Tramp, Putin i geopolitika u kešu

„Drž’te se, Donald Tramp dolazi!“ naslovljava „Dojče vele“ jedan tekst na svom sajtu, jednom od onih koji julske susrete na vrhu bezmalo porede s obračunom kod OK korala. Mesec dana nakon što je vašingtonska administracija počela da preti uvođenjem carina brojnim zemljama s kojima ima trgovinski deficit, predsednik SAD Donald Tramp je:

1. započeo četiri carinska rata;

2. praktično obezvredio samit G7 u Otavi koji je na dnevnom redu imao reformu Svetske trgovinske organizacije i borbu protiv trgovinskog protekcionizma;

3. pojačao pritisak na saveznike da Iranu zavedu sankcije i da mu onemoguće izvoz nafte;

4.  tvitovao Saudijskoj Arabiji da asocijacija OPEK ima da poveća proizvodnju nafte kako u slučaju izolacije Irana njena cena ne bi rasla u periodu pred američke kongresne izbore u polovini predsedničkog mandata;

5.  pred samit NATO-a u Briselu 11. i 12. jula, obnovio je zahtev članicama alijanse da izdvajaju 2 odsto GDP za odbranu, što su inače zahtevali i drugi američki predsednici;

6.  najavio posetu Britaniji, nekadašnjem „glavnom mostu“ američkog uticaja na evropske poslove, a koju potresa kriza zbog ostavke Dejvida Dejvidsona, sekretara za Bregzit i važnog pregovarača, te ministra spoljnih poslova Borisa Džonsona, što je udarac konceptu Tereze Mej o tzv. „mekom bregzitu“;

7.  ali ne najmanje važno – zakazao je razgovor s Vladimirom Putinom lično, zbog čega su se uzmuvali Evropljani, a naročito Britanci.

CARINSKI RAT SUSEDA I SAVEZNIKA: Prvo je Tramp udario 25-procentne carine na čelik i 10 procentne na aluminijum, koje SAD uvoze iz Evropske Unije (najveći trgovinski partner SAD), Kanade (koja je treći trgovinski partner SAD posle EU i Kine i veliki izvoznik čelika u SAD) i Meksika (četvrtog po obimu američkog trgovinskog partnera).

Kanada je odgovorila uvođenjem svojih sankcija na 80 američkih proizvoda, na američki čelik i aluminijum, na soju, kafu itd., a Meksiko carinama na američku svinjetinu, čelik i druge robe. I EU je, takođe, odgovorila carinama na 3,4 milijarde dolara vredne robe kao što su burbon, sok od pomorandže, motocikli „harli dejvidson“ i druge.

To su sve bili probni baloni trgovinskog rata, koji je pretio da se rasplamsa (videti tekst Tramp na rampi, „Vreme“ br. 1431, 7. jun 2018). Tramp je, naime, Evropljanima zapretio da bi mogao nametnuti 20 odsto carine na automobile izrađene u evropskim fabrikama, tvrdeći da su američke carine na evropski uvoz 2,5 odsto, dok EU ima tarifu od 10 odsto za automobile iz inostranstva.

Nemačka finansijska publikacija „Handelsblat“ objavila je da je, u međuvremenu, američki ambasador u Berlinu Ričard Grenel predložio mogulima nemačke auto-industrije da svaka strana usvoji nulte tarife, iako nije jasno koliko je takvo rešenje prihvatljivo za EU kao blok. Postupak američkog ambasadora, koji je ranije izazvao skandal tvrdeći da mu je namera da pojača desnicu u Evropi, osudile su nemačke socijaldemokrate uz naglasak da je saveznički ambasador morao da razgovara s nemačkim ministrima i da Nemačka nije banana republika. Angela Merkel je nekoliko puta najavila da će se pregovarati o izbegavanju trgovinskog rata, a nije isključila ni evropsku odmazdu.

Izgleda da se glasno vikalo, a pregovaralo tiho i neprijatno, uz ucene i koncesije.

Neki ruski mediji preneli su, na primer, da su Nemci saopštili kako su im Amerikanci rekli da neće uvoditi sankcije evropskim firmama koje proizvode cevi za gasovod Severni tok 2, koji su Amerikanci pokušavali da osujete, pod izgovorom da EU treba da spreči Rusiju da je energetski ucenjuje, a zapravo u nameri da u EU obezbede tržišnu nišu za američki tečni gas, koji je za 30 odsto skuplji od ruskog. Ruski predsednik Vladimir Putin je posle razgovora s Angelom Merkel, zauzvrat, obećao da će Gasprom pregovarati i o transferu neke količine gasa kroz otpisane gasovode preko Ukrajine, ali samo pod uslovom da imaju ekonomsko opravdanje. Ukrajinski predsednik Petro Porošenko je posle u Briselu, u prisustvu predsednika Evropskog saveta Poljaka Donalda Tuska i dalje ponavljao da taj Severni tok 2 nije komercijalni već politički projekat…

KINESKA MATEMATIKA: Krenuvši u realizaciju svog „America First“ protekcionizma, Tramp podiže američku zastavu, koja je, kako piše revija „Atlantiko“, proizvedena u Kini.

Jednog Četvrtog jula, na dan američkog nacionalnog praznika, lokalni novinar TV ABC Len Stivens, sada direktor komunikacije na Univerzitetu Liberti, pozdravio je svoje gledaoce iz Virdžinije: „U redu, patriote, pitanje za vas: da li je vaša američka zastava proizvedena u SAD ili je napravljena u Kini?“ Vlasnik lokalne prodavnice zastava je potvrdio da mnogi potrošači kupuju jeftine američke zastave uvezene iz Kine.

Neki su čak govorili o trgovinskom ratu najvećem u istoriji kada je Tramp nametnuo 25-procentne carine na 34 milijarde dolara vrednih 818 kineskih proizvoda, mašina i opreme, visokotehnoloških industrijskih proizvoda i elektronike i druge robe proizvedene u okviru programa „Made in China-2025“. Onda je usledila nova carinska lista na robu iz Kine vrednu 16 milijardi: mašine, auto delovi, medicinska oprema, elektronika…

Kina, koja je iza EU druga na listi trgovinskih partnera SAD, odmah je, u podne 6. jula, odgovorila uzvratnim 25 procentnim carinama na 34 milijarde vrednih 545 vrsta robe, što pogađa nekih 12 proizvodnih sektora u SAD, uključujući električne automobile, ali pre svega poljoprivrednu proizvodnju u vrednosti od 20 milijardi dolara (viskija, svinjetine, soje, koju će Kinezi možda uvoziti iz Brazila i nekih drugih zemalja). Te carine na robu vrednu 50 milijardi dolara, prema kineskim proračunima, mogu uticati samo sa 0,2 procenta rasta BDP. „Njujork tajms“ izračunava da odgovor Kineza i drugih nacija može pogoditi američki izvoz u vrednosti od 75 milijardi američkih dolara, što je i dalje mali deo prošlogodišnjih 1,55 milijardi dolara trgovinske razmene Sjedinjenih Država. Gora je senka pretnje…

Donald Tramp je, naime, naložio da se kao odgovor na kineski odgovor definiše lista kineske robe u vrednosti do 200 milijardi dolara za uvođenje dodatnih carina od 10 odsto, a kao odgovor na odgovor na odgovor – carinjenje robe vredne više od 500 milijardi dolara, dakle, na gotovo celokupni kineski izvoz u SAD… Po toj logici, Peking u budućnosti neće moći da potpuno simetrično odgovori na carine Vašingtona, pošto Kina u odnosu na SAD ima trgovinski suficit od 375 milijardi dolara… S druge strane, SAD trenutno nemaju kapacitete u kojima bi proizveli ogromne količine uvozne kineske robe, a za izgradnju kapaciteta je potrebno vreme.

I Moskva je reagovala na carine na čelik i aluminijum koje joj je nametnuo Vašington u martu. Premijer Dmitrij Medvedev potpisao je ukaz o povećanju carine od 25 odsto do 40 odsto na neku američku robu, za koju ruska vlada smatra da može naći zamenu u Rusiji.

Kako je za „Raša tudej“ objasnio profesor Odeljenja za svetsku ekonomiju i međunarodne poslove Aleksej Portanski, efekat pogoršanja zbog rusko-američke trgovinske konfrontacije ne bi trebalo da je tako razarajući po rusku ekonomiju kao u slučaju rasplamsavanja trgovinskog rata između SAD i Kine, jer američki uvoz iz Kine vredi oko 530 milijardi dolara, a iz Rusije – samo 22 milijarde dolara.

A i rusko-američka priča nema komercijalnu osnovu.

MOŽEŠ LI MI UČINITI USLUGU?: Najava Trampovog susreta s Putinom jedan na jedan izazvala je u Vašingtonu seriju spekulacija među tzv. panditima, učenim ideolozima (pandit, izraz pozajmljen iz hindu filozofije, koji se odnosi na učene sveštenike koji vladaju sanskritom) da li će kagebeovac Putin iskoristiti Trampovo krhko znanje i navesti ga da nešto obeća, kao što je u novembru 2017. i u martu 2018. pozvao Putina da poseti Belu kuću mimo preporuka svojih savetnika koji su smatrali da su šanse za progres u supstancijalnim pitanjima minimalne.

Aleksej Arbatov, šef Centra za međunarodnu sigurnost pri Nacionalnom istraživačkom institutu svetske ekonomije i međunarodnih odnosa „Primakov“ u članku za Karnedži fondaciju piše kako je „gospodar dvosmislenosti“ Putin, kada je nagrađivao talentovanu decu, upitao jednog dečaka: „Gde se završava granica Rusije?“ „Beringov prolaz!“ brzo je odgovorilo talentovano dete: „Odgovor nije tačan, ruska granica nema kraja…“, kaže Putin. Ta anegdota je svojevremeno izazvala talas sumnji u ruske ekspanzionističke namere i naglašenu neugodnost u susednim zemljama, a Arbatov skreće vodu na to da je Putin možda imao u vidu veliku kulturu Rusije i bezgraničnu metafizičku sliku koju Rusi gaje o sebi, ili nešto drugo. A to je, zapravo bilo trik pitanje iz matematike za malu maturu: granica je zatvorena kriva linija, a kriva zatvorena linija nema ni početak ni kraj…

Matematika i politika se razlikuju, čak i rezultat izbora dobijen prostim sabiranjem se već dve godine množi „ruskim faktorom“. Veliki deo američkih analitičara inače već dve godine piše kao da su ruske specijalne snage okupirale Kapitol hil i u Beloj kući drže taoce. Taj susret Trampa i Putina, najavljen za 16. jun u Helsinkiju, gradu koji ima dugu tradiciju održavanja samita SAD-Rusija, ugovoren je, inače, nakon posete Moskvi Trampovog hardlajnera, savetnika Džona Boltona.

U intervjuu za TV Foks u junu Tramp je uobičajeno tviter-uprošćeno spekulisao da bi tokom večere s Putinom mogao da kaže: „Možeš li da mi učiniš uslugu? Možeš li da izađeš iz Sirije? Možeš li da izađeš iz Ukrajine?“

Putin je, doduše, u jednoj prilici stavio do znanja da bi bio zadovoljan ako bi primenom tzv. Minskih sporazuma Donbas osigurao status koji je posle mira u Groznom dobila Čečenija. O Krimu Rusi uopšte ne žele da razgovaraju, što i neki Amerikanci, izgleda, počinju da primaju k znanju. „Nešenel interest“, na primer, piše da bi sankcije prema Rusiji, kad je Krim u pitanju, mogle da se porede s nečim nalik na sankcije koje bi Meksiko uveo protiv SAD zbog zauzimanja Nјu Meksika 1848!

Stvari su, ipak, mnogo kompleksnije i teško ih može obuhvatiti Trampova poslovična američka fraza „Would you do me a favor?“

Odnosi između Moskve i Vašingtona opisuju se kao loši i nepredvidljivi. Nakon četrdeset godina hladnog rata, period od druge polovine 1980-ih do druge polovine 2000-ih na Zapadu smatraju dobrim i konstruktivnim periodom, a u Rusiji periodom agonije posle raspada i divljeg kapitalizma. Po zapadnom, često ljutitom shvatanju, Rusija je napustila ono što se na Zapadu percipira kao put razvoja evropskog stila, u smislu stvaranja liberalnih demokratskih normi i institucija, integracije sa zapadnim državama, aktivnom diplomatijom i jačanjem vojnih kapaciteta, te teži obnovi statusa Rusije kao nezavisnog, globalnog centra moći. Ona podstiče koalicije koje se protive globalnoj dominaciji Sjedinjenih Država, kao što su BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), Organizacija ugovora o kolektivnoj sigurnosti, Evroazijska ekonomska unija i Šangajske organizacije za saradnju.

Rusiju je, pak, uznemiravalo približavanje NATO-a ruskim granicama, slanje suvozemnih snaga u baltičke zemlje, instalacija tzv. raketne odbrane u istočnoevropskim zemljama i javljali su da će na sve zapadne mere odgovarati recipročno i brzo (зеркално и мгновенно). Najavu Donalda Trampa da bi rado normalizovao odnose s Putinom, Rusi su rado slušali, ali stvarni stav Kremlja sadrži odgovor Sergeja Lavrova na primedbu da Zapad Moskvi ne veruje: „Ne verujemo ni mi njima!“

Nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD 2016. rusko-američki odnosi su, uprkos euforiji, u delu medija pogoršani. Odmah je počeo novi ciklus u američko-ruskoj trci u naoružanju, koji obuhvata nuklearno i konvencionalno oružje, ofanzivne i odbrambene sisteme, uključujući sredstva za sajber rat i (eventualno) svemirsko oružje. Superstruktura ugovora i kontrola naoružanja Moskve i Vašingtona izgrađena tokom nekoliko decenija ušla je u period krize i dezintegracije. Plašljivi pokušaji normalizacije saradnje oko pitanja kao što su Sirija i Ukrajina imaju slabe rezultate zato što su takvi napori osujećeni otporom uticajnih domaćih aktera u Sjedinjenim Državama i Rusiji, a takođe zato što se ovi napori odnose na višestruke probleme sa mnogim spoljnim učesnicima, konstatuje Arbatov.

Sva ta nagomilana pitanja ne može rešiti jedan kominike. Čak i ako se situacija u Ukrajini mirno reši i ako se izbegne oružani sukob preko posrednika između Rusije i Sjedinjenih Država u Siriji, neće biti moguće prevazići ovu široko rasprostranjenu krizu ni samo jednim paketom sporazuma. Sergej Lavrov je precizirao da pisanog dnevnog reda za taj razgovor nema i da će dvojica predsednika odlučiti o čemu će razgovarati. Tu i tamo pominjano je da bi oni mogli razgovarati o ratu u Siriji, stanju u Ukrajini, odnosima između SAD i Rusije i drugim pitanjima nacionalne bezbednosti.

NERVOZA ENGLEZA: Nije, pak, jasno otkuda toliko uzbuđenje u SAD i EU zbog susreta Trampa i Putina, koji su, inače, dugo razgovarali na samitu G20 u Hamburgu prošle godine, a zatim ponovo na ekonomskom samitu u Aziji i Pacifiku četiri meseca kasnije. Sudeći po pisanju lista „Gardijan“, najvidljivija je nervoza u Londonu, gde britanske diplomate strahuju da će impulsivni američki predsednik ostaviti Evropu na cedilu i insistirali u razgovoru sa američkim savetnikom za nacionalnu bezbednost Džonom Boltonom u Londonu da Tramp nikako ne pritiska taster za resetovanje – resset buton – sa Rusijom. Britanija, inače, zvanično ostaje opuštena u vezi sa sastankom Putina i Trampa pošto su samiti između ruskih i američkih lidera sasvim normalni, jer i pre Trampa s Putinom su razgovarali i Angela Merkel i Emanuel Makron, ali, prema pisanju lista „Gardijan“, mogućnosti zbližavanja Rusije i ovog američkog predsednika uznemirava britanske živce.

Velika Britanija je, sticajem vlastitih izbora i okolnosti, među zapadnim silama najviše neprijateljstva gajila prema Putinu i sada rizikuje da loše podnese svoj istureni položaj. U okviru NATO-a, London je poslao 800 vojnika u Estoniju i u velikoj meri podstiče jačanje istočnog krila NATO-a protiv navodne ruske agresije. Insistira i na reformi vojne komandne strukture Alijanse kako bi se uzela u obzir ruska pretnja na visokom severu. Arktik?

Igrajući na kartu zaštite evropskog istoka od ruske opasnosti, o čemu je britanska obaveštajna služba i zvanično i neformalno dostavila detalje, Britanija je imala izvesne koristi – izvoz opreme, obuka, obaveštajne usluge, a posle Bregzita i mogućnost da se preko vojne infrastrukture utiče na zbivanja na Kontinentu.

Britanski ministar inostranih poslova Boris Džonson, nedelju dana pre nego što će zbog insistiranja na tvrdom Bregzitu podneti ostavku, u Kopenhagenu je grmeo protiv „nemilosrdne ruske agresije širom Ukrajine i na njene neprestane kampanje dezinformacija“.

ZAŠTO KAŽEŠ STRATEGIJA, A MISLIŠ NA PARE?: „Evropljani uopšte nisu zabrinuti zato što se američki predsednik bavi Rusijom, ali se plaše zato što ne znaju njegov strateški okvir“, rekao je Danijel Frid iz Atlantskog saveta i bivši američki ambasador u Poljskoj.

Tramp ponavlja zahtev koji je pre njega istakao njegov sekretar za odbranu general Džim Matis da Evropljani izdvajaju 2 odsto BDP-a za odbranu. Tramp je zahtev opravdavao podatkom da je samo misija u Afganistanu koštala Sjedinjene Države 80 puta više nego Nemačku, da je tamo više od 20.000 američkih vojnika ranjeno, a skoro 2.000 stradalo u borbi, a nasuprot tome, povređeno je 204 nemačka vojnika, a 35 ubijeno… Berlin trenutno investira 1,2 odsto nemačkog BDP-a u svoju vojsku, a vlada je rekla da će do 2024. godine dostići najviše 1,5 odsto. Nemačka ministarka vojske Ursula fon der Lajen putovala je u Vašington, ali nije bila u stanju da ubedi američke hardlajnere u to da Nemačka ne može da isporuči tražena 2 odsto BDP-a za vojsku. Trampov savetnik Džon Bolton je slušao, da bi pri kraju sastanka jasno saopštio Ursuli fon der Lajeu kako je nemački angažman bio dobar, ali da za bivšeg biznismena Trampa „samo keš važi“ i da je Tramp veoma ljut zbog toga što Berlin nije postigao taj rezultat.

Prema tekstu „Vašington posta“, Pentagon trenutno proučava koliko bi koštalo da povuče ili pomeri veliki deo od 35.000 vojnika stacioniranih u Nemačkoj.

Članak je iznenadio mnoge u Berlinu. Samo nekoliko sati pre objavljivanja, američki ambasador Grenel je u privatnom razgovoru rekao nemačkim zvaničnicima da nema planova za povlačenje trupa, već da bi u narednim godinama zapravo bilo više američkih vojnika koji su stacionirani u Njemačkoj nego ranije. To protivreči vestima da Poljska namerava da investira dve milijarde dolara radi dislociranja američke vojske na svojoj teritoriji.

Ne postoji način da se zna da li je ambasador, bliski Trampov poverenik, lagao, piše magazin „Špigl“ i citira predsednika nemačke Federalne akademije za bezbednosnu politiku Karla Hajnca Kampa koji kaže da su NATO saveznici shvatili da imaju posla sa „nepredvidivim i očigledno mentalno oštećenim američkim predsednikom“, te da samit NATO „potpuno nezavisno od činjeničnih pitanja, može da se završi u haosu“. „Dojče vele“ prenosi pretpostavke diplomata NATO-a da bi SAD mogle da zahtevaju da evropske članice direktno plaćaju za stacioniranje američkih trupa na kontinentu: cash for security.

PROTIV IRANA, OD NAFTE DO FUDBALA: Iranska kriza je možda najrizičnija od pomenutih tinjajućih ili „izvikanih“.

U hotelu Palas Koburg u Beču, iranski šef diplomatije Džavad Zarif se 7. jula sreo s pet međunarodnih posrednika (iz Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Kine i Rusije), koji su 2015. u tom istom hotelu potpisali ugovor veka pod nazivom Zajednički sveobuhvatni plan dejstva, po kom Teheran odustaje od nuklearnog programa u zamenu za skidanje sankcija. Amerikanci nisu prisustvovali pošto je Tramp 8. maja potpisao dokument o izlasku SAD-a iz sporazuma s Iranom, što je bilo njegovo predizborno obećanje.

Američke sankcije prema Iranu su zamišljene široko – od nafte do fudbala. Između ostalog, fudbalska reprezentacija Irana na Svetskom prvenstvu 2018, na primer, nije mogla više da koristi Najki kopačke. SAD su najavile da će od 6. avgusta blokirati iranske dolarske račune, promet zlata i drugih plemenitih metala, zabraniti prodaju Iranu grafita, aluminijuma, čelika, uglja, industrijskog softvera i uvoz u SAD iranskih tepiha i prehrambenih proizvoda. Najavili su i da će se u sledećoj fazi SAD fokusirati na sankcije protiv energetskog sektora Irana. Od juna funkcioneri američkog Stejt departmenta i američkog Trezora putuju po Evropi i Aziji s ciljem da prenesu pretnje da će pod američkim sankcijama naći oni koji ne slušaju savet da prekinu poslovanje s Iranom.

Uprkos sporazumu koji su krajem prošlog meseca potpisali OPEK i Rusija da bi povećali proizvodnju do milion barela dnevno, cena nafte „brent“, porasla je na više od 77 dolara za barel. Neposredni povod bila je blokada u isporuci nafte iz Libije i Venecuele, dveju zemalja u previranju, ali i pritisak administracije Donalda Trampa na saveznike Sjedinjenih Američkih Država da do 4. novembra uvoz nafte iz Irana svedu na nulu ili se suoče sa kaznama zbog kršenja američkih sankcija. U intervjuu za TV Foks koji je emitovan 1. jula, on je naložio OPEK-u da prestane da manipuliše tržištem, uz pretnju da će neke njene članice izgubiti američku zaštitu ako ne poslušaju. Posle Trapove tvit-poruke „Smanjite cenu sada! “ Saudijska Arabija je rekla da će u koordinaciji sa drugim zemljama proizvođača „koristiti svoje rezervne kapacitete kada to bude bilo potrebno zbog bilo kakvih budućih promena snabdevanja i potražnje nafte“.

Iranske ambicije Donalda Trampa rade protiv njegovih domaćih političkih interesa, zaključuje londonski „Ekonomist“. Veće cene nafte odgovaraju američkim naftašima, ali pogađaju vozače sa nižim primanjima, glasače republikanaca na srednjoročnim kongresnim izborima iako neke republikanske države proizvode naftu, pa će imati koristi od viših cena.

Međutim, ako Tramp ne može da obori OPEK, može da interveniše na tržištu smanjujući američke specijalne rezerve nafte. Uprkos njegovoj tekućoj kampanji za podsticanje agresivnijeg povećanja proizvodnje nafte, Morgan Stenli je izneo grubu prognozu cene „brenta“ na 85 dolara za barel sledeće godine. Pritisak na tržište nafte mogli da ublaže oni koji moraju da izvoze. Iranski premijer, koji je, inače, prognozirao da će Trampova iranska politika podići cenu nafte na 100 dolara za barel, nagovestio je da bi njegova zemlja mogla da pokuša da izvozi naftu na osnovu barter plaćanja ako sankcije SAD ugroze njen pristup globalnom finansijskom sistemu. Venecuelanska industrija nafte računa na povećanje proizvodnje nafte pošto će verovatno Kineska razvojna banka tamo uložiti 250 miliona dolara za obnovu kapaciteta.

„Čak i ako Saudijska Arabija obezbedi veliki deo nafte kako bi nadomestila bilo kakve nedostatke iz Irana ili Libije ili Venecuele, tržište će biti nestabilno zbog prilično niskog nivoa rezervnih kapaciteta“, ocenio je Bart Melek, šef globalne strategije u TD Sekjuritis u Torontu.

EVROPSKA ODBRANA OD AMERIČKIH SANKCIJA: U Beču, ministri „6-1“ su ubeđivali iransku delegaciju da će se boriti za očuvanje ugovora. Nemačko ministarstvo spoljnih poslova i ministar inostranih poslova Francuske Žan Iv Drian ocenili su da ugovor s Iranom garantuje regionalnu stabilnost. To je ponovio i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov pred susret s evropskom komesarkom Federikom Mogerini i sa kineskim kolegom Van Ijem, uz napomenu da situacija nije jednostavna. Složno su zaključili da će od sada „zajedničke komisije na nivou eksperata razmatrati mogućnosti da, bez obzira na odluku SAD, nastave da se pridržavaju svih obaveza iz sporazuma, kao i da obezbede takve metode trgovine i ekonomske veza sa Iranom, koje neće zavisiti od hirova Sjedinjenih Američkih Država“. Konačni izveštaj pominje: „zaštitu firmi od efekata vanteritorijalnih američkih sankcija“, „održavanje efektivnih finansijskih kanala sa Iranom“, „nastavak izvoza iranske nafte i gasa, naftnih i petrohemijskih derivata „, „podršku privrednim subjektima koji trguju sa Iranom“, „podršku za trgovinu i investicije u Iranu „.

U međuvremenu, Evropska komisija je počela da definiše niz zaštitnih mera, u koje spada i uredba kojom se teritorija EU štiti od ingerencije američkih sudova – zabranjuje se kompanijama iz EU da se podvrgavaju vanteritorijalnim američkim sankcijama. Takođe, radilo se na konstruisanju mehanizma EU za direktne bankarske transfere Centralne banke Irana bez stranih posredničkih banaka i uvođenje pojednostavljenih procedura za finansiranje projekata u Iranu od strane Evropske investicione banke (EIB). Neki stručnjaci smatraju da EU može reći Evropskoj investicionoj banci da više ulaže u Iran, ali sama banka odlučuje koje projekte finansira, pa može biti veoma uzdržana, s obzirom na to da novac prikuplja i na američkom tržištu. Direktor američkog odeljenja političkog planiranja Brajan Huk je, kako piše ruski „Komersant“, najavio da je 50 kompanija već najavilo nameru da napusti Iran, među njima Total, Pežo, GE, Boing, Simens, pa i ruski Lukoil.

Šta je plan B ukoliko evropske kompanije (uglavnom privatne) odluče da ne zapadnu pod američke sankcije i da smanje poslove sa Iranom? EU se i dalje trudi da izdejstvuje da Vašington izuzme neke evropske kompanije iz sankcija, a moraće i da ubedi svoje kompanije da su bezbedne. Sa svoje strane, iranski predsednik Hasan Rohani tokom svoje evropske turneje, kako piše petrogradski „Komersant“ 5. jula, više puta je govorio o željama Teherana da se sačuva nuklearni sporazum, ali je i naglašavao da Iran ne isključuje ni mogućnost oštrog smanjenja saradnje sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju, koja prati implementaciju sporazuma. Komandant iranske Revolucionarne garde Mohamad Ali Džafari je, pak, stavljao na znanje da je Iran spreman da blokira moreuz Ormuz, kroz koji ide oko 30 odsto svetske nafte. Međutim, Sergej Lavrov je rekao da se u Beču o toj temi nije razgovaralo.

SIRIJSKI PREDUJAM: Zanimljive mogu biti i indikacije o tome da je pred susret Trampa i Putina dat izvesni predujam za neki sporazum oko Sirije, koji možda smanjuju američku nervozu zbog uloge Irana u bliskoistočnom regionu. Na primer, prema pisanju sajta Al monitor, koji je u Vašingtonu pokrenuo američki biznismen arapskog porekla i koji donosi prevedene vesti s Bliskog istoka, Sjedinjene Države žele da Rusija bude odgovorna za ograničavanje iranskog uticaja u Siriji.

Nakon što su 18. juna uz rusku vazdušnu podršku počeli napadi sirijskih snaga na južni front opozicije u provincijama Dara i Kuneitra, u zoni jugozapadne deeskalacije, koje obezbeđuju Rusija, Jordan i Sjedinjene Države, američka ambasada u Amanu uputila je 24. juna pismo čelnicima tih južnih pobunjeničkih frakcija u kome im se poručuje da ne očekuju podršku. Izrael i Jordan su takođe dali Moskvi zeleno svetlo za vođenje operacija u provincijama Dara i Kuneitra, pod uslovom da tamo budu raspoređene samo sirijske vladine snage i da sve proiranske grupe – prvenstveno libanski Hezbolah – budu uklonjene iz tih područja.

Kao rezultat toga, uz rusko posredovanje 6. jula je postignut dogovor da se sa južnog fronta povuče 6000 opozicionih boraca na severozapad, u Idlib. Neki pripadnici pobunjeničkog Južnog fronta ostaju na jugu pod uslovom da se razoružaju i, eventualno, dobiju status lokalne naoružane grupe pod državnom zastavom, te da zajedno sa ruskom vojnom policijom osiguravaju region od proiranskih grupa, što bi Vašington, Tel Aviv i Aman mogli pozdraviti.

Onaj lošiji scenario preti opasnim posledicama. „Ako bi se nuklearni sporazum s Iranom srušio i Teheran nastavio da razvija program nuklearne energije, to bi dramatično povećalo potencijal za vojnu akciju protiv Teherana bilo iz Izraela, ili iz Izraela i Sjedinjenih Država“, ocenio je Andrej Baklicki iz ruske neprofitne organizacije za proučavanje bezbednosti PIR centar.

Maksim Sučkov, redaktor bliskoistočnog pregleda Al Monitor (SAD) u izjavi „Komersantu“ procenjuje da u SAD postoji snažna želja da se iranska država oslabi iznutra i učini manje operativnom na regionalnom nivou, te manje opasnom za američke saveznike u regionu, a to je dug put. Mnogo je lakše pomoći da se režim sruši u nadi da će nova vlada biti podložnija američkom uticaju i da neće težiti regionalnoj dominaciji mada, po njegovoj oceni, Amerikanci nemaju ideju kakva bi to vlada mogla biti.

Destabilizacija još jedne zemlje na Bliskom istoku? To bi tek bio put u nove katastrofe i krvavi dodatak na postojeći trgovački galimatijas…