Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kosovo je 2018. bila najčešća reč na televiziji, sa najmanje slike. Gotovo nikada nismo videli život običnih ljudi, Albanca nismo videli na televiziji decenijama, nikada precizno ne znamo kakav je odnos kosovskih Srba prema vladi u Prištini
Premotavanje TV programa tokom 2018. treba početi pričom o vlasništvu. Pred sam kraj godine dogodila se krupna i važna promena na medijskoj sceni. Najkraće rečeno, Telekom Srbije je za gotovo 200 miliona kupio kablovskog distributera Kopernikus, a nedugo zatim ova, do tada skromna kablovska televizija, za gotovo istu sumu od grčkih vlasnika (Antena grupe) otkupila celokupan biznis u Srbiji i Crnoj Gori. Kopernikus je tako postao vlasnik dveju televizija sa nacionalnim frekvencijama (TV Prva i O2), nekoliko kablovskih kanala, sajtova i Radija Play. Kao jedini kusur pri ovoj trgovini ostala je produkcija Vajs, koja nije obuhvaćena kupovinom. MTS je ovim aranžmanom odlučio da parira svom najozbiljnijem konkurentu – SBB-u.
U ovoj borbi distributera vodi se rat koji znači mnogo više od broja korisnika. Naravno, u pozadini ovog samo naizgled tržišnog nadmetanja leže i politički motivi. Sumnju izazivaju gotovo svi elementi ove priče, počev od cene Kopernikusa, broja korisnika, ofšor kompanije preko koje je obavljena trgovina, do činjenice da je državnim novcem obezbeđena kontrola nad medijskim tržištem, naročito u oblasti informativnog programa. Sve ovo nam možda govori da će u Srbiji ponovo biti izbori, pa vlast ne želi da rizikuje ukoliko bi SBB postao vlasnik dveju važnih televizijskih stanica.
Tako dolazimo do priče o informativnim programima u protekloj godini.
Ne mogu se oteti utisku da je sadržaj vesti, njihov redosled, kao i odsustvo opozicije, makar ona bila shvaćena kao bilo kakva vrsta kritike vlasti, kontrolisan i sinhronizovan. Naravno, Happy, Pink i Studio B će u podršci vlasti i vređanju opozicije biti perjanice, dok će Prva, O2 i RTS pokušati da sve to da rade na nešto manje otvoren način. Možete to izmeriti sekundama koje se posvećuju kritici vlasti, odnosno na osnovu minuta u kom se u informativnim emisijama izveštava, recimo, o protestima građana ili činjenici da su politički protivnici štanglom razbili glavu opozicionom političaru Borku Stefanoviću.
Jedini disonantan ton ostao je na kablu – televizija N1, kojoj treba dodati TV Naša (Balkan Info). Ovo je izuzetno teška pozicija jer su pod ogromnim pritiskom vlasti, što se može videti na gotovo svakoj konferenciji za novinare kada se reporter N1 nekako dokopa mikrofona. Teško je i u profesionalnom smislu, jer morate zadržati objektivan pristup čak i kada ste sprečeni da normalno obavljate svoj posao. Istini za volju, fokus javnosti je usmeren na emisije Ivana Ivanovića, Zorana Kesića i Tanje Vojtehovski, jer su u njima kritikovani potezi domaćih političara. Ivanović je svojevoljno otišao sa TV Prva, ne želeći da bude alibi za nepostojeću slobodu medija. Sudbinu dvoje preostalih uskoro ćemo saznati. Međutim, želeo bih da skrenem pažnju javnosti na novinare koji još uvek rade u različitim redakcijama vodeći svakodnevnu borbu za profesionalne standarde. U nekim elementima svedočimo povratku devedesetih i otvorenom govoru mržnje, kada se pojave naslovne strane „Ilustrovane politike“ sa potpisom „Psi su pušteni“, kada su napadani Ljilja Smailović i Veran Matić zbog ispitivanja ubistva novinara, paljenje kuće novinara Milana Jovanovića sa portala Žig info.
Pritisak deluje vertikalno: uticaj interesnih grupa (političkih i ekonomskih) ide preko vlasničke i uredničke strukture i hijerarhije. Plašim se da su kritike koje stižu iz EU mlake i razvodnjene, što ovdašnjoj vlasti ostavlja odrešene ruke da koriste medije u svrhu obračunavanja sa neistomišljenicima.
Gubitak granica između televizije i interneta doveo je do prelivanja tema sa društvenih mreža na televiziju. Opozicija je koristila društvene mreže kao kanal komunikacije, međutim, nespretno i nekontrolisano, pa je dala povod vlasti da sebe označi kao žrtvu. Tako smo u Skupštini i na konferencijama za štampu slušali komentare o uvredama, botovima, pa smo kolektivno vagali da li je gore nekom razbiti glavu ili nazvati ženu fuksom. Posledica je odvraćanje pažnje javnosti od važnih društvenih tema i zamena dijaloga međusobnim uvredama.
Rešavanje kosovskog pitanja je ultimativni odgovor, ne samo vlasti u Srbiji, već i zvaničnika EU, kojima je stanje medija u Srbiji slepa mrlja veličine Kosova.
Ovim smo došli do najčešće teme u našim medijima tokom 2018: Kosovo – najčešća reč na televiziji, sa najmanje slike. Prilozi koje smo gledali apsolutno su kontrolisani, tu vlada najveći stepen manipulacije. Gotovo nikada nismo videli život običnih ljudi, Albanca nismo videli na televiziji decenijama, nikada precizno ne znamo kakav je odnos kosovskih Srba prema vladi u Prištini. Paradoksalno, na RTS-u se emituje „Lajmet“, odnosno vesti na albanskom jeziku. Posebno je osetljiva tema kriminala, jer se njeno pominjanje automatski označava kao podrivanje pozicije Srba, mada je još pokojni Oliver Ivanović govorio o „patriotama“ među kriminalcima. Poseban TV fenomen su protekle godine bili takozvani medijski „vikend ratovi“. Obično je početak u petak ujutru (da krene Sarapa na Pinku sa gostima), a kraj sledi u nedelju pred domaću seriju. Epizode ovog serijala mogle bi se zvati: ROSU na Gazivodama, Krstarenje na gumenjaku, Hapšenja, Odlazak predsednika Vučića na Kosovo (blokada), Podizanje carina. Kraj se ne nazire. Počinje na TV Pink, Happy dodaje tenziju, a u nekoliko navrata je RTS morao da pravi specijalne programe, kojima je najteže odrediti logičan kraj.
Studio B je posle privatizacije dobio značaj nacionalnog kanala, bez dodira sa gradskim temama, osim kada je reč o apologetskom praćenju aktivnosti gradskih vlasti. Alibi za ovakav rad je prošlost, jer kako je bilo u vreme Vuka, Đinđića, (Kojadinovića), Đilasa, tako je i kod Vesića. Ovo je samo beogradski primer apsolutnog gušenja lokalnih medija, mi nemamo pojma šta se danas dešava u Srbiji. Pokazalo se da je ukidanje lokalnih medija čudnim privatizacijama bila velika greška, jer je nastao medijski mrak. RTS u svojim programima ne daje dovoljno informacija, o provinciji postoji stereotipna slika poput one u „Šarenici“ gde svi igraju i pevaju uz lokalne specijalitete. Postoji medijski primat Beograda, a unutrašnjost dolazi u prvi plan samo kroz crnu hroniku, predizborne aktivnosti ili kada političari iz Beograda dođu da svečano otvore neku fabriku.
Najveća promena u domaćoj TV ponudi došla je iz produkcije serijskog programa, jer sva istraživanja pokazuju da naši gledaoci najviše vole domaće serije. Na RTS-u smo gledali „Nemanjiće“, „Korene“, „Jutro će promeniti sve“, „Vojnu akademiju“, „Komšije“, „Ne diraj mi mamu“, plus reprize (trenutno „Bela lađa“). Za mene su dve serije „iskočile“ kvalitetom, a to su „Koreni“, kao pošteno vraćanje duga klasiku Dobrice Ćosića i „Jutro“, koje je pomerilo granice baveći se urbanim temama, muzikom, jednom drugačijom i svežom slikom Beograda. TV Prva je udarila po sapunicama i postigla neverovatne uspehe u rejtinizma. Napravljen je svake večeri igrani blok od serija „Istine i laži“, „Pogrešan čovek“ i „Urgentni centar“. Biće toga još, garantovano. U igranu produkciju su se uključili i kablovski provajderi. TOP kanal u SBB sistemu tako nudi serije „Žigosani u reketu“, „Ubice moga oca“, „Državni posao“, dok Superstar TV (pandan iz MTS sistema) emituje svojim kupcima regionalnu seriju „Besa“. TV Pink nam je ponudio seriju koju uprkos velikom broju dobrih glumaca, priznajem, nisam ukapirao: „Šifra Despot“. Da se ne kaže da nema ništa.
Sledeći poligon za borbu operatera bili su sportski programi. U medijskom smislu došlo je do apsolutne komercijalizacije, a pravila praktično ne postoje. Podela između SBB i MTS-a može se drugačije reći: Sport Klub ili Arena.
Zvezda je igrala u Ligi šampiona samo u gostima na RTS. Slično je bilo sa mnogim nastupima naših reprezentacija. Kao u doba restrikcija: idealno je da vam, recimo, kumovi imaju drugog operatera pa idete u goste jedni drugima da gledate utakmice.
Na porodičnim skupovima obavezna tema su rijaliti programi – od njih jednostavno niste mogli pobeći. Na Pinku i TV Happy imaju apsolutni primat u programu, oko njih se organizuje i ostatak emisija. Godinu je obeležila i bura nakon predloga ministra kulture, tačnije inicijativa za zakonsko regulisanje emitovanja rijalitija, ali je neslavno propala, uz podršku (ili tačnije opstrukcije) premijerke, REM-a, ali i vladajuće stranke: za sve je kriv Đilas i kuća Velikog brata u Pionirskom gradu. Rijaliti je pobedio kulturu – bukvalno.
Televizijsku sliku u 2018. obeležio je još veći jaz između Javnog medijskog servisa i komercijalnih televizija. Gotovo da se može govoriti o dva različita žanra, jer je RTS bio isključivo mesto za emisije iz kulture, naučnog i dečijeg programa. Sledi još ozbiljnija transformacija, posle Medijske strategije i otvaranja novih poglavlja na putu ka EU.
Kao i svake godine, ostaju upamćeni određeni TV momenti. Ove godine, zbog TV prenosa sa proslave kraja Velikog rata u Parizu, bilo je neobično važno gde je sedeo Tači, a gde Vučić i Putin. Ratko Mladić se uživo uključio u jutarnji program TV Happy i pozdravio sve kao Deda Ratko. Reporterka Studija B Barbara postala je zaštitno lice mračne vizije budućnosti novinarstva. Umesto vesti ponovo smo dobili komentare, pa ću je citirati kao utisak TV programa za 2018: daleko malo!
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve