Respekt

Kad je dragi bog, Precious lord iz kultne gospel pesme, uzeo za ruku kraljicu soula Aretu Frenklin (1942–2018), u američkim medijima je oživeo sećanje na vreme borbi za ljudska, rasna i ženska prava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se verovalo da pesma može da promeni svet, a da američki liberali i mediji nisu u zagrljaju sa „dubokom državom“. Molitva, ljubav, želja, radost, očaj, uznemirenje, feminizam, crna moć – teško je setiti se izvođača koji je pružio dublji odraz tog vremena, piše „Njujorker“.

Kraljica nas je naučila da mislimo i da poštujemo sebe, da postanemo bolji partneri i bolji građani i bolji ljudi, tako Dafni Bruks, profesorka Afričko-američkih i teatarskih studija na Univerzitetu Jejl sažima život Arete Frenklin, koji je bio isprepleten borbom za ljudska prava i rasnu jednakost.

Areta je zauzimala posebno mesto u srcima vijetnamskih veterana koji su je znali po pesmi I Say a Little Prayer koja im je pomagala da prežive i da se izleče, podseća Krejg Verner, profesor Afroameričkih studija na Univerzitetu Viskonsin Medison u izjavi za NBC Njuz.

MEMFIS–BOSTON: Areta Frenklin, rođena 1942. godine u Memfisu u Tensiju, bila je zahvaćena Velikom migracijom koja je dovele milione crnih duša u velike industrijske i finansijske centre sadašnjeg zarđalog pojasa. Preselila se u Detroit sa ocem Klarensom Frenklinom, koji je tamo postao pastor baptističke crkve i kao sveštenik uživao ugled čoveka čiji glas „vredi milion dolara“. Areta je u crkvi svog oca u Detroitu stekla prvo muzičko i evangelističko vaspitanje, učila da svira klavir i da peva gospel.

Dorin Feliks iz „Njujorkera“ njenog oca opisuje kao harizmatičnog, često okrutnog čoveka koji je punio kuću sa muzičarima (Djuk Elington, Net King Kol, Mahalija Džekson) nad kojim je stalno lebdeo oblak pretnje i besa.

Areta Frenklin je retko govorila o svom unutrašnjem životu i krizi, bila je oprezna.

Kad je imala deset godina, umrla joj je majka, koju je posećivala samo preko raspusta, jer je još 1948. napustila muža mada se nisu formalno razveli. U Aretinom odgoju pomagale su mnoge žene, uključujući pevačicu gospela snažnog, ubedljivog i dramatičnog kontra-alta Mahaliju Džekson, koju je osvojila želja mlade propovednikove ćerke Arete da odgovori očevoj proročkoj vatri, pa je postala i Aretin muzički mentor.

MAHALIJA DŽEKSON: I Mahalija je kao i Areta rano ostala siroče. Rođena 1911, odrasla je u naselju Karolton u Nju Orleansu u trosobnom stanu, u kome je živelo trinaestoro ljudi i jedan pas. Kada je imala nepunih pet godina, njena majka Čeriti umrla je u dvadeset i petoj godini. Tako je porodica odgajala Mahaliju, koju su zvali Hali, i njenog brata, terajući ih da rade od zore do sumraka.

Sa dvanaest godina krštena je u reci Misisipi i počela da peva gospel u baptističkoj crkvi Maunt Moraja. Godine 1927, u toku Velike migracije crnačkog stanovništva na sever, seli se u Čikago. Posle prve nedeljne službe u Velikoj salemskoj baptističkoj crkvi, na kojoj je pevala da joj arhanđel Gavrilo doda srebrnu trubu (Hand Me Down My Silver Trumpet, Gabriel), pozvana je da se pridruži crkvenom horu sa kojim je išla na turneje na kojima je pevala gospel. Tokom karijere Mahalija je odbijala da peva sekularnu muziku, za šta joj je u više prilika nuđen novac. Kažu da se 1941. razvela od deset godina starijeg Isaka Lejnsa Greja, za koga se bila udala 1936. Razlog: njegov pritisak da počne da peva sekularnu muziku, ali i njegove sklonosti ka kocki i konjskim trkama.

MOLITVA OČAJA TOMASA DORSIJA: Godine 1929. Mahalija je srela Tomasa Dorsija koga su zvali ocem gospel muzike, sa kojim će raditi četrnaest godina, a njegova pesma „Uzmi me za ruku, dragi bože“ (Take My Hand, Precious Lord) u izvođenju Mahalije Džekson zvučala je kao dubok, transcedentan i autentičan egzistencijalni krik, lament, molitva dragom gospodu da uzme za ruku i uspravi čoveka koji je slab, sam i umoran i koga nosi oluja u noći.

Ta pesma je nastala u trenutku teškog očaja Tomasa Dorsija, kome je u avgustu 1932. godine žena umrla na porođaju, a ni beba nije preživela. Dorsi je ranije napustio pune bluz klubove na jugu da bi prešao u hor baptističke crkve u Čikagu. U trenutku očaja bio je u iskušenju da napusti i crkvu i boga, ali je seo za klavir ne bi li artikulisao svoj bol i to je, kažu hronike, dovelo do čuda nazvanog „Uzmi me za ruku, dragi bože.“ Prvi put je izveo pesmu u crkvi neposredno nakon smrti žene i sina, koje je sahranio u istom kovčegu.

Mahalija Džekson će taj gospel pevati na sahrani Martina Lutera Kinga mlađeg, čiji je bila prijatelj. Kažu da je ona inspirisala njegov istorijski govor I have a dream. Srela ga je u avgustu 1956. na Nacionalnoj baptističkoj konvenciji, da bi je on nekoliko meseci kasnije pozvao da dođe u Montgomeri u Alabami da peva na skupu protiv segregacije belih i crnih putnika u autobusima i da na bojkot inspiriše one koji su bili obeshrabreni.

Uprkos pretnjama smrću, Mahalija Džekson je pristala da peva u Montgomeriiju 6. decembra 1956.

Vrhovni sud

Sjedinjenih Američkih Država je već bio odlučio da je segregacija u autobusima neustavna, ali u Montgomeriju ta odluka još nije bila stupila na snagu, pa je bojkot autobusa nastavljen.

Na ovom koncertu pevala je između ostalog Tihu noć (Silent night, holy night). Na kuću u koju se vratila bačena je bomba. Bojkot je okončan 21. decembra 1956. godine, kada su vlasti u Montgomeriju bile prinuđene da postupe u skladu sa odlukom suda.

I Areta je bila dugogodišnja prijateljica Martina Lutera King juniora. Njen otac, pastor Klarens, koji se borio protiv diskriminacije sindikata crnačkih radnika u Detroitu, marširao je u junu 1963. u tom gradu sa Kingom u pokretu zvanom Walk To Freedom, najvećem protestu u istoriji Amerike pre kultnog marša u Vašingtonu.

Kad je Martin Luter King 1968. ubijen, Areta je na njegovoj sahrani pevala Take My Hand Precious Lord, a četiri godine kasnije i u Čikagu, na parastosu Mahaliji Džekson. Pevala je tu pesmu i 1984. na parastosu svog oca koji je od 1979. bio u teškom stanju nakon što su ga pljačkaši koji su pokušali da provale u njegov stan ranili iz vatrenog oružja.

Taj lament dragom bogu da čuje njen plač i njen poziv Areta je snimila još 1956. godine na albumu Pesme vere ocrtavajući vlastite bolove i strahove i ogorčenja. Bila je deo crne crkve, protestantske crkve, crkve namučenih žena, tuge i ekstaze.

„Ne boli kada se uzdiše!“ govorila bi pre nego što bi ponovila stih. Imala je samo četrnaest godina kada je rodila dete. Otac je bio njen školski drug. Bila je bez majke, a već je bila majka. Duboka, tiha i stalna patnja u crkvi bila je interludij koji je odredio njenu karijeru. Sa četrnaest godina je znala kuda će poći, piše britanski „Gardijan“ opisujući njen kanon himni koje će obuhvatiti rasne, rodne i seksualne slobode i čvrsto zakopčati ženu u centar jednog pokreta emancipacije.

GOVOR VOTKE U ALABAMI: U januaru 1967. Areta Frenklin sa 24 godine i upravo potpisanim ugovorom sa kućom Atlantic Records, na nagovor producenta napušta Detroit i odlazi u mali grad Masl Šoals u Alabami da u

studiju Fame snimi ploču sa momcima za koje su joj govorili da će joj se svideti. Bila je iznenađena što su ti momci koji su snimili neke poznate pesme bili belci. S mešavinom zbunjenosti i stidljivosti sela je za klavir. Prvi akordi su belim muzičarima zvučali neobično, nisu u prvi mah razumeli o čemu se tu radi.

fotografije: ap photo / rob kozloff

Ona je u Alabamu donela svoje muke sa mužem i menadžerom Tedom Vajtom, za koga se udala sa devetnaest godina i sa kojim je bila u stalnom sukobu. Sa flašom votke u ruci on je optužio jednog trubača da se nabacuje njegovoj ženi. Trubača su poslali kući. Sat kasnije, nakon Tedovih novih prigovora, poslali su kući i tenor saksofonistu.

Snimali su pesmu o tome kako nikada nije volela ni jednog muškarca kao što voli njega, koji je lažov i varalica i srcolomac (I Never Loved a Man – The Way I Love You). Snimanje te pesme, koja je ličila na razgovor para koji se razvodi, nekako je završeno, a snimanje sledeće je prekinuto.

Nakon celonoćnog klinča u motelskoj sobi Tom Vajt i Areta Frenklin ujutru odlaze odvojeno u Detroit, ostavljajući u Alabami nezavršenu pesmu, zbunjene muzičare i menadžera Atlantic rekordsa koji preti da će ih sve uništiti. Nekoliko nedelja kasnije Areta ih zove da dođu u Njujork da nastave snimanje njene prve sekularne ploče, u kojoj je spojeno sve – prirodni intenzitet njenog gospel-soul glasa, njena neobična svirka i sposobnost da nečiju pesmu pretvori u svoju. Kada je ploča prodata u milion primeraka, Ted i Areta su se razveli.

CRVENA ANĐELA I BLACK POWER:Posle je došla Aretina interpretacija pesme Respect (Poštovanje) Otisa Redinga, koja je tu molitvenu baladu pretvorila u osnovicu građanskih prava, u slogan i neospornu himnu osvešćivanja Afroamerikanaca i žena, piše Van Nevkerk u reviji „Atlantik“, uz konstataciju da je soul za nju bila revolucionarna umetnost, glas ponosa, nade i slobode, koja se pretvorila u zahtev za rodnu i rasnu ravnopravnost i postala feministička himna.

Respect je pušten u prodaju u aprilu 1967. godine, a u julu je Detroit bio pozornica nereda koji su ostavili grad u plamenu, 43 ljudi je poginulo. Tog leta ta pesma je zvučala kao uzvik američke nade i optimizma, ali je postala i himna takozvane crne snage (Black Power).

Areta je bila do guše u borbi za građanska prava. Sa šesnaest godina, kao pevačica gospela sa Martinom Luterom Kingom, bar jednom je nakon protesta provela noć u zatvoru. Pevala je na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu one burne političke 1968. godine koju su obeležili građanski nemiri, protesti, policijsko nasilje i atentati.

U njenoj pesmi Misli (Think) hor bekrajno puta ponavlja reč „Sloboda“ (Cause freedom (freedom) stands for freedom (freedom); Oh, freedom, yeah, freedom, (freedom) right now,Freedom, (freedom) oh, freedom (freedom); Give me some freedom, oh, freedom, (freedom) right now; Yeah, think about it!).

Malo je poznato da je Areta položila kauciju za Anđelu Dejvis, političku zatvorenicu i feminističku ikonu pokreta Black Power. Verovatno da jednoj pevačici nije bilo baš lako da stane iza Anđele Dejvis optužene za komunizam, zaveru, kidnapovanje i ubistva, a po kalifornijskom zakonu mogla je biti osuđena na smrt.

Optužba je izazvala proteste mnogih progresivnih intelektualaca u svetu. Branili su je mnogi ugledni levi intelektualci među kojima Đerđ Lukač i Herbert Markuze, koji je tada izjavljivao da je priča o Anđeli Dejvis priča o pritisku na jednu ženu proteranu sa kalifornijskog univerziteta iz političkih razloga, najinteligentniju od svih studenata koje je ikada imao, u čije izvanredne rezultate nisu sumnjali ni njeni prijatelji ni njeni neprijatelji.

Vaš hroničar može priložiti kao svedočanstvo vlastiti tekst iz studentskih dana („Crvena Anđela“, kragujevački list FAKK, ponedeljak 15. februar 1971) o tome kako su ti događaji dopirali do nas i kako su te godine punila i naše novinske stupce imena dvoje mladih levičara – nemačkog studentskog lidera Rudija Dučkea i Anđele Ivon Dejvis, rođene 1944. godine u rasistički nastrojenom Bermingenu u Alabami. Ona je bila politička, radikalna kontra-kulturna aktivistkinja u bliskim odnosima sa radikalnom crnačkom organizacijom Crni panteri, članica „Lumumba kluba“ (za prava crnaca), član Komunističke partije SAD, mlada žena koja osuđuje Kju kluks klan, rat u Indokini, potpredsednika SAD u doba Ričarda Niksona Spira Egnjua, šefa FBI Huvera i Ronalda Regana (koga kao „fašističkog guvernera Kalifornije“ predstavlja tadašnja neobuzdana ruka vašeg reportera vođena vrućom mladom glavom, a zapravo je smatrao da je taj Regan samo trećerazredni glumac u drugorazrednim kaubojskim filmovima…)

Anđela Dejvis je studirala na Sorboni, u Frankfurtu i San Dijegu, a u 21. godinu doktorirala je na Brandejs univerzitetu. Njeni profesori su bili Herbert Markuze i Teodor Adorno, čija su imena tada elektrificirala i deo studentske populacije kod nas. Godine 1969. izabrana je za asistenta na studijama filozofije na Kalifornijskom univerzitetu, na kome je držala marksistička predavanja koja su podjednako pažljivo slušali studenti i profesori, ali je na intervenciju FBI, zbog sumnje da je komunista, morala da napusti univerzitet. Kolege (profesori i studenti) su bili jedinstveni u izražavanju protesta, prikupljali su novac koji su davali Anđeli umesto plate koju je primala na univerzitetu, pa je ona i dalje držala predavanja koja studenti nisu morali da polažu na ispitima.

Zbog sve češćih pretnji Anđela Dejvis uzima telohranitelja i kupuje oružje. Avgusta meseca 1970. godine njen telohranitelj Džonatan Džekson, koristeći oružje koje je Anđela kupila, pokušava da kidnapuje sudiju i porotu za vreme procesa crnoj „braći Soledad“, za čije se oslobođenje borila i Anđela, samo drugim sredstvima. Tokom te akcije četiri osobe su poginule. Fatalna koincidencija primorava Anđelu da beži. Kad je uhapšena, predsednik SAD Ričard Nikson je pred TV kamerama lično čestitao uspeh inspektorima.

Njeno učešće u kidnapovanju i ubistvima u San Rafaelu nije dokazano i oslobođena je optužbi za zaveru zbog pokušaja otmice sudije i porote. Kada je oluja šezdesetih i sedamdesetih prohujala, bila je direktor Feminističkih studija i profesor emeritus na Univerzitetu u Kaliforniji, Santa Kruz.

BES NINE SIMON: I pored političkog angažovanja, Areta Frenklin nikada nije bila eksplicitno politički ljutita kao što je, na primer, Nina Simon iskazivala bes i frustraciju dok je u Grinič vilidžu izvodila pesmu Mississippi Goddam (Prokleti Misisipi) u kojoj kaže da ju je Alabama uznemirila, a da je u Tenesiju izgubila mir, da su lovački psi na stazi, da crna mačka prelazi put, da su školska deca u zatvoru, da misli kako će svaki dan biti poslednji, da ne pripada ovde, da ne pripada tamo, čak da prestaje da veruje u molitvu.

Kako je svojevremeno pisao „Nju stejtsmen“, ta pesma, koju su bojkotovali u američkim južnjačkim državama, predstavljala je protest zbog bombaškog napada na baptističku crkvu u Birmingemu u Alabami, u kome je poginulo četvoro crnačke dece i odgovor na ubistvo borca za crnačka biračka prava Medgara Vilija Eversa, koga su ubili pripadnici organizacije Kju kluks klan, protivnici integracije crnaca u školski sistem.

Kada je shvatila da pokret za ljudska prava jenjava, a da je producentske kuće bojkotuju, Nina Simon je 1970. godine napustila Sjedinjene Države i otišla na Barbados gde održava vezu sa tamošnjim demokratsko-laburističkim predsednikom Erolom Barovom, kritičarem invazije SAD na Granadu i karipskih političara koji su verovali da je Ronald Regan Deda Mraz.

Kada je pokušala da se vrati u SAD, shvatila je da je njen bivši muž i menadžer loše vodio njene poslove i da se ka njoj ispružila duga ruka američkih poreskih vlasti. Ponovo je otišla na Barbados, pa se potom preselila u Provansu u Francuskoj gde ja završila život, a njen pepeo je rasut po Africi.

Rođena je 1933. kao Junis Ketlin Vejmon, jedno od osmoro dece u gradiću Trajon u Severnoj Karolini. Kad joj je bilo deset godina, Junis Ketlin Vejmon trebalo je da održi debitantski klavirski koncert u mesnoj metodističkoj crkvi, ali je prekinula nastup zato što su njeni roditelji, koji su zauzeli mesta u prvim redovima, bili premešteni u zadnji deo crkve da bi njihova mesta bila ustupljena belcima. Desetogodišnja Junis je odbila da nastavi koncert dok im nije dopušteno da se vrate na svoja mesta.

To je bilo u regiji koju nazivaju pojasom biblije, koji se prostire od Floride, preko Alabame, Tenesija, Kentakija, Džordžije, Severne i Južne Karoline, Virdžinije, Teksasa, Arkanzasa, Oklahome, Kanzasa, Misisipija do Luizijane (bez grada greha Nju Orleansa).

Tamo u kolonijalnom periodu dominira anglikanski, posle sve više baptistički evangelizam. Da u baptističkim crkvama transcendetalni spoj emocija, egzistencijalne teskobe istorijske patnje i strepnji u gospelu deluje i na one koji ga kao deo svetske kulturne baštine prihvataju, ali ipak ne mogu do kraja razumeti njegovu dubinu, vaš reporter je osetio kada se okupao u vlastitim suzama u baptističkoj crkvi Ebenezer u Atlanti, u kojoj je nekada propovedao Martin Luter King mlađi, kada je hor pesmom počeo da razgovara sa bogom i podigao salu ispunjenu crnim damama sa raskošnim šeširima i gospodom u crnim odelima ispod čijih rukava su prosijavali zlatni satovi. Vremena se menjaju, a duše sporije. Bila je to 2001. godina. Amerika se nakon 9/11 pripremala za rat u Avganistanu i Iraku, koji još traje.

Posle su svi ti pripadnici crnačke srednje klase prilazili i pozdravljali se sa uplakanim stranim novinarima koje je tu okupio felowship, prijateljsko druženje koje je organizovao Univerzitet Djuk iz Severne Karoline. Plakale su Austrijanke, Nemice, Bosanke, Afrikanci i nas nekoliko Srba. Kad smo se kasnije napili, osmeh je izmamio jedan južnoafrički kolega koji je vašem hroničaru Srbinu, suptilno procenjujući da na jugu SAD zbog nečega baš njega treba da teši, rekao: „Što mrzim ove belce…“

PRVA LEKCIJA: Kad je odrasla, Junis je promenila ime u Nina Simon – ime po španskoj reči niña za devojčicu, kako ju je zvao menadžer, a prezime po francuskoj glumici i levičarki Simon Sinjore. To je učinila da njena verski ispravna majka, stroga sveštenica metodističke crkve, ne bi saznala da joj ćerka svira đavolsku muziku (da bi zaradila za život svirala je mešavinu džeza, bluza i klasične muzike u baru zvanom Midtown Bar & Grill na Pacifičkoj aveniji u Atlantik Sitiju u Nju Džersiju).

Posle se Nina Simon pridružila onoj tradiciji crnih umetnika koji su kroz muziku reflektovali probleme svog vremena, kao glas patnje Bili Holidej u pesmi Strange fruit (Čudno voće), koju je izvela 1939. na „pogrešnom mestu za prave ljude“ Cafe Society, u Grinič vilidžu. Ta žestoka pesma govori o rasprostranjenoj praksi linčovanja crnaca ne samo na jugu, gde čudno voće visi sa topola – krv na listovima i krv u korenu – dok se crna tela ljuljaju na južnom povetarcu.

U Atlanti 1969. publika je ovacijama pozdravljala Ninu Simon dok je energično, aktivistički kao neki rečitativ izvodila pesmu Young, Gifted and Black, koja je govorila o tome kako je fakat da u svetu postoji milijarda momaka i devojaka koji su mladi, talentovani i crni (In the whole world you know; There are billion boys and girls;Who are young, gifted and black;And that’s a fact!).

O tome je govorio i sirovi glas u javnoj kući kod tetke odraslog berača pamuka, skupljača uglja, čistača cipela i pokretača mnogih muzičkih fenomena Džejmsa Brauna: „Reci glasno – ja sam crn i ponosan sam.“

MOĆNI STOICIZAM: Areta Frenklin je govorila da ju je pesma Mladi, nadareni i crni navela da o pokretu Black Power razmišlja kao o nečemu što je nju i većinu u crnačkoj zajednici nateralo da pogleda sebe, da prestane da se stidi sebe i da shvati da ima toga na šta može da bude ponosna. Glas crne Amerike izražavala je kroz stoicizam bluza, emotivnost soula, ekspresivnost džeza i, pre svega, radosnu duhovnost gospela.

Govorila je da je ta revolucija mnogo uticala na nju, da je to bila i njena lična evolucija u vreme kada je pokret za ljudska prava probudio tzv. crni ponos i afirmaciju afričkog nasleđa i kulture kao odgovor na rasizam i društvo bele dominacije.

Ona je otišla, ali te pesme će ostati artikulišući nepravde i nezadovoljstva, pisao je ovih dana „Gardijan“, uz podsećanje kako je Areta videla da se ideologija bele nadmoćnosti još jednom otvoreno izražava u delovima američkog juga i to nedaleko od studija u kome je pedeset godina ranije, okružena belim muzičarima, uzbuđenim i inspirisanim njenim talentom, snimila svoju prvu kultnu pesmu o bolu crne ženske duše.

Revija „Atlantik“ piše da je soul za Amerikance podsećanje na romantičnu i moćnu eru vlastite istorije, nešto poput latinskog – inertni jezik koji su nekada govorili ljudi koji su izgledali nekako veći i puniji života od današnjih, jezik koji današnji mladi ljudi više ne mogu razumeti.

U omažima kraljici soula Areti Frenklin provejavao je ovih dana i pesimistički zaključak da se složeni društveni sukobi obično ne završavaju hepiendom kao u holivudskim filmovima.