Kosovska depresija: Zašto je Vučić razočaran
Ne mogu da verujem, rekao je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, iritiran nekakvim istraživanjima o reakcijama na društvenim mrežama, da je u Srbiji 83 odsto idiota koji veruju da je sve ono što se događalo s hapšenjem i proterivanjem Marka Đurića bio režiran događaj.
Izgleda da je isti procenat idiota u međunarodnoj zajednici koji su, i to samo poneki od njih, blago osudili brutalnost ROSU, ali se inače prave blesavi u vezi sa svim tim tretirajući to kao deo balkanskog folklora pod multietničkim kodnim imenom – igrale se delije.
ROSU je inače dva puta ušao na sever Kosova: prvi put kad smo iz Topčidera poslali onaj voz, našaran kao uskršnje jaje patriotskim porukama, i koji je mudrom odlukom vođe zaustavljen u Raškoj, i eno ga sada šeta od Beograda do Vršca, sav zaprljan, zapišan i ižvrljan, a drugi put kad je Đurić, direktor u Kancelariji za Kosovo, ušao ilegalno na sever južne srpske pokrajine, uz sasluženje Nikole Selakovića, šefa Vučićevog predsedničkog kabineta, gotovo depresivnog što i njega nisu vezali i prošetali prištinskim putem Golgote (Jevanđelje po Ljilji Smajlović, koja je Đurićev hod po mukama u autorskom tekstu uporedila s Isusovim stradanjem).
Svemu tome prethodilo je nadgornjavanje: kosovske vlasti tvrdile su da Đurić neće ući, a ovi naši, s Vučićem na čelu, tvrdili su da bi baš voleli da vide ko će da ga spreči, pa su ga poslali u komite, možda i putem kuda se prevoze trupci da bi se izbeglo plaćanje carine na promet drvne građe.
Tako je zavladao novi talas „kosovske depresije“ s ozbiljnom pretnjom da se broj idiota poveća, odnosno da bude sve više onih koji misle da se nalaze u žrvnju dogovorne politike između Beograda i Prištine, odnosno da su izloženi taktičkim udarima obe strane koje u lošem nalaze nešto dobro za sopstvene interese.
Zamrzavanje konflikta: Kad uzjašemo S–300
Vučiću, budimo pošteni, zbilja nije lako i izgleda kao Paja Patak iz stripa koji se farbajući patos saterao u ćošak. Pokazalo se, naime, da se većina učesnika u unutrašnjem dijalogu, kako je rekao srpski predsednik, zalagala za „status kvo“ i „čekanje bolje prilike“. Međutim, Vučić je izneo da se on ne slaže s tim stavom učesnika dijaloga.
Reakcije su očekivane: tvrdi se da je veliki broj univerzitetskih profesora, predstavnika SPC i javnih ličnosti na takav način zloupotrebljen. Učestvovali su mesecima u unutrašnjem „dijalogu“ koji je završen tako što je njihovo mišljenje odbačeno kao nebitno i pogrešno. Možda će se, međutim, pokazati da je njihovo mišljenje prihvaćeno, ali strah me je da od toga nikakvog dobra neće biti.
I ja sam bio u situaciji da u seriji tekstova u „Vremenu“ i u našem TV programu „Zumiranje specijal“ pročitam i oslušnem nemali broj zagovornika „zamrzavanja konflikta“, i ono što je zajedničko advokatima te ideje jeste da nemaju pravi odgovor na pitanje o eventualnim posledicama, reperkusijama razvlačenja unedogled kosovskog problema.
Mahom je to uzdanje u promenu odnosa snaga svetskih centara moći, pa kad se to dogodi eto nas na belom konju, uzjahali raketu S-300, a i Rusi su tu za dva sata ili dva dana (što vazduhom, što kopnom), u svakom slučaju dovoljno brzo da se konflikt reši povoljno po Srbiju.
Dok Hilandar gori: Ana i čekić
Vučić je kao argument protiv zamrzavanja konflikta pomenuo i da se za Kosovo iz srpskog budžeta izdvaja oko 500 miliona evra godišnje.
Zagovornici ideje da ništa nije skupo kad je reč o „svetoj kosovskoj zemlji“ izračunali su da kada se ta suma sagleda u okviru celokupnog srpskog budžeta od preko osam milijardi evra ali i veličine teritorije KiM, to nije ništa strašno (preciznije, izdvaja se oko pet odsto budžeta za teritoriju koja obuhvata 17 odsto ukupne teritorije Republike Srbije). Matematika je tačna kad je o novcu reč, ali ono o teritoriji ima samo u Ustavu koji ćemo, ionako, da menjamo.
Po principu: ne pitaj me za pljačku trafike dok Hilandar gori, množe se pitanja na koja građani traže odgovor, ali sve je prekrila senka kosovske drame ili dramaturgije, kako vam drago, a o nekim od tih važnih a slabo vidljivih tema pišemo na narednim stranicama ovog broja „Vremena“.
Pomenimo ovde i da je, govoreći nakon „nemilih scena“ u Kosovskoj Mitrovici, predsednik Aleksandar Vučić u kratkom intervjuu za RTS, verovatno u nameri da smiri građane i vrati ih u „normalu“, rekao, citiramo: „i nastavićemo da povećavamo suficit u budžetu“.
U „normalnim“ vremenima i zemljama, piše u komentaru na „Peščaniku“ Mijat Lakićević, ovo bi bio razlog za uznemirenje i uzbunu. Jer to znači da će država nastaviti da uzima više nego što može da potroši. Zašto da se povećava višak u državnoj kasi? Više para državi – manje para građanima i preduzećima. Kako za plate radnika tako i za investicije. A niska privatna ulaganja glavni su uzrok našeg niskog privrednog rasta. Što se, sudeći po rečima najmoćnijeg čoveka Srbije, može očekivati i u budućnosti.
Uostalom, vlast se hvali da je u prvom kvartalu ove godine i pored planiranog budžetskog deficita od 32 milijarde dinara ostvaren suficit od šest milijardi dinara što je dokaz da pojma nemaju i da sluđuju ovaj narod, baš kao i podatkom o privrednom rastu od 3,9 odsto u prvom kvartalu ove godine izbegavajući da nam saopšte na koji period se odnosi to povećanje, odnosno s kojim periodom se poredi. Ako se odnosi na prvi kvartal prošle godine kada je zabeležena negativna stopa rasta, onda je rezultat bedan i ne uliva nadu da će se Srbija brzo oporaviti.
Moć premijerke, da napišemo na kraju, biće uskoro na velikom testu. Ana Brnabić rekla je ovih dana da za ugostiteljski objekat na vrhu Kopaonika nije tražena dozvola za izgradnju i da je izdato rešenje za rušenje.
Brnabić je u Republičkom geodetskom zavodu, na pitanje novinara čiji je objekat od 1000 kvadratnih metara na Pančićevom vrhu, rekla da „nije važno čiji je jer su svi građani jednaki pred zakonom.“
Ona je dodala da je verovatno propust lokalne samouprave to što nije reagovala pre nego što je objekat izgrađen bespravno. O tome je „Vreme“ opširno i blagovremeno izveštavalo, dok su skele tek postavljane.
Na insistiranje novinara kakva je dalja procedura, Brnabić je rekla da je izdato rešenje za rušenje i upitala šta se još od nje očekuje, „da li da uzme čekić i da krene da ruši“.
Zašto da ne?
