Istorija kaže da železnička stanica Jatare i nije bila prava stanica za putnike i da na njoj nikad niko nije kupio kartu. Tek ranžirna stanica na kojoj su se ukrštali vozovi i menjale lokomotive, prilepljena uz jedno mokrogorsko brdo. Za mene što sam na drugom brdu, tačno preko puta, sa babom čuvala ovce i motrila na vozove koji prolaze, bila je nešto kao mitsko mesto. Tamo su na službu, tako se tada govorilo kad železničari pođu na posao, odlazili moji stričevi, otac i mnogi drugi Mokrogorci. Iako niko od pravih putnika možda nije sišao na njoj, ti junaci mog detinjstva i života sigurno jesu. Vraćajući se ili krećući na posao u drugu stanicu, sačekali bi da voz uspori, iskočili i onda polako kretali sa jednog na drugo brdo, iz službe na njivu. Bilo je to očevo prvo radno mesto koje ga je od početka zarazilo ljubavlju prema prugama i vozovima. I mene, zajedno sa njim.
Na onom mom brdu baba i ja smo po redu vožnje znale kad je vreme da krenemo kući jer drugog sata nije bilo. Uz vozove, prateći otegnuti zvižduk dok izlaze i ulaze nekoliko puta u tu čuvenu osmicu od tunela, naučila sam i da brojim i da sanjam da ću jednom i ja krenuti nekuda, iz Mokre Gore u kojoj sam se rodila. Vozovi su bili sila i istorija, a i moje dečije pamćenje kažu da nisu skoro nikada kasnili.
„ĆIROM“ PREKO BOSNE: Sve se već zna istorijski, o uskom koloseku od Užica do Sarajeva i dalje do Dubrovnika. Kako je pruga započeta još devetsto druge praktično građena komad po komad, sa jednog i sa dugog kraja, kako su za vreme velikog rata Austrijanci nastavili da je grade kopajući tunele, kako su u jednom od tunela ostali zatrpani ruski i italijanski zarobljenici, cela smena od njih dvesta, pa se sa radovima stalo i nastavilo tek kad se rat završio, i kako je prvi voz celom prugom prošao 25. januara 1925. godine. I tako 49 godina i 25 dana, dok neko nije doneo odluku da je pruga zastarela, a „ćira“ prespor.
Četrdesetak godina posle svog prvog radnog dana, moj otac, tada već otpravnik vozova u penziji, sedi na stanici Jatare pretvorenoj u kafanicu i mamac za turiste, ispija kafu sa ratlukom i pomfritom hrani unuku. I pomalo ushićeno, pomalo setno kaže: „E, da mi je neko nekada rekao da ću ovde piti kafu…“
Na stanici u Mokroj Gori, nedaleko od Jatara, i otac i ja smo se tog istog dana, mirisom pragova i šina, vratili u jedan drugi dan, kada sam prvi put sela u voz napuštajući selo. Ne sećam se da sam ikad u taj voz ušla bez suza što napuštam Mokru Goru, bez muke i straha od kloparanja, tutnjave, mirisa dima i šestosatnog sedenja na drvenim sedištima. Ono obrtanje po šarganskim tunelima potpuno me je sluđivalo. Dugo sam se nadala kako će se jednom u tim odlascima voz pokvariti negde u njima, i ja ću tačno znati kojim putem da se vratim na svoje brdo odakle, bila sam sigurna, baba pogledom sada prati mene.
Nada da na jednoj drugoj stanici na koju stižem počinje neki drugi život došla je kasnije. Tada nisam znala da je na suprotnom kraju te moje prve pruge Dubrovnik i more i nisam stigla dovoljno da odrastem da se i tim pravcem ikada uputim. Pruga je prestala da radi ‘74 godine. Stanica Mokra Gora prestala je takođe da postoji te godine, sve dok 2003. nije obnovljena i renovirana da istim onim uskim kolosekom par desetina kilometara prevozi turiste.
VOZ ZA ČAČAK: Ispostaviće se da će stanica na koju sam sišla polazeći iz Mokre Gore, Čačak, imati u mojoj ličnoj istoriji jednaku težinu kao mokrogorska. Strahujem da će i na nju jednom neko staviti katanac, pa je polako, za svaki slučaj, stavljam u ovaj iznuđeni spomenar zatvorenih stanica.
Tamo sam, recimo, jednog prolećnog sumraka zbijena u gomili dece čekala neki plavi voz. Već pomalo obamrloj od treme i hladnoće, dali su mi cveće da pozdravim Tita. Što baš ja – nekako je ispalo da je dobar đak iz radničke železničarske porodice idealna kombinacija. Desetak godina kasnije, dok je otac službovao u toj stanici, neko me je od kolega prepoznao na slici koja je visila iznad njegove glave – deca i ja među njima sa Maršalom. Gde li smo i u kojoj prašini završili Tito i ja kada je došlo vreme da se jedna fotografija na zidu zameni drugom, vrag će ga znati.
Sa te stanice ću se još jednom otisnuti u nepoznato, pre četrdeset godina, preko Požege, Kosjerića, Valjeva, parčetom barske pruge pravo za Beograd. Pomešani mirisi lipe, mokrih pragova i šina kojima između majke i oca žurim na prvi jutarnji voz, zauvek će biti moji mirisi odlazaka. Tako će i prašina letnjeg jutra na beogradskoj železničkoj, kada se izmili na peronu 6 ili 7 i ugazi pravo u vrelinu asfalta, uvek biti miris dolaska u Beograd.
DOLE ISPOD SLAVIJE: Teško da je neko od nas silazeći iz voza ikada razmišljao o istoriji stanice. Dolazili smo i odlazili uzimajući zdravo za gotovo da je oduvek tu i da će tako i biti, dok je veka i ovog grada. A istorija kaže da je tu od 1884, rimski brojevi na pročelju tome svedoče. Kada je sa nje krenuo prvi voz, sa beogradskih bedema su ispaljeni topovi u to ime. Vozom se, još pre otvaranja, provozao kralj Milan Obrenović. I onda, posle prve vožnje do Niša, sledeće 134 godine na sve četiri strane sveta, Orijent ekspres, Simplon ekspres, Bosna ekspres, Učka ekspres… Dugo je voz bio jedini način da se u ovaj grad stigne iz daleka i iz njega ode još dalje. A od stanice uzbrdo Balkanskom, do hotela Moskva, a odatle, ko u podzemlje, ko do zvezda. Za Tita, sa one moje čačanske slike, to je bila poslednja stanica kada ga je 1980. plavi voz dovezao iz Ljubljane do Beograda.
Štajga, kako je stanica uvek zvana, pomalo pogrdno, pomalo od milja, bila je i početak i kraj, sa mnogo malih ličnih istorija, od kojih su neke ostale u romanima, po koja u pesmama: „‘Ej mašino, pusti paru jače…“
Moja istorija beleži 40 godina putovanja ka Čačku i Užicu. Prepuni vozovi petkom popodne, sedenje i stajanje po hodnicima između praznih kanti sa pijaca i još praznijih studentskih ranaca na povratku kućama, letnje pakovanje u vozove za Split i Bar, spavaća kola za Ljubljanu, vagoni prepuni studenata tehnike na putu za elektrijade; puna stanica regruta koji pevaju, plaču i posrću, dok pratim brata na put u Sloveniju, u vojsku. Desetak godina kasnije čekam ga na istom mestu da se vrati iz pečalbe iz Grčke, voz iz Soluna i torba puna pomorandži i limuna, decembar ‘93, kada nije bilo ni za ‘leba. Ulazak u voz kroz prozor, jer je jedino tako moglo te nove godine ‘94. Napolju je štrajk i sneg i stanica miriše na siromaštvo i neku svetsku bedu, kao i svi mi na njoj.
Ispraćaji prijatelja devedesetih u beli svet vozovima za Peštu, a odatle negde dalje i zauvek. Godine kada je, čini mi se, na stanici bilo suza više nego ikada pre i posle. Neki ispraćaj voza za Moskvu i dalje za transsibirsku železnicu…. i još dalje odatle, za Australiju. I čekanja, i dočekivanja, kakvih je sve tu radosti bilo na peronima na kojima nas nije bilo sramota ni da zagrlimo, ni da se rasplačemo, ni da prvi put nekoga poljubimo.
SEĆANJE NA BUDUĆNOST: Stanica je bila živa i onda kad ostatak grada naoko nije, na štajgi si mogao satima sedeti ako te uhvati neka muka i praviti se da nekoga čekaš, gledati ljude a da tebe niko ne zagleda i ne pita zašto si tu, jer stanica je da se čeka. Na stanici i njenim skrivenim klupama i ćoškovima, neprovetrenim i često smrdljivim čekaonicama mnogi su, nemajući kud, prespavali svoju prvu beogradsku i ko zna koju još noć.
Nije mi do ovih dana padalo na pamet da išta o tome treba da se zapisuje. Stanica, ostarela i zamrljana, rušena bombama, krpljena i prepravljana, prosto je uvek bila tu, kao uvek otvorena vrata na ulasku i izlasku iz ovog grada. Onakva kakve imaju svi gradovi sveta, prepoznatljivo mesto do koga, za ne daj bože, možeš doći u svako doba dana i noći i peške.
Možda ovom gradu zaista treba lepša i savremenija železnička stanica, možda će jednom na neku takvu stanicu stizati vozovi lepi i brzi kao oni u Parizu i Njujorku, možda će u ovoj zemlji i ovom gradu biti nekad dovoljno ljudi da mogu da plate i taj brzi, udobni voz. Kakvi su, uostalom, ne tako davno u ovaj grad i stizali. Nama, kojima je putovanje vozom bila ljubav, ali i nužda jer jeftinije nije moglo, dobra je bila i ova stara. Odlična ako ćemo pravo; da je makar malo umivena kako treba, potaman skroz.
Kažu da će je pretvoriti u muzej. Potajno se nadam da će jednom ipak na mesto gde se odlučuje doći neko pametan da shvati da turistima, a i nama domaćima ne treba mrtav muzej, nego živo mesto koje ih čeka i ispraća kako je i zamišljeno pre 135 godina. Pa da će taj neko pametan reći, kao i za onu mokrogorsku stanicu: „Vraćaj šine i vozove opet.“