Tvoje je da slušaš i da rađaš

„Kada govorimo o abortusima, pa neka se ljute sve organizacije za prava žena i druge, mora da se ispoštuje procedura. Između ostalog, da pokažete majci ultrazvuk s otkucajima srca njene bebe, pa neka se odluči. Onda još jedan razgovor pre odluke… Jednostavno, hoćemo da ljudi razumeju koliko su deca potrebna našoj Srbiji.“

Ovo su reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića izrečene na vanrednoj konferenciji za novinare 17. marta ove godine, kada je javnosti predstavio mere za povećanje nataliteta u Srbiji. Slušanje otkucaja srca ploda nije novost u ovom delu Balkana. Već se primenjuje u Makedoniji, po zakonu koji je donet 2013. godine, a stupio na snagu naredne, 2014. Takođe, nije prvi put ni da se predsednik Vučić javno divi „makedonskom modelu“ izvođenja namernih prekida trudnoće. U januaru ove godine, gostujući na televiziji Hepi, prvi put je rekao da se zalaže za „makedonski model“: „Ako želite abortus, morate da provedete dva dana u bolnici i morate da idete na ultrazvuk, zato što oni kažu da 10 do 15 odsto majki, kada čuje otkucaje srca deteta, tog trenutka promeni svoju odluku i da je to, u stvari, smisao toga… I time su uspeli da smanje svoje negativne trendove kod makedonskog življa. Kod albanskog nikada nije ni bilo problema.“

Prvo, nije baš sasvim tačno da se 10 do 15 žena u Makedoniji predomisli kada čuje otkucaje srca. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Makedonije u 2013. godini, poslednjoj pre nego što je restriktivni zakon stupio na snagu, u ovoj zemlji obavljeno je 4983 namerna prekida trudnoće, a u narednoj, prvoj godini primene zakona, broj namernih pobačaja je tek nešto manji – 4738. U narednim godinama trend blagog pada je nastavljen, pa je 2016. obavljen 4251 abortus, što se uklapa u navedenih 10 do 15 odsto. Međutim, u ovoj statistici ima jedna kvaka: trend značajnog opadanja broja abortusa Makedonija beleži još od 2008, čitavih pet godina pre nego što je ideja sa otkucajima srca uopšte ikome pala na pamet. Te 2008. izvršeno je 5900 namernih pobačaja, dakle, gotovo 1200 više nego pre stupanja zakona na snagu. Osim toga, makedonski Institut za javno zdravlje ne vodi evidenciju o etničkoj pripadnosti žena koje su se odlučile za prekid trudnoće, pa je potpuno nejasno na čemu Vučić zasniva tvrdnje o smanjenom broju abortusa Makedonki, te o tome da kod Albanki „nikada nije ni bilo tog problema“.

DA TI ČIKA OBJASNI: Prava istina je da je broj abortusa u Makedoniji opadao još od dolaska sad već bivše vlasti VMRO-DPMNE 2007. i to najviše zahvaljujući njihovim višegodišnjim agresivnim kampanjama i plaćenim TV spotovima u kojima je abortus karakterisan kao kriminalni čin, a to nesigurnoj i zbunjenoj ženi u spotu s visine i pretećim tonom objašnjava obrazovani stariji muškarac, pa na to još i dodaje sve moguće posledice pobačaja s pravne, medicinske i moralne strane. U Makedoniji su to bili režirani spotovi, a u Srbiji su stvarni događaji: obrazovani muškarac sa autoritetom, predsednik Vučić, izlazi pred kamere da zbunjenim ženama objasni kako su samožive neznalice i naređuje im da rađaju i ćute („Neka se ljute sve organizacije za prava žena“, „Pišite saopštenja, bavite se feminističkim, ovakvim i onakvim pokretima…“)

Makedonski zakon je došao tek nakon pet godina ovakve kampanje i drugih sličnih koje su forsirale tradicionalne „porodične vrednosti“. Usvojen je po hitnom postupku, bez ikakve potrebe i bez javne rasprave (zvuči poznato?) dok su ispred Sobranja protestovale žene i organizacije za ženska prava, slične onima koje je Vučić pomenuo i naglasio da ga ne zanima šta imaju da kažu. Uzgred, nakon prošlogodišnjeg pada režima Nikole Gruevskog u Makedoniji, ovaj zakon će, po svemu sudeći, otići u istoriju: formalno je još uvek na snazi, ali je makedonski ministar zdravlja Venko Filipče 8. marta ove godine najavio njegovo ukidanje i rekao da će novi predlog biti izrađen u saradnji sa ženskim organizacijama, te da će komisija pred koju mora da izađe svaka žena koja želi da abortira uskoro biti ukinuta: „Želimo da čujemo stavove žena, da uvažimo njihovo mišljenje i nađemo rešenje koje je najmanje rizično po njihovo zdravlje“, rekao je Filipče.

Da ovo nisu samo prazne reči, dokazuju informacije iz Vlade Makedonije koja je pre nekoliko dana počela rad na izradi novog zakona. Dakle, „makedonski model“ se ukida u Makedoniji, ali postoji mogućnost da nastavi da živi u Srbiji.

Ako Vučić zaista sprovede u delo svoju ideju o „makedonskom modelu“, imaće ozbiljan problem kako da ga pomiri sa evropskim putem i napretkom u pregovorima o pridruživanju na koje je tako ponosan. Naime, ubrzo nakon što je ovaj zakon usvojen u makedonskom Sobranju, Evropski parlament je poslao pismo nadležnim organima ističući da se mnoge od mera protive ženskim pravima na pristup odgovarajućoj zdravstvenoj zaštiti, privatnosti, autonomiji, poverljivosti i dostojanstvu, što je garantovano Ustavom Republike Makedonije. Na istu „minu“ može da naleti i Srbija, jer naš Ustav u članu 63. kaže: „Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece. Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.“

Veoma je važno obratiti pažnju na formulacije „slobodno odlučivanje“ i „podsticaj“. Ograničavanje, zastrašivanje i pritisci na žene niti su podsticajni niti im dopuštaju da odluku o rađanju donesu samostalno. Osim Evropskog parlamenta, oglasio se i Odbor za ljudska prava Ujedinjenih nacija koji je 2015. godine pozvao Makedoniju da izmeni Zakon o prekidu trudnoće iz 2013. godine jer dovodi u opasnost zdravlje i život žena.

foto: pixelperfect

RAĐAJ, UMRI ILI UMRI DOK RAĐAŠ: Kako su ovakve restriktivne mere opasne po život i zdravlje žena dokumentovala je makedonska Asocijacija za zdravstveno obrazovanje i istraživanja H.E.R.A. U njihovom registru mogu se naći brojna zastrašujuća iskustva žena kojima je život najčešće bio ugrožen zbog zakonske mere koja naređuje da od ženinog napismenog zahteva za abortus do same intervencije mora da prođe tri dana. H.E.R.A. je zabeležila slučaj trudnice koja je četiri dana lutala naokolo od jedne ustanove do druge kako bi završila svu zakonsku proceduru iako plod više nije bio živ. Žena je zapravo već imala spontani pobačaj, ali lekari su bili u strahu od novčanih kazni (između 20.000 i 50.000 evra), pa i zatvorske kazne ako izvedu kiretažu odmah.

Druga žena krvarila je tri nedelje, pa je sa urednim uputom lekara opšte prakse otišla na kliniku za ginekologiju da abortira. Tamo je dočekao takođe prestravljeni lekar koji je utvrdio da ima hematom. Reč je o relativno čestoj komplikaciji u trudnoći koja se može sanirati ako se rano otkrije, međutim, često ne daje nikakve simptome, pa u poodmakloj fazi ozbiljno ugrožava i plod i život trudnice. Iako je ovoj ženi naložen hitan prekid trudnoće, i ona je morala da čeka tri dana. Izdvojićemo još jedan slučaj trudnice kojoj je u sedmom mesecu trudnoće savetovan abortus zbog teških malformiteta fetusa koji su ugrožavali i njen život. Ni u njenom slučaju lekari se nisu usudili da odmah obave intervenciju, već su je uputili na specijalnu komisiju zbog poodmakle trudnoće. Komisija se sastaje jednom nedeljno, pa je trebalo da čeka pet dana. Tek kada su ona i suprug zapretili tužbom zbog odugovlačenja, dobila je dozvolu za abortus. Ginekolog koji je obavio intervenciju rekao joj je da je došla bukvalno u poslednjem trenutku i da ne bi mogao da je spase da je duže čekala.

KO SE UOPŠTE OVOGA SETIO: Ideja ograničavanja prava na abortus u momentu kada već mogu da se čuju otkucaji srca rodila se u Sjedinjenim Američkim Državama, u bolnicama i klinikama koje je osnovala Katolička crkva. U ovim klinikama abortus je apsolutno zabranjena medicinska intervencija, osim u slučajevima kada je plod već mrtav pa ga treba odstraniti, ili kada trudnoća ugrožava život majke. Međutim, čak ni tada ga nije dozvoljeno obaviti ako se čuju otkucaji srca. Od 2011. godine na ovamo, jačanjem uticaja Republikanske partije i „pro-life“ konzervativnih pokreta, jedan broj saveznih država usvojio je zakone kojima se namerni pobačaj apsolutno zabranjuje i predstavlja krivično delo ako se na ultrazvuku čuju otkucaji srca ploda. Alabama, Arkanzas, Kanzas, Kentaki, Misisipi, Severna Dakota, Ohajo, Teksas i Vajoming su savezne države u kojima su izglasani takozvani „heartbeat abortion“ zakoni od 2011. naovamo, često uz snažnu podršku guvernera ovih država. Svi zakoni su manje-više isti: ako se na ultrazvuku čuju otkucaji, abortus je nedopustiv, osim ako je ugroženo zdravlje žene ili je trudnoća posledica silovanja ili incesta.

Međutim, važno je znati da se ni u jednoj od pomenutih država ovi zakoni – ne primenjuju. Kad god bi neka država izglasala ovakav zakon, on bi bio oboren na Federalnom sudu jer je u suprotnosti sa federalnim zakonom SAD koji dopušta namerni prekid trudnoće do 20. nedelje starosti ploda. Ovo je liberalnije i od srpskog zakona koji abortus bez zahteva za obrazloženjem žene dopušta do 10. nedelje, a do 12. nedelje ovu proceduru odobrava komisija koja uzima u obzir različite faktore, među kojima i ekonomski položaj žene. Iako je de jure potpuno slobodan pobačaj u Srbiji ograničen na 10 nedelja, de facto je moguć do 12. nedelje jer je ekonomski položaj najčešći razlog za prekid trudnoće. Napomenimo još jednom i da su navodi o 200.000 i 300.000 pobačaja u Srbiji lažni i da zvanični podaci kažu da se u Srbiji u poslednjih pet godina broj namernih pobačaja kreće u rasponu od 12.000 do 15.000, a najviše među udatim ženama koje već imaju decu (dakle, nije tačno ni da je najviše maloletničkih prekida trudnoće).

BEZ NAUČNE OSNOVE: Vratimo se na otkucaje srca. Zagovornici ideje o zabrani i ograničavanju prava na abortus kada se već čuju otkucaji, zapravo smatraju da se fetus može smatrati živim bićem od trenutka kada se formira srce. Dve su nevolje u vezi sa ovom teorijom. Prvo, ponekad se događa da se ovi otkucaji na ultrazvuku mogu primetiti već u šestoj nedelji trudnoće. Oni koji žele da abortus postane ilegalan od trenutka kad se čuju otkucaji, time zapravo jednom broju žena u potpunosti uskraćuju pravo na odluku da li će roditi ili ne, jer u šestoj nedelji većina žena još i ne shvata ili tek shvata da je trudna. Ipak, otkucaji se u najvećem broju slučajeva sa sigurnošću mogu registrovati ultrazvukom tek oko 10. nedelje.

Najbitnije je, međutim, pitanje da li otkucaji uopšte predstavljaju ikakav pouzdan znak o početku novog života. Nauka je u tome vrlo izričita – ne, otkucaji koji se čuju na ultrazvuku nisu pokazatelj bilo čega, niti garancija da se fetus razvija pravilno. Kada se u američkoj državi Ohajo podigla galama oko „heartbeat“ zakona, „Hafington post“ objavio je intervju sa Rebekom Koen, profesorkom ginekologije i akušerstva na Univerzitetu Kolorado. U tom intervjuu, doktorka Koen kaže da je sam termin „otkucaj srca“ potpuno pogrešan: „To uopšte nije formirano srce, onakvo kakvo ima odrasla osoba, pa čak ni novorođenče. Reč je o vrlo primitivnoj strukturi koja može da se vidi na ultrazvuku, ali to nije srce, čak se ne može reći ni da je bilo kakav organ.“ Štaviše, srčana aktivnost fetusa nije nikakav kredibilan kriterijum za procenu razvijenosti fetusa. Čak i kad se ovo pulsiranje čuje na ultrazvuku, to još uvek ne znači da je rizik od spontanog pobačaja manji, naprotiv, jednak je kao i kod fetusa kod kojih se ova funkcija još nije razvila: „Oko pet do deset odsto trudnoća kod kojih je već zabeležena srčana aktivnost na kraju se ipak završi spontanim pobačajem jer postoje druge abnormalnosti koje se na ultrazvuku ne vide u ranoj fazi trudnoće“, objasnila je doktorka Koen.

Dakle, šta smo mi to dobili kao predlog predsednika Vučića kada je reč o pravu na abortus? Pre svega, ograničavanje Ustavom i zakonom garantovanih prava građanki Srbije, koje nema nikakvo naučno-medicinsko uporište. Zatim, reč je o predlogu koji se ne primenjuje nigde u svetu, osim u Makedoniji koja se upravo sprema da ga ukine. Dodajmo tome još i stavljanje prava nerođenog fetusa ispred prava živih žena. Umesto bolje edukacije o reproduktivnom zdravlju, reproduktivnim pravima i kontracepciji, predsednik Vučić nudi meru koja je, kako vidimo iz primera Makedonije, opasna po živote žena, a takođe je protivna i Pekinškoj deklaraciji Ujedinjenih nacija iz 1995. koja eksplicitno propisuje izričito priznavanje i prava svih žena da upravljaju svim aspektima svog zdravlja, a posebno sopstvenom plodnošću. I konačno, ako Vučić stvarno realizuje ovu sumanutu ideju, ne gine nam zavada sa Evropskom komisijom, Evropskim parlamentom i Ujedinjenim nacijama. Žene ponovo niko ništa nije pitao, a iz predsednikovog nastupa je jasno da je njihovo samo da slušaju, po mogućstvu njega, otkucaje srca na ultrazvuku i ništa drugo. Ako već ide stopama Nikole Gruevskog, Vučić bi morao da zna da je njegov bivši makedonski kolega na vlasti izdržao jedva deset godina. Vučić je već prevalio pola od toga.