Radnici u zemlji čuda

Pregovaračko poglavlje 19 koje se u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje, još uvek nije otvoreno. Skrining za ovo poglavlje završen je još u junu 2014. uz ocenu Evropske komisije da je potrebno uložiti više napora. Koliko je to više, ne znamo. Za sada znamo samo ono što je početkom 2016. konstatovao sada već bivši član pregovaračkog tima Srbije Zoran Stojiljković. U vreme kada je najavljeno usvajanje akcionog plana za poglavlje 19, Stojiljković objasnio je da izrada akcionog plana da zbog težine problema i nedostatka kapaciteta zemlja nije u stanju da otvori neko poglavlje i da u razumnom roku treba da kroz akcioni plan podigne te kapacitete i jasno odredi kritične tačke. Jednostavnije rečeno, kad zemlja kandidat nešto ne ume da uradi kako treba, mora da napravi akcioni plan. Stojiljković je, zajedno sa još dvoje članova pregovaračkog tima, smenjen u junu prošle godine na zahtev ministarke za EU integracije Jadranke Joksimović, a od tada poglavlje 19 ne pominje niko.

U međuvremenu, o položaju radnika u Srbiji govori se anegdotalno i sporadično. Najeekstremniji slučaj koji ilustruje dubinu problema dogodio se u martu 2017, kada je radnik Fabrike šinskih vozila „Goša“ iz Smederevske Palanke D. M. (57) počinio samoubistvo na radnom mestu. U trenutku njegove smrti, poslodavac je radnicima dugovao između 15 i 20 zaostalih zarada, a četiri godine im nije uplaćivano zdravstveno osiguranje. Ni u jednoj proizvodnoj grani situacija nije svetla, međutim, najviše podataka je dostupno kada je reč o tekstilnoj i industriji obuće, o čemu je „Vreme“ ranije pisalo (videti „Vreme“ br. 1418, tekst „Mučenje kroz gusto tkanje“). Istraživanje globalne „Clean Cloths“ kampanje rađeno u Srbiji pokazalo je da u tekstilnoj industriji i proizvodnji obuće radi oko 100.000 ljudi, da zarađuju oko ili ispod zakonom propisanog minimuma, šest dana u nedelji, spajajući po dve smene, iako mahom rade za kompanije koje dobijaju subvencije Vlade Srbije, koje bi trebalo da pokriju zarade zaposlenih (u većini sporazuma o subvencijama dogovorene minimalne plate veće su od zakonskog minimalca).

HLADAN TUŠ – PRVI: Najnoviji slučaj, štrajk radnica turskog Kajzena u Smederevu, više je nego ilustrativan za položaj radnika u Srbiji, ali i odnos stranih investitora prema zaposlenima. Kajzen je u Srbiju došao 2016. godine, inicijalno zaposlio oko 230 radnika, uz obećanje da će ih u junu 2017. biti 800. Od toga nije bilo ništa, jer je u trenutku početka štrajka, 11. maja ove godine, u Kajzenu radilo 300 osoba, mahom žena. Većina njih ima ugovore na određeno vreme, sa platom od oko 25.000 za švalje i nešto većom zaradom za „kontrolore“ na linijama. Radno vreme je od ponedeljka do petka, od 7 do 15 časova, ali se često događa da obimne porudžbine, od kojih su mnoge za poznate brendove, zahtevaju prekovremeni i rad vikendom. Svih 300 radnica 11. maja otpočelo je štrajk zbog neisplaćenih naknada za prekovremeni rad. Prema navodima portala podunavlje.info, radnice tvrde da sve primaju tek minimalnu platu i pored činjenice da često rade prekovremeno i subotom, što im se obično najavljuje tek petkom. Dodaju takođe da u firmi ostaju upravo zbog obećanja da će im prekovremeni sati biti isplaćeni. Magacioneri rade svakog dana u nedelji.

Norme koje je poslodavac postavio nije moguće ispuniti, dok je sindikalno organizovanje zabranjeno, pa su štrajk počele bez štrajkačkog odbora. Dan kasnije, 12. maja, podršku im je uputio sindikat „Sloga“, pa se njih stotinak učlanilo u ovaj sindikat i pokušalo da osnuje sindikalnu organizaciju u fabrici.

Usledila su dva hladna tuša. Dan nakon početka štrajka, uprava fabrike Kajzen otpustila je sedam radnika i radnica. Prvo je menadžment naredio radnicama u štrajku da se pojave na poslu, uz napomenu da će im isplatiti naknade za prekovremeni rad. Poslodavac zaista jeste izmirio dugovanja prema zaposlenima, ali je od sedmoro zaposlenih zatražio da potpišu saglasnost o raskidu ugovora o radu s obrazloženjem da su iznosili poverljive informacije iz fabrike u javnost čime su narušili ugled kompanije. Radnici su potpisali sporazume o raskidu radnog odnosa i zato što im je prećeno da će zbog „odavanja poslovne tajne“ završiti na sudu i u zatvoru. Šta su to tako strašno uradili da ih sačeka otkaz uz pretnju tužbom (i zatvorom)? Jedan od otpuštenih rekao je za podunavlje.info da razlog za otkaze nije obustava rada nego „što smo to izneli u javnost, preko Fejsbuka, pa je posle sve dospelo u medije. Imaju kamere u hali i snimili su ko je telefonima slikao skup. Tu su nam pretili krivičnim prijavama, navodno, za to možemo da idemo u zatvor od 3 meseca do 5 godina, tako su nam rekli.“

Zakon o zaštiti poslovne tajne u članu 4 poslovnu tajnu definiše kao bilo koju informaciju „koja ima komercijalnu vrednost zato što nije opštepoznata niti je dostupna trećim licima koja bi njenim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist, i koja je od strane njenog držaoca zaštićena odgovarajućim merama u skladu sa zakonom, poslovnom politikom, ugovornim obavezama ili odgovarajućim standardima u cilju očuvanja njene tajnosti, a čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu držaocu poslovne tajne. Poslovnom tajnom, smatraju se i neotkriveni podaci o testovima ili drugi podaci čije stvaranje zahteva odgovarajući napor i troškove, koji se podnose državnim organima radi dobijanja dozvole za stavljanje u promet lekova, odnosno medicinskih sredstava ili poljoprivrednih hemijskih proizvoda koji koriste nova hemijska jedinjenja, kao i radi dobijanja akata kojima se dozvoljava stavljanje u promet biocidnih proizvoda; drugi podaci koji su posebnim zakonom, drugim propisom ili aktom pravnog lica proglašeni poslovnom tajnom.“

Zabrana objavljivana fotografija unutrašnjosti fabrika i drugih poslovnih objekata nije novost – teorijski, konkurencija bi npr. mogla da vidi koje se tačno mašine i tehnologije koriste i sl. Problem je što obrazloženja otkaza koja su dobili radnici Kajzena sadrže dve, blago rečeno, nebuloze. Prvo, niko nije potvrdio da je na Fejsbuk profilima radnika video slike, samo da su kamere za nadzor snimile one koji su svojim telefonima fotografisali štrajk. Drugo, Zakon o zaštiti poslovne tajne ne predviđa nikakve zatvorske, već isključivo novčane kazne (od 100.000 do tri miliona dinara za pravna i od 50.000 do 200.000 dinara za fizička lica, ali samo ona koja su odgovorna, tj. na menadžerskim pozicijama).

HLADAN TUŠ – DRUGI: Drugi hladan tuš za radnike Kajzena usledio je 18. maja, kada je jedna od radnica izjavila za portal Mašina da je menadžment eksplicitno zabranio formiranje sindikalne organizacije u toj firmi: „Juče ujutru je bio sastanak, došao je jedan turski državljanin, ne znam kako se tačno zove, i pričao je. Ono što sam zapamtila i ono što me je najviše iritiralo je to što ne dozvoljavaju da se osnuje sindikat“, rekla je radnica koja je želela da ostane anonimna. Ona je dodala i da je menadžment obavestio kako će „firma odabrati trojicu kojima ćemo moći da kažemo kada nešto nije u redu. Ali od toga nema ništa, to svi znaju.“ Prema rečima ove radnice, menadžment Kajzena nije precizirao da im smeta određeni sindikat, već da su bili eksplicitni u tvrdnjama da nijedna sindikalna organizacija ne dolazi u obzir. Kajzen nije prva strana firma u Srbiji koja zabranjuje sindikalno organizovanje, iako član 55 Ustava Republike Srbije garantuje to pravo, a Zakon o radu vrlo jasno kaže da se zaposlenima jamči sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja bez odobrenja, uz upis u registar, te da onemogućavanje sindikalnog organizovanja predstavlja kršenje zakona Republike Srbije. Bez obzira na to, u Srbiji nikada nijedan poslodavac nije odgovarao zbog zabrane sindikalnog udruživanja. To nas vraća na poglavlje 19 i zvanični sajt Pregovaračkog tima Srbije, na kom piše: „Pristupanjem Evropskoj uniji, usvajaju se standardi na kojima se zasniva politika EU u ovoj oblasti koja promoviše savremene radne odnose i socijalni dijalog između predstavnika radnika i poslodavaca. Cilj je zaštita radnika, ali i povećanje konkuretnosti.“

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.