao je sam autor, podelivši ih u četiri poglavlja: izbor iz serije Intervencije prvi put prikazane na izložbi u Galeriji SKC 1973, i radove iz tri ciklusa (2010) koji kod nas nisu izlagani – Potezi četkom (Pennellate), Lažni Manconi (Un falso Manzoni) i Pozdrav iz Pekinga (Saluti da Pechino). Kustos izložbe i autor teksta u katalogu je istoričar umetnosti Ješa Denegri, dugogodišnji Damnjanov prijatelj.
Radomir Damnjanović Damnjan je klasik naše savremene umetnosti, jedan od retkih naših konceptualista priznatih i poznatih u inostranstvu, pa su njegove izložbe poseban i dragocen događaj domaće kulturne scene. Dve najnovije, maločas pomenute, trajale su deset odnosno petnaest dana, obe u vreme kad je ljudima više stalo do nekih drugih događanja nego do kulturnih – beogradska od 26. januara do 7. februara, a novosadska od 31. avgusta do 17. septembra. Verovatno s dobrim razlogom. Radomir Damnjanović Damnjan živi u Milanu i u Srbiji se zadržava tek da prisustvuje otvaranju izložbe. O njemu i njegovim radovima na izložbi razgovaramo sa profesorom Ješom Denegrijem.
Intervencije su crteži na formularima koji su se sedamdesetih godina prošlog veka, kad je ovaj ciklus nastao, mogli kupiti u prodavnicama. „Damnjan je imao jedan takav list, nedodirnut, znači autentičan štampani materijal, a onda je veoma precizno, lenjirom, povlačio linije duž kolona formulara. One su, kada ih posmatrate neprimetne“, skreće pažnju Denegri, dodajući da je svaki od listova iz ciklusa sadržao naziv rada – Intervencija br 1, Intervencija br 2…, njegov potpis i pečat, što im je davalo status proverene umetničke vrednosti. „Damnjan ovim ciklusom tematizuje pitanje crteža. Zapravo, crtež nije više samo manuelni gest kojim ćete nacrtati neki prizor, nego pitanje ready madea, nađenog materijala, koji sam umetnik overava da je umetničko delo. Osim ovog dišanovskog momenta, Damnjanove Intervencije ipak su izvedene rukom“, skreće pažnju Denegri. Prema njegovim rečima, Damnjanovi crteži na formularima imaju višeznačne konotacije, čak i političke, budući da se mogu čitati i „kao subverzivni gest kojim umetnik kao slobodna ličnost daje sebi za pravo da istakne prioritet umetnosti iznad svih zadatih birokratskih, stvarnih i potencijalnih ograničavanja ljudske jedinke u svim savremenim društvenim i političkim sistemima“.
Sledeći ciklus koji je Damnjanović odabrao da ispriča svoju art-filozofiju, Lažni Manconi (Un falso Manzoni) bavi se pitanjima falsifikata, plagijata, replika. „Damnjan se odavno bavio ovim problemima, kao uostalom i svim diskutabilnim pitanjima svojstvenim za nove umetničke prakse. Pravio je falsifikate po Đorđu de Kiriku, na sličan način mu je bio zanimljiv i Karlo Kara, da bi se kasnije posvetio Pjeru Manconiju.“
Na pitanje zašto je izabrao baš te umetnike, Denegri odgovara:
„De Kiriko je bio poznat po tome što je u svojim poznijim godinama plagirao sopstvena mladalačka dela iz metafizike. Kolekcionari i kritičari su ga zbog toga jako optuživali – kako se to sme? A on im je odgovorio – pa, ja sam vlasnik, ne samo tih slika nego i ideja. Damnjanu se ovo mnogo dopalo, ali je bio oprezan i na te svoje radove nije utiskivao pečat kojim bi ih titulirao kao umetnička dela, nego bi pečat pomno iscrtavao i islikavao kako se ne bi našao u situaciji da bude optužen da pravi De Kirikove falsifikate.“ Opredeljenje Damnjana za Manconija, umetnika koji je preminuo u 30. godini (1933–1963) i posthumno postao svetska umetnička zvezda, logično je zbog niza njegovih provokativnih postupaka kojima je prodrmao umetnički establišment. Profesor Denegri kaže da je „Manconi između ostalog poznat i po svojoj provokativnoj izložbi s jestivim skulpturama održanoj u Milanu 1972. godine. Tema te izložbe su bila kuvana jaja koja je ponudio publici na otvaranju da ih pojede. Smatrao je, naime, da će komunikacija između umetnika i publike biti najdublja moguća ukoliko prođe kroz telo, a ne samo ako se izložba pogleda. Na ovoj izložbi je bilo 30 jaja. Jedan deo publike ih je doista pojeo, neki se nisu ni obazirali na to, dok su neki ta jaja sačuvali. Ja sam nedavno imao prilike da na jednom sajmu vidim kako se smežurani ostaci tih jaja čuvaju i prodaju po enormnim cenama. Manconi je bio čuven i po tome što je izložio Kutijice sa izmetom umetnika (Merde d asrtista). To je bila ironija na stav da umetnik stvara iz dubine duše i uma, dok Manconi hoće da nam kaže da umetnost nastaje iz celokupne ljudske unutrašnjosti, da je ona rezultat kompletnog ljudskog bića. Damnjanu se ta provokacija dopala i napravio je ciklus Lažni Manconi u kojem je, uz pomoć stolara, napravio kutijice sa jajima od drveta i overio ih digitalnim otiskom Manconijevog palca. Dakle, upotrebio je opet primaran potpis. Zbog toga i ovi pečati, na kojima piše ‘ovo je delo proverene umetničke vrednosti’ kao da verifikuju nešto što je uvek diskutabilno. Damnjana stalno zanimaju ti granični slučajevi“, tvrdi Denegri.
Treći ciklus na izložbi Potezi četkom osnova su novih pitanja o autorstvu. „Ako u jednoj knjizi nema teksta a na njenim listovima je potez bojom, šta je to onda? Da li je to slika? Navikli smo da slike vise na zidu, da je to, recimo, ulje na platnu, a Damnjan hoće da kaže da ako je predmet u formi knjige ali je na njenim listovima umesto teksta potez bojom, što je osobina slikarstva, onda je moguće postaviti tezu da postoji slika u obliku knjige. To su permanentne Damnjanove preokupacije – da li crtež može da bude autentičan ako je na formularu i ako se docrtava, da li su Manconijevi radovi Damnjanovi po Manconiju, da li je reč o slikama ili knjigama“, objašnjava Denegri.
Četvrto poglavlje Damnjanove izložbe, radovi iz ciklusa Pozdravi iz Pekinga, bavi se temama savremene politike. „Budući da živi u Italiji, Damnjan je za ovaj ciklus koristio naslovne ili unutrašnje strane tamošnje ili strane štampe i po njima docrtavao smajlije ili ih je overavao svojim pečatima“, objašnjava Denegri. Među radovima su uglavnom novinski tekstovi o aktuelnim zbivanjima svetske političke scene, recimo susret Obame i Putina. Zašto je izabrao baš Peking kao odrednicu u naslovu ovog ciklusa? „Zato što se u medijima često forsira iščekivanje da će u vezi sa ključnim globalnim pitanjima reagovati Kina, kao probuđeni džin. Damnjan uočava novi status Kine, koja je postala veliki svetski igrač“, smatra Denegri.
Zašto su meni baš ova četiri ciklusa zanimljiva u celom Damnjanovom opusu koji traje već šest decenija? Zbog toga što je Damnjan u početku bio slikar i kao mlad umetnik maksimalno promovisan. Izlagao je u Veneciji, na kaselskim Dokumentima, godine 1986. je imao retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dobio je brojne domaće i međunarodne nagrade, a dela su mu otkupljivana za muzeje u svetu. Dakle, on je odavno bio priznat za jednog od ključnih protagonista savremene srpske umetnosti. Ali sve to nije ga zaustavilo u neprekidnom iskušavanju daljih potencijala sopstvene imaginacije i sposobnosti primene brojnih dotle neproverenih operativnih postupaka. Čak naprotiv, ovaj klasik koji to ne želi da bude, i koji se pre oseća kao alternativac u odnosu na sopstveni istorijski status, umesto da pažljivo čuva sve to jednom već postignuto, stalno rizikuje, iznova se upuštajući u neizvesne i neiscrpne izazove. Damnjan se neprekidno inovirao u korak s avangardnim tendencijama, bio je deo scene formirane oko SKC-a, jedini iz Jugoslavije koji je izlagao u Gorgoni na njen poziv“, ističe Denegri i zaključuje da Damnjan smatra da i danas, kao i u vreme radikalnog modernizma i istorijskih avangardi, bavljenje umetnošću podrazumeva potpuno poistovećivanje umetnosti i svakodnevnog postojanja.
Damnjanov ciklus Dezinformacija nije uvršćen u postavku ove izložbe, ali je veoma važan. Denegri smatra da njega možda najbolje razumeju ljudi u medijima jer se tiče pitanja šta je od onoga što se saopštava autentično i istinito, a šta nije.
„Damnjan to sprovodi kroz umetnički medij: nazove svoj rad Tri bele, a vi u stvari vidite tri poteza četkom plave boje. Damnjan vas dovodi u poziciju da se, zaista, pitate da li je s vama sve u redu, da li vidite dobro i čemu ćete verovati, onome što vidite ili onome što je navedeno u legendi.“
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve